Драгомир Анђелковић: Игре (гео)политичке стигматизације

Поделите:

 

Од НАТО операције „Племенити наковањ“ преко украјинске „миротворачке“ сатанизације патријарха српског до нове косовске офанзиве против Срба

Српска и руска етничка зона и даље се налазе у превирању. Тај процес на основу негативног историјског наслеђа (страних освајања, притисака у циљу промене вере, каснијег али ништа мање отровног бољшевичког етноинжињеринга) већ дуго траје. Но, после урушава Берлинског зида, у интересу западних геополитичких фактора којима је циљ да трајно ослабе српске и руске позиције, њиховом систематском акцијом драстично је убрзан. Гарант за очување за нас лошег стања, много више од комадања државног простора, представља наметање националне контракције. Отуда се и даље систематски ради на максималном удаљавању Украјинаца па и Белоруса од њихових руских корена, односно на што потпунијем издвајању Црногораца и муслимана нашег порекла (Бошњака) из оквира њиховог изворног српског корпуса. По нас и Русе кобни резултати су свакако постигнути, али ипак процес из перспективе наших непријатеља није још тријумфално завршен. Етничко превирање се до данас, што им сада смета као што их је некада радовало, одвија. Мислили су да ће увелико наметнути све што желе, али показало се да је то илузија. Центрипетални етнички чиниоци нису ништа мање постојани од центрифугалних.

ЗНАЧАЈ СПЦ

На српском и руском етничком просторима, или бар на њиховим великим деловима, успостављена је дубинска идентитетска вишеслојност. Она је конфузна, али је на неким пољима добила неки вид кристализације и постојаности. Дијапазон, у областима изложеним национално малигним процесима, креће се од заокружености у изворном националном и верском духу па до потпуне отуђености и прихватања контраидентитета (заснованог на мржњи према сопственим коренима). Већина, од Црне Горе до Украјине, налази се негде између: део грађана формално изражава нову (званично прокламовану) националну припадност али је свестан свог порекла; део је уз то искрено привржен канонски признатој, аутокефалној цркви свог народа; неки јој припадају, формално или суштински, а да су се чак удаљили од националних извора. Постоје и друге варијације, али из већине њих провејава нешто што је од огромног значаја. И што наши непријатељи често много боље препознају од многих којима је стало до очувања националног наслеђа.

Српска православна црква (СПЦ), односно Руска православна црква или другачије Московска патријаршија (МП), објективно, превазилазе своје верске мисије. Обе цркве представљају темељне националне институције и чуваре народно-државне баштине. А данас после распарчавања српског и руског простора, као и у прошлости у сличним несрећним околностима, присутне су и тамо одакле су потиснуте наше државе, а становништво је изложено форсираној политици националног препарирања и прекомпоновања. СПЦ и МП су, отуда, често најснажније бране окончању таквих процеса, односно чувари су и преносиоци, макар дела, изворне националне идеје. Штавише, када је неко и не прихвата а ипак остаје у оквирима цркве својих предака, не кида потпуно везу са својим коренима и остаје нада да ће они, ако не у овој онда у некој следећој генерацији, бити ревитализовани. Зато су СПЦ и РПЦ изложени толиким притисцима па и сатанизацији, односно атеистички властодршци у националним сивим зонама као што су украјинска или црногорска, улажу толике напоре у стварање неканонских, често у баналној реијалити-нво стилизацији, нових „националних цркава“.

ОПСКУРНИ СПИСАК

Такве квазицрквене организације, уз озбиљну потпору држава, кидишу на СПЦ и МП у Украјини, Црној Гори, Македонији. У контексту тога, што већина наших медија није ни пропратила, недавно је хистеричној пропаганди била изложена Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. При томе се то није десило тамо где бисмо на праву лопту очекивали тј. у Црној Гори већ у Украјини. Ту је, пре двадесетак дана, поглавар наше Цркве стављен на некакву „црну листу“ због, наводне, антиукрајинске пропаганде. Име патријарха Иринеја уврштено је међу тзв. непријатеље Украјине на, упркос хуманом имену, једном опскурном сајту иза кога стоје тамошњи верски и политички екстремисти дириговани од стране специјалних служби.

Ради се о сајту „Миротворац“, односно некаквом Центру за истраживање, како кажу, „кривичних дела против националне безбедности Украјине, мира, човечанства и међународног права“. Заправо, у питању је, као што је већ речено, нескривена експозитура тамошњих (а вероватно и страних) безбедносних стурктура, која у НВО, верско-националном руху, треба да делује, само другим средствима, исто као наоружани бојовници. Додуше, и тај „меки“ приступ је толико екстремистички и агресиван, да се не примећује разлика у односу на бацање бомби. Још када се узме у обзир да су поменути сајт/центар, између осталих, основали некадашњи заменик министра унутрашњих послова Украјине као и заменик министра за тзв. „Привремено окупиране територије“ – ствари су недвосмислено јасне.

КОСОВСКИ ЛИНК

Због подршке РПЦ, односно, не политичког већ канонски утемељеног противљења расколничкој политици иза које стоји украјинска власт потпомогнута од стране НАТО ментора, патријарх српски је изложен харанги. Дрско, брутално, примитивно. И то не на незваничним, већ невешто прикривеним званичним основама. Држава Србија би морала због тога да реагује и упозори Кијев да је за нас то увредљиво и неприхватљиво. Уосталом, официјелна украјинска страна је, и то врло борбено, реаговала због мањих ствари које је нама, често без икаквог утемељеног основа, замерала.

Све што смо до сада анализирали је једна страна медаље. Друга је повезана са питањем – зашто баш сада долази украјински напад на Његову Светост г. Иринеја? И раније је било јасно да СПЦ на легалан и легитиман начин подржава братску РПЦ. При чему то је увек чинила крајње цивилизовано и одмерено. Међутим, одједном је нормално понашање СПЦ препознато као проблематично. Уверен сам да је одговор на питање којим се бавимо повезан са Косовом и Метохијом. Ево о чему се ради: они који мисле да је дошло време за велику офанзиву против Срба по том питању, схватају да им непоколебљива косовско-метохијска позиција СПЦ-а представља велики проблем. Зато им је циљ да нашу цркву и њеног патријарха стигматизују као руске експоненте. И уз то их ставе у склоп украјинске теме која је погодна за глобалну пропагандну употребу.

ГНУСНА ЗАМЕНА ТЕЗА

Наши опоненти су свесни да чак и западном јавном мнењу делује логично да српска црква буде на позицијама одбране онога што она и наш народ сматрају својом духовном колевком. Допадало се то некоме или не, тешко може томе било шта рационално да приговори. Зато је изабрана стратегија бочног удара. СПЦ и њен патријарх се у првој фази представљају као, наводни, слепи експоненти руског утицаја. Таква слика се сада пројектује у вези са Украјином. Онда би се у наредној фази тврдило да је заправо у српском интересу да се, на било који начин, реши тзв. косовско питање, а да се Русија томе супротставља због својих интереса.

Ради њих је, као, спремна да дестабилизује наш регион а њене жртве (а не оних који су нас сатирали и комадали) смо – гле парадокса – и ми а не само Албанци, тзв. Црногорци, Македонци. У том смислу би СПЦ била приказивана до крајности негативно. Наша кровна национална институција, ништа мање важна од државе, била би третирана не као аутентични чувар националних интереса (што јесте), већ као наводна ударна песница ФСБ-а (како се обично а нетачно именују руске службе). Не брани она, то би се гнусно тврдило, Косово због Срба већ по наређењу Кремља. Таква, до крајности прљава пропаганда, имала би како светски тако и наш национални ниво деловања. Ако се настави путем који се сада трасира у Украјини али и шире, у једном тренутку би се против СЦП оркестрирано дигао низ НВО, тзв. независних интелектуалаца, медија, политичких делатника. А све у циљу, до деформације искривљено приказаном, наводном спасавању српског народа и државе.

Нема везе што би се уз локалне лажне НАТО заступнике српских интереса на СПЦ још жешће окомили албански екстремисти, западни пропагандисти, црногорски сепаратисти. Од последњих је за очекивати да током ширег закувавања покушају да изведу већ најављени јуриш на имовину наше цркве у Црној Гори. У пропагандној гунгули и пометњи и то би било релативизовано, као што је сада права позадина онога што се догодило у Украјини. Тога морамо да будемо свесни те да будемо приправни да адекватно бранимо српске националне интересе где год су и од кога год су угрожени. А по правилу удар на њих иде у пакету. Овај пут од Украјине до Косова и Метохије, као део припреме за, чини се, предстојећи велики постмодерни поход на нас у циљу окончања отмице те наше јужне покрајине и рушења државности Републике Српске.

Драгомир Анђелковић, Печат

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here