Драгомир Анђелковић: НАТО румунски сценарио

Поделите:

 

Да ли 2018. доноси кулминацију глобалних геополитичких тензија на Балкану, од Придњестровља до Косова?

Трамп и његово окружење добро схватају да Америка нема интерес у продубљивању сукоба са Русијом, односно да јој штети отварање, од Балкана до Централне Азије, са њом нових фронтова. Но, изложен сталним а агресивним оптужбама да је „руски човек“, те широј антируској кампањи усмереној ка америчкој и европској јавности, он није у стању да изврши коренит заокрет у америчкој спољној политици. Било шта да покуша, наилази на системске отпоре и медијску сатанизацију. Срећом, сужен је маневарски простор и његовим мондијалистичким опонентима.

ЕВРОАТЛАНТСКИ АМЕРИЧКИ ЧЕКИЋ

Они који негирају америчке националне интересе, претварајући и ту суперсилу у обично оружје свог глобалног капитала и мондијалистичке идеологије, оптужују Трампа, који жели да афирмише реалне интересе САД као приоритет политике те државе, да је „руски човек“. Цинично, али даје резултат. Евроатлантски центри моћи, преко њима а не Трампу лојалне тзв. америчке „дубоке државе“ – конгломерата сачињеног од раније позиционираних бирократских врхова пирамида моћи у домену спољне, безбедносне и других важних грана администрације САД – и даље у многоме усмеравају америчку спољну политику.

Парадоксално је али је тако, амерички империјализам је заправо антиамерички јер у интересу елите која нема ни домовину, нити било какву лојалност према државама у којима живи, саму Америку доводи у позицију да буде „топовско месо“. Широм света све више људи мрзи ту земљу а заправо је она постала чекић у рукама евроатлантских мондијалиста (заговорника глобалне империје под контролом њиховог капитала). Додуше, они нису више у стању да праволинијски намећу све што желе, али лукавим приступом, у чему им погодује инерција вишедеценијске америчке спољне политике коју су директно креирали, много тога су у стању да изроваре. У том светлу потребно је да се осврнемо и на тзв. вишеслојни „румунски сценарио“, чија реализација се већ назире а могла би да узме маха следеће године.

ПАКЛЕНА КОМБИНАТОРИКА

Ради се о перфидном плану којим би стратези тзв. „дубоке државе“ поентирали од Вашингтона где би имали повод да додатно јуришају на Трампа, преко Балкана који је за њих погодно место за пуштање крви и изазивање заплета, до Москве којој је намењено исисавање нових ресурса у години председничких избора. На источним ободима Балкана налази се Република Молдавија (Молдова). У питању је бивша совјетска република а данас независна држава која се, као и многе друге земље нашег региона оптерећеног тешким наслеђем прошлости, суочава са бројним изазовима. Идентитетским, економским, геополитичким. У то сада шире нећемо улазити, те се нећемо сврставати на било чију страну, али битно је рећи да је из те, умногоме паралишуће конфузије, испливало макар релативно чврсто опредељење за војну неутралност Молдавије.

То, као део ширег ланца опасних регионалних геополитичких процеса, желе да промене евроатлантски центри моћи. Почетна тачка им је радикализација молдавске политичке сцене. Јавно мнење те земље је углавном мирољубиво настројено и опредељено за политику балансирања која би омогућила да Молдавија, као и Србија, избегне да буде увучена у велику арену где се одигравају веома ризичне глобалне игре. Свакако велики део тамошњих политичара схвата да је и ради тога, али и због економских и других перспектива те државе, важно развијати добре односе са Русијом. Међутим, постоје екстремисти који не желе да виде реалност и спремни су да доведу своју земљу у стање да постане обична евроатлантска монета за поткусуривање.

МОЛДАВСКО РАСКШЋЕ

Њих свим силама подржавају представници неких америчких и са њима повезаних европских структура (анационалне бриселске и њима сличне снаге), од државних до невладиних организација сорошевског типа. А да би тим молдавским неодговорним политичарима било лакше да стекну пуну моћ, односно да би је убрзано испољили на начин како то жели тзв. „дубока држава“, упоредо се ради и на остваривању следећег корака у, назовимо га, „румунском сценаријом“. Тај назив је погоднији од молдавског, због планираног вишекомпонентног домино ефекта о коме ћемо говорити.

Са распадом Совјетског Савеза део некадашње његове Молдавске ССР источно од Дњестра где постоји словенска већина (са којом иначе хармонично живи тамошње романско становништво), издвојио се из састава новостворене независне државе. У питању је Придњестровље које од тада функционише као засебан ентитет, иако формално гледано није признато као независна држава ни од Русије а камоли неке друге чланице УН. Важно је нагласити да уз све тешкоће проузроковане таквим током догађаја – а раних 90-их дошло је и до краткотрајног оружаног сукоба – Молдавија и Придњестровље су нашле неки модел суживота. Далеко је све од тога да буде сјајно, односно од изналажења формалног решења за сукоб, али се бар не пуца а обављају се свакодневне животне активности (а да не би било забуне, на тамошње процесе не треба механички пројектовати нама добро познату међунационалну мржњу са бившег југословенског простора јер у Молдавији и Придњестровљу тога много мање има неко год нас, али зато је више својеврсних постмодерно неофеудалних политичких фактора).

НОВИ ИЗАЗОВ КРЕМЉУ

То све није битно онима који желе да изазову сукоб. Свакако су свесни да он осим крви ништа добро, и то било коме, не би донео. Хтела то или не, Русија би морала да се умеша како би заштитила Придњестровље које се на њу ослања. А то и жели тзв. америчка „дубока држава“. Циљ јој је отварања новог или тачније активирање старог жаришта на постсовјетском простору, у који би Москва била директно увучена, са свим војним, политичким, економским, дипломатским и другим последицама које би то имало. А оне би неспорно биле велике и болне.

Тако би се Русија додатно на разне начине исцрпљивала, проширио би се фронт држава ангажованих против ње, антируска пропагандна машинерија у свету добила би још опаснију муницију. А Москва, иако подржава компромисно решење спора између Молдавије и Придњестровља те настоји да умирујуће делује и у самопрограшеној републици на коју има утицај (а где такође постоје они који се не воде рационалним општим већ само лично-партијским рачуном), не би могла мирно да посматра акцију проти ње. Поготово што је тамо, и то уз легитиман договор са свим странама које су биле у сукобу после распада СССР-а, стациониран (тачније задржан) руски војни контингент са статусом миротворачких снага.

РАТ ПРОТИВ РАЗУМА

Како би ствари померили од релативно стабилних ка потенцијално веома бурним па можда и ратним, Американци су током ове године интензивирали војну сарадњу са Молдавијом, на начин који је подразумевао обуку њених снага за акцију против Придњестровља и заједничке војне вежбе надомак његових граница. Тако, али и агресивном пропагандом од стране медија финансираних са запада, разлива се бензин. Нико одговоран ни у Молдавији, ни у Придњестровљу (посебним његовим навођењем не прејудицирам његово статус) не жели рат, али изазивањем (гео)политичких тектонских поремећаја ствари могу да се отргну контроли и већини се наметне оно што она не жели. Тако се, између осталог, подршком радикално националистички настројеним молдавским политичараима распаљује ватра.

Свим тим се стварају услови да у одређеном тренутку, када то највише одговара Евроатлантским центрима моћи, буде изазван ратни пожар. Наравно, није лако до тога довести ствари јер, да поновим, и у Молдавији, и у Приднестровљу а да не говоримо о Русији, доминирају они који не желе сукоб. Али, да парафразиран једну нашу народну изреку о погачи, зрно по зрно барута – експлозија. Распиривањем страсти, стварањем војно-политички предуслова за сукоб, ширењем клијентске мреже међу новинарима, политичарима и другим тзв. лидерима јавног мнења и осталим методама – није искључено да ће недобронамерне западне структуре изазвати рат. А он би онда био катализатор низа геополитички процеса који иду на руку евроатлантским моћницима. Ту би били погођени и ми у Србији.

КОСОВСКО-КАТАЛОНСКЕ РЕФЛЕКСИЈЕ

Кулминација кризе у Молдавији и сукоб са Придњестровљем у који би била увучена и Русија, моментално би се одразио на драстично погоршање односа и између Букурешта и Москве. Румунија је заинтересована за дешавања у зони о којој говоримо колико и Русија. Уз то што би се и она на неки начин у све наведено умешала, за очекивати је да би упоредо била покренута нова НАТО политичка офанзива против Русије, од пропаганде до наметања осуда у разним међународним телима типа Савета Европе па до УН. Србија се свакако у таквим околностима, као што је и до сада чинила, не би окренула против Русије. Нема сумње да не би подржала разне антируске резолуције. То добро знају и они који закувавају нову кризу око Придњестровља а уједно су, у духу стоструких стандарда, промотери косовског сецесионизма.

Њихово настојање да Приштини буде отворен пут у низ међународних организација али и ка чланству у ЕУ, не даје адекватне резултате. Уз оно што не могу да промене, а то је руски вето у вези са уласком Косова у УН, има ствари које се надају да могу да измене иако су до сада доживљавали неуспехе. Ту се ради о макар слабљењу ако не и разбијању блока ЕУ држава које не признају сецесију Косова и препрека су за тзв. евроинтеграције те наше сепаратистичке покрајине. Годинама већ улажу велике напоре како би бар неку од пет ЕУ чланица која не прихвата лажну независност Косова приволели да то учини.

Циљ је да тако отпочне процес који би довео да тога да се број оних који унутар ЕУ и даље остају на линији међународног права сведе на 2-3 државе. За почетак. У следећој фази би и те државе биле изложене још већем притиску да попусте. Што тим пре постаје реално ако се успешно оконча, такође евроатлантски, каталонски пројекат тј. софистицирани план разбијања јединства шпанске државе у циљу промовисања мондијалистичког пројекта „Европе региона“ (а да напоменем да су лидери каталонског сецесионизма по правилу заговорници екстремних евроатлантских вредности, од миграционе до економске политике). То је посебна прича којом се сада нећемо бавити, али летимичан осврт на њу је био потребан да бисмо схватали цео домино ефекат о коме „причамо“ а чији смо ми елемент.

ЕВРОАТЛАНТСКА (НЕ)МОЋ

Вратимо се Придњестровљу и Молдавији. Ту се сада, као што смо већ видели, закувава „паклена чорба“ која треба да нанесе штету како грађанима који ту живе, тако и Русији али и Србији. Евроатлантским центрима моћи није битно колико ће и како људи патити. Туђа крв и муке их не погађају. То су већ безброј пута показали. Важно им је једино да остваре своје мрачне геостратешке циљеве. А са игром коју су већ 2017. отпочели у Молдавији са намером да кулминира 2018, планирају, да поновим, да увуку Русију у нови сукоб, отворе жариште погодно за успостављање додатног НАТО утицаја па и присуства надомак њених граница, релативизују а можда и елиминишу молдавску војну неутралност, потпуно затрују односе Румуније и Русије те, коначно, изазову озбиљно погоршање односа између Букурешта и Београда, што би могло да резултира и румунским признањем лажне НАТО државе Косово.

Све то би било лоше за народе који живе од Србије до Русије, али корисно је онима који су већ пролили море крви од Либије преко Сирије до Ирака. Глобална криза би добила нови замах а он би се одразио и на Балкан са даљим експлозивним потенцијалом који то може да има. Но, надајмо се да „дубинска држава“ неће моћи да оствари оно што је замислила. И у самом Вашингтону је много оних који увиђају какво зло она доноси и Америци а не искључиво другим државама и њиховим народима. То, као и рационално супротстављање опасним плановима разумних играча у нашем региону и другим деловима Европе, можда ипак превлада у позитивном смислу. Мондијалистички стратези, ма колико били бескрупулозни, ипак нису свемоћни. На то трба да нас подсети и Трампова победа на америчким председничким изборима. Она није променила ствари као што смо се надали, али је ипак много тога изменила на штету тзв. „дубинске државе“ и њених господара!

Драгомир Анђелковић, Видовдан

Поделите:

2 COMMENTS

  1. Ovaj Anđelković se zadubio u neke dubinske države i nikako da izađe iz tog saća….
    valda misli da omasti bukagiju na tom poslu pa ko veli došlo i njegovi 5 minuta za holesterol i trigliceride.

  2. jedino što ima duboko na Balkanu su duboki krateri po ulicama koje neće ni jedna država da okrpi sem srpske i to i oni kad bi moglo nekako na daljinski upravljač iz fotelje da ne prljaju ruke….
    podignu lepo kredit uplate na žiro račun pa podele svojim kumovima i pašenosima po ćerkama firmama na Sejšelima i Komoranskom ostrvlju..

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here