Драгомир Анђелковић: Олош-патриоте, грешке власти и Косово

Поделите:

 

Власт настоји да све садашње проблеме објасни грешкама претходних властодржаца. Тај трик је у политичкој пропагандни уобичајен, што не значи да неретко није баналан и натегнут. Ипак, претеривања не значе да у тој конструкцији не може да буде доста истине. Када се ради о Косову несумњиво је тако! Чињеница је да је бивша власт предвођена Демократском странком извршила највећи удар на српске интересе у вези са том нашом покрајином 2008. Жути режим је, као исплату компензације за подршку коју је добио да у потпуности преузме власт, прихватио да тамо буде инсталирана и да од администрације УН (УМНИК) преузме доминантну улогу, мисију ЕУ (ЕУЛЕКС). Тако је маргинализована позиција Русије која у Савету безбедности ОУН има вето а, с друге стране, није фактор одлучивања у оквиру ЕУ. Уз то се Србија, на начин који као да је осмишљен да помогне легализацији сецесије Косова, обратила Међународном суду правде. На накарадно питање добила је накарадан одговор: „Доношењем декларације о независности Косова није прекршено међународно право“. Многе олош-патриоте које се данас бусају у српска прса, тада или раније, пружале су подршку жутом картелу – после титоистичке куге најгорој српској пошасти – да узме власт, води малигну политику и тиме дубински поткопа српске интересе.

УПОТРЕБА И ЗЛОУПОТРЕБА

Ту се налази корен продубљивања наше лоше позиције на Косову. Не примарно у Бриселском споразуму као што се ових дана чује. Не улазим сада у побуде спремности да се он прихвати од стране СНС власти. Врло вероватно је то био услов да јој се од стране посмодерних окупатора дозволи да победи на мајским изборима 2012. Ипак то не мења јавну суштину Споразума. Она је у томе да се, полазећи од реалних оквира, фактичко стање на Косову упакује у складу са Резолуцијом 1244. И то тако да ми имамо простор да сматрамо да је у питању део Србије док би Албанци могли да задрже своју неистину. У питању је соломонско решење у коме је акценат на проблемима од значаја за функционисање два народа на Косову и те наше покрајине и остатка Србије, без решавања њеног статуса.

Бриселски аранжман, начелно, омогућава Србима на Косову да у препакованом виду и даље имају све што су и раније имали (оставимо на страну оно што је постојало само на папиру). Штавише, чак и да у неким сегментима профитирају. Поготово на југу где живе препуштени милости и немилости Албанаца. Србија и Русија мало ту могу да им помогну. Друга страна медаље је злоупотреба тог аранжмана од стране Брисела и Приштине. Показало се да њима није намера да са Србијом траже технички компромис већ да нас преваре и наметну нам прихватање лажне косовске државности.

БЕОГРАДСКА КРИВИЦА

Стигли смо тако и до нашег, свакако не малог, официјелног дела кривице. Контрапродуктивно је што је ради ЕУ интеграција и лично-партијског незамерања западним моћницима, актуелна власт, готово мазохистички, дуго испуњавала (не)формалне захтеве Брисела и тако додала отужан шлаг на изворни бриселски колач који, да поновим, да није штетно дорађен не би представљао проблем чак и да Албанци не испуне свој део погодбе. Ствари би на северу функционисале као и раније под нашом контролом, а на југу не бисмо унапредили положај Срба али не би ни постао гори.

Проблем је што је жртва игре извлачења нових и нових уступака од Србије те прекомерног попуштања оних који у њено име одлучују, постала наша „цивилна заштита“ на северу Косова. У питању је институција која је представљала много више од описаног називом. Она је била свестрани оквир за организовање и мобилизацију српског народа у севернокосовским општинама у циљу одбране од албанске агресије. Тај систем је успостављен још после окупације Косова 1999. Показао се делотворним када је агресија отпочела према његовом северном делу 2011. Тадашња жута власт је оклевала да га активира али имајући раније створену одбрамбену инфраструктуру, то су урадили сами локални Срби. Оновремена опозиција која је сада на челу државе, то је енергично и свестрано подржала. Радила је на неколико колосека, од масовног слања активиста на барикаде до притисака на официјелни Београд да не препусти Србе на северу немилој судбини.

ЦИВИЛНА ОДБРАНА

У марту 2018, нажалост, није било тако. Споразумом са Приштином од 26. Марта 2015. (а не Бриселским споразумом) Србија је лакомислено прихватила да деинсталира свој аутентични систем цивилне одбране на северу Косова. ЕУ и НАТО су гарантовали да ће спречити било какав поход албанских фаланги на тај део наше јужне покрајине, а Београд је у то олако поверовао. Није прошло много времена да естаблишмент доживи хладан туш и схвати да је НАТО обећање – испразно и сулудо радовање!

Државни врх Србије је пре неки дан заједно са целом нацијом озбиљно понижен. Доживео је болно подсећање на то какав НАТО има однос према нама и да можемо да се ослонимо само на Русе. И суочио се са последицама својих погрешних одлука. Ко зна, можда је добро што је било тако. Судећи по интензивираним контактима Београда и Москве који су уследили, надам се да је догађај био отрежњујући. Уосталом, албанска провокација на северу је изведена после посете америчких и немачких званичника Београду који су, колико је процурило у јавност, тражили да прихватимо да Косово постане посматрач у ОУН. То је за Србију неприхватљиво јер од тога до пуног чланства само је један корак, а када би се Косово нашле у кровној међународној организацији и на први начин, све наше приче о томе да није држава, и следствено очекивање да око њега постигнемо неки компромис, пале би у воду. А они који би то допустили ушли би у историју као нови Бранковићи. Питање је и да ли би уз сву своју снагу и умешност то, у средњем року, политички преживели.

ПРОДУКТИВНИ ПАТРИОТИЗАМ

Да би све баш тако било а Србија потонула у мутне воде хаоса где би је на крају тотално деморалисану и измрцварену ухватили НАТО ловци, уместо да спрече упад албанских хорди, наши лажни западни пријатељи су га логистички подржали. И шта сада? Рационална је одлука да Срби сами формирају Заједницу српских општина. Но, није довољна. На северу Косова где је то могуће, то мора да подразумева и брзу обнову свеобухватне цивилна заштите. Са њом локални Срби, подржани од стране Србије, и те како могу да спрече покушаје окупације севера Косова. Без ње ће Србија директно морати да се супротстави новој „Олуји“. То је веома ризично. Русија може политички да нас подржи али с обзиром на то да смо континентално изолована земља окружена НАТО државама (чланицама и Македонијом која жели да се том савезу придружи те БиХ у којој су стациониране његове трупе), проблематично је како би нам војно прискочила у помоћ.

У таквим условима, колико год државни врх тврдио да ћемо оружјем спречити нову „Олују“ те организовао војне вежбе, неизвесно је да ли би стварно било храбрости да се таква одлука донесе уз могућност да доведе до сукоба са НАТО. Зато се хитно вратимо опробаној а нерационално запостављеној индиректној методологији одбране! ЕУ и НАТО то могу да тумаче како год хоће, али немају основа да војно против нас интервенишу. Ради тога треба директно одбацити делове бриселског пакета а изворни споразум тумачити искључиво у нашем интересу као што то чине и Албанци у своју корист. Активно патриотска јавност треба у том смислу да врши јак притисак на власт и намеће ширим сегментима друштва реално сагледавање ситуације у којој се налазимо као и могућих решења. Но, да поновим, кажем патриотска а не квазипатриотска јавност!

ОЛОШ „СРПСТВО“

Уз разне НАТО лобисте који форсирано раде против српских интереса, у Србији су врло активни и разни лажни националисти. Нема их много али њихово лупетање је гласно. Они заговарају ирационална решења, по принципу причај глупости које наивнима звуче примамљиво, а није битно да ли је то што се нуди могуће, нити какве су реалне последице тога. Делом је то резултат личне плиткоумности и фрустрација, а делом произлази из професионалног аранжмана. А да тога и те како има сведочи чињеница да међу фалш борцима за Српство има чудних персона који су раније били ударне песнице разних жутих средстава (дез)информисања (од листа Демократија који је био ДС гласило па до потоњих Ђиласових медија) или су пак били горљиви браниоци издаје Косова од стране Тадића, Јеремића и братије 2008. О старим сорошевцима и цијашима да сада шире и не говорим. Цинизам је што ти гробари српских интереса и њихови промотери сада кукају над Бриселским споразумом који је у изворном виду спрам онога са чим сам започео текст скоро па државнички акт!

Олош патриоте (који заправо често тајно раде за Мила Ђукановића, НАТО или неког другог од српског непријатеља, а циљ им је да Србију што више увале у проблеме) и директни НАТО лобисти, сада делују руку под руку како би докусурили нашу ствар на Косову. Уместо да се јавност гура да подстиче власт да делује паметније – што не искључује и озбиљан притисак на њу па и протесте – они имају циљ да изнуре и паралишу Србију како би ирационалним потезима разних врста дошла до потпуног пораза по питању одбране Косова али и Републике Српске. Оно шта сада има смисла радити то је усиљено инсистирање на обнови цивилне заштите на севернокосовском подручју, јачању веза са Русијом и представљању сваке идеје о пристанку на улазак Косова као посматрача у ОУН као пуну капитулацију. Опет, оно што са српског становишта нема смисла радити то је умоболно кукати над прошлошћу, амнестирати жути картел и његове слуге те призивати неизводљива решења. Баш то, неретко, раде они што уместо да се боре за практична решења која могу да нам помогну, рецитују испразне и искривљене песмице о Бриселском споразуму и „ратују“ са Атлантским пактом док испијају бројне кригле пива у некој београдској кафани.

Ту се налази граница између патриотизма и лажног, из ирационалности или због НАТО-Ђукановићевих и других прљавих пара, српства. Оно је много горе, без обзира на све њене реалне мане, од власти коју сатанизује. Њој треба снажно опонирати где год је то корисно за националне интересе али не и рушити државу под изговором мржње против власти. Ако је потребно и садашњу владајућу екипу треба рушити али не да би на чело државе поново дошли огранци много горег жутог картела. Ирационалне патриоте то не схватају а олош-патриоте баш томе, петоколонашки професионално, настоје да дају допринос. И при томе нам се бедно и патетично заклињу у своју „српску идеју“ „част“ и „акцију“!

Драгомир Анђелковић, Видовдан

Поделите:

14 COMMENTS

  1. Када видим разне пропалитете који су радили за Ђиласа као што су Зарковић или ЦИА патриоте као они са сајта Васељенска ТВ, и ова иначе опскурна власт ми делује подношљиво. Њој легитимитет дају само патриотски преваранти и жути дрипци, јер сви виде да и од горег постоји горе.

  2. Naši neprijatelji znaju sklonost Srba da se dele. I redovno je eksploatišu kako bi naše nacionalne snage izgubile veliki deo zamaha. Oprobana taktika je izazivanje pometnje u društvu tako što sa oprečnih pozicija deluju građanski i šovinistički fanatici. Pričaju razno ali rade isto. Prave probelme Srbiji i Srbima. UDBA je tako razbijala srpsku emigraciju a CIA danas deli po tim osnovama Srbiju.

  3. **Đukanovićevi para**
    kakvi Đukanovićevi para????
    nije se Đukan selio sa Kosova pa sad da mu treba novac kako bi se vratio dole već srbi..
    i glupo je optuživati bilo koji režim za zadnji 50 godina da je antipatriotski kad svaka budala zna da su se srbi sa Kosova iseljavali još za vreme patrijarha Čarnojevića pre 400 godina..
    zar ovaj Anđelković ne zna ili glumi da ne zna ko je izgradio Budim,naselje preko puta Pešte sa onu stranu Dunava????
    jel Đukanović kriv ili je manji patriota od Čarnojevića što mu se prohtelo da zida Budimpeštu od Podgorice ili Cetinja??

  4. politika najmanje ima uticaja na status srba na Kosovu a najviše ekonomske migracije srba…..
    srbi ne vole da rade zemlju i to je to….
    vole urbane sredine,da leže,reže,vode neku politiku a drugi da ih nose svojim jakim ekonomijama na grbači kao Mađari Čarnojeviće i njegove pobegulje..
    svaki srbin to ti je potencijalni Čarnojević koji samo vreba priliku da uhvati maglu sa svojeg ognjišta i posle da krivi drugog za svoju kilostersku nemoć da opstane na negostoljubivoj zemlji..
    Đukani nikad nisu imali taj problem,voleli su svoj kamen pa makar gladovali vekovima na svojem Durmitoru..
    nikad ga nisu izdali i ne dozvoljavaju nikom da ih pravi manjim patriotama od onih koji su bežeći od njega stekli naklonost tuđinski okolni nacija..
    iz tog razloga Anđelko govori u svoje ime i ne mešaj babe i žabe u patriotizmu jel patriotizam nije politika nego način života kojeg srbi izdaju od kad postoje na zemlji a ne zadnji 50 godina..

  5. Све је у тексту тачно осим једне ствари: нереалне су ваше приче о могућности већег ослањања на Русију. Не налазимо се ми у њеној већ америчкој парохији. Свака рачуница која то заборави води у несрећу. Критикујете олош-патриоте и ирационалне патриоте које праве националној идеји штету колико и НВО друга Србија. Али и ви правите грешку када гурате нереалну слику о Русији. Не кажем да то радите намерно али правите штету.

  6. Zašto Srbija i njen Nebeski narod nisu propali, već na balkanskoj vjetrometini opstali, odgovor je jednoznačan. Na njenom braniku uvek stoje realpatriotske vodje i njihovi pomagači realpatriote, kao što je autor i društvo oko Vidovdana. Ološ patriote su naravno zavidni na uspesima srpskih spasilaca i branilaca, pa ove opanjkavaju na sve moguće načine. Medjutim iako psi laju, realpatriiotski karavan nesmetano prolazi.
    Zasluge srpskih realpatriota će svakako znati ceniti i majčica priroda, u razrešavanju srpskog pitanja primenom zakona o selekciji vrsta

      • Ranije sam čuo priču o crnogorskom čojstvu i junaštvu, koja po mojem sećanju glasi.
        Deda se našao u brdima u pratnji unuka i ovome priča priče o ratovanju sa Turcima.
        Pogledaj sinko ono tamo visoko brdo, na kojem smo imali ljuti boj sa Turcima:
        „Mi kao junaci potekosmo svom snagom niz brdo“, a potom zastane.
        Nestrpljivi unuk na to upada u reč junačkom dedi: „A Turci, Turci šta su oni učinili?“
        Deda mu na ovo uzvrati: „Turci su kao p…. jurnuli za nama!“
        Što se pak tiče radišnosti Crnogoraca sećam se izreke o crnogorskoj zavisti prema zmiji: Leži, a idje, kako joj je dobro!“

          • Da sumiramo, srpska ex-crnogorska braća se odlikuju junaštvom, čojstvom, radišnosću i mudrosću.
            Ovo potvrdjuje njihova stamena podrška najvećem Montenegrinu Milu, koji ih je pomirio sa Šiptarima, Muslimanima i Hrvatima i uključio u transatlansku civilizacijsku zajednicu.
            Samorazumljivo da je majčica priroda uzela u svoju prioritetnu proceduru ovaj jedinstveni balkanski narod.

  7. Zna se ko je glavni gazda, sve što Evropa obeća to Amerika može da porekne. Još jedna pobeda šiptarske diplomatije nad našim nabeđenim političarima, koji su se unapred obradovali i stali ubeđeni da su šiptari doživeli totalni krah na diplomatskom polju a nažalost desilo se suprotno.

  8. kakva šiptarska diplomatija??
    nemaju oni nikakvu diplomatiju već natalitet isto kao i kinezi..
    osvajaju svet svojom prcogenom ekspanzionističkom taktikom..
    muslimani i budisti su slični po tom pitanju…..
    gde su u manjini ćute i mešaju se sa ostalim narodima a gde su u većini bune se i dižu revolucije kako bi osvojili poluge vlasti i upravljali drugim narodima u svoju korist….
    uzmite samo primer Japana u II svetskom ratu i okupacije provincije Mandžuko današnja Mandžurija..
    sve do 1933. ćutali i čekali pa kad su mandžurijci poumirali zbog širenja opijuma i masovnog pomora narkomana izvršili vojni udar i okupirali Mandžuriju kad su uvideli da su većinski narod…..
    da nije bilo atomske bombe i da nisu dobili po nosu 1945. i dan danas bi tražili vodu na tuđem izvoru..
    čovek je teritorijalna životinja i kad oseti da nema nikog da ga redukuje širi svoje zone uticaja dok ne pretera u ambicijama..

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here