Mr Danijel Igrec: Kosovski „Zamrznut konflikt“ ili „pomiriti se sa stvarnošću“

Podelite:

Od pokretanja „unutrašnjeg dijaloga“ o pitanju Kosova i Metohije nije prošlo ni punih mesec dana, a na srpskoj političkoj sceni već su se iscrtali stavovi pojedinih partija i njihovih političkih lidera o tome koje je „najrealnije“ rešenje za južnu srpsku pokrajinu.

Među predlozima najviše (u pogledu medijske zastupljenosti) prednjače oni koji polaze od teze da je neophodno „pomiriti se sa stvarnošću“, preko toga da je Srbija izgubila faktičku vlast na KiM, da je Srbija „zarobljenik sopstvenog Ustava“ pa sve do poziva da je krajnje vreme da se načini korak ka „sveobuhvatnoj normalizaciji“ srpsko-albanskih odnosa na KiM. Prednjače predlozi koji promovišu jednu anacionalnu, evroatlantsku, proalbansku politiku u čijem središtu se nalazi potreba za prikrivenom legalizacijom secesije, potreba za kompletnim razvlašćivanjem i povlačenjem države Srbije sa Kosova i Metohije, potreba za nastavkom postepenog zaokruživanja nezavisnosti lažne kosovske države.

Prateći tako domaću medijsku scenu mogao se steći utisak da je iznošenje politikantskih, nedržavotvornih i antisuverenističkih stavova po pitanju Kosova i Metohije u prozapadnim medijima postao novi hobi pojedinih političara u Srbiji.

Ne prođe dan, a da stranice antisrpskih medija poput Blica i Nedeljnika nisu popunjene autorskim tekstovima u kojima se iznose „najprihvatljivija“ rešenja kosovskog Gordijevog čvora. Posle Draškovićevog poziva da „odbacimo mračne mitove i realizujemo Ahtisarijev plan“, Dačićeve ideje o podeli KiM, Ružićevog apela za primenom Briselskog sporazuma svetlost dana ugledao je i Ljajićev predlog „trofazne normalizacije odnosa sa Prištinom“.

Pođimo redom.

Najviše zabrinjava činjenica da se neki političari, među njima čak i oni čije partije su deo vladajuće koalicije po pitanju KiM i dalje pozivaju na implementaciju Ahtisarijevog plana koji je sinonim za potpunu predaju Kosova i Metohije.

Oni nam poručuju kako je tobože zamrznuti konflikt „loša opcija“ jer Srbija mora „realno da sagleda stvari“ i obezbedi zaštitu srpskog kulturnog nasleđa i prava Srba na KiM na način kako to predviđa Ahtisarijev plan.

Pitam se kakvu to zaštitu prava i imovine srpskog naroda i njegove države oni vide u „rešenjima“ Martija Ahtisarija kada je ključna stavka na kojoj počiva plan ovog finskog diplomate nezavisnost južne srpske pokrajine? Da li nam to oni sugerišu da Srbija Srbe sa KiM treba da tretira kao nacionalnu manjinu, a ne kao svoje punopravne građane?

Kakva to „rešenja“ povoljna za Srbe i Srbiju može da sadrži Ahtisarijev plan kada Prištini priznaje suverenitet, pravo na sopstvene nacionalne simbole, a sva njegova suština svodi se na postepenu međunarodnu afirmaciju kosovske „državnosti“, dok se Srbija „savetuje“ da prizna nezavisnost Prištine?

Kako može plan koji je nelegitimna „Skupština Kosova“ inkorporisala u separatistički Ustav tzv. kosovske države da sadrži „rešenja“ koja idu u prilog zaštiti srpskih nacionalnih interesa?!

 

Pitam se da li je moguće da se neki i dalje kunu u plan pisan ispod pera najbliskijeg saradnika Medlin Olbrajt, žene koja je bila vatreni zagovornik NATO agresije na SRJ i jedan od ideologa projekta etnički čistog nezavisnog Kosova?! Skandalozno je da se pojedini predstavnici i dalje kunu u ovaj antisrpski plan iako je naša država već 2007. godine kategorički odbacila njegovu primenu, što je zahvaljujući vetu Rusije potvrđeno i na sednici SB UN.

Još više zabrinjava prema svom odjeku u javnosti drugi po redu model rešenja kosovsko-metohijskog pitanja, ideja „doajena“ srpske diplomatije o teritorijalnom razgraničenju između Srba i Albanaca.

Ovaj plan predviđa forimiranje dva entiteta, jednog albanskog, koji bi u daljem procesu postao nezavisna država, i drugog srpskog, koji bi bio potpuno reintegrisan u sastav Srbije. Srpski entitet sastojao bi se od oblasti na severu Kosova i Kosovskog Pomoravlja. On bi obuhvatao 24% sadašnje teritorije Kosova i Metohije. Srpske enklave južno od Ibra dobile bi status autonomnih opština, a srpske svetinje i kulturno-istorijski spomenici, koji bi ostali na teritoriji nezavisnog Kosova, dobili bi status eksteritorijalnosti po uzoru na položaj svetogorskih manastira u Grčkoj.

Plan podele je loš po srpske državne i nacionalne interese jer se njime naša država svesno odriče jednog dela svoje teritorije, a time i Rezolucije 12 44, trajno gubi strateški važne prirodne i privredne resurse na jugu KiM i dobrovoljno pristaje na promenu svojih granica. Takav scenario nosi u sebi seme daljeg teritorijalnog rasparčavanja Srbije jer otvara pitanje razgraničenja i u ostalim turbulentnim delovima srpske države. Podela Kosova bi mogla biti signal i za sve ostale separatiste u našoj državi, tako da je pitanje šta bi se u tom slučaju desilo sa Raškom oblasti kao i sa Vojvodinom.

Kontinuitet po srpske interese loših, na ignorisanju državnog Ustava zasnovanih rešenja za KiM nastavlja se u predlogu ministra Rasima Ljajića. U svom autorskom tekstu potpredsednik Vlade Srbije, onaj što je sa separatistom Sulejmanom Ugljaninom potpisao sporazum o partnerstvu i saradnji, sledeći svoje evropske istomišljenike odbacuje zamrznuti konflikt kao rešenje. On u nastavku Srbe proglašava neznalicama, koji su se kroz istoriju inatili i prkosili Zapadu dok su Albanci „oduvek znali šta žele“ i vredno radili na ostvarenju svog cilja, nalazeći podršku u saradnji sa Amerikom i EU.

Ljajić kao „lek“ za srpska istorijska lutanja predlaže „normalizaciju odnosa Beograda i Prištine bez priznanja, kroz tri odvojene faze“.

Prva faza bila bi stvaranje „slobodne ekonomske zone“ na severu KiM i uklanjanje svih administrativno-ekonomskih barijera kako bi se ostvarila puna sloboda kretanja. Druga faza bili bi pregovori o ZSO i srpskoj imovini u južnoj pokrajini dok bi treća faza podrazumevala saglasnost Srbije da tzv. Kosovo uđe u sve međunarodne organizacije, izuzev UN-a. Sve pomenute faze Ljajić bi aminovao konačnim, sveobuhvatnim sporazumom o „normalizaciji“, nakon čega bi usledilo sazivanje međunarodne konferencije pod vodstvom SAD, EU i Rusije na kojoj bi se definisao „konačni status KiM“. Saglasnost Beograda sa ovim planom kompenzovala bi se „konkretnim ustupcima Brisela u vidu brže realizacije infrastrukturnih projekata“.

Suština ovakvog plana je da njegov autor i dalje promoviše bezalternativnu politiku „evropskih integracija“ prema modelu „daćemo vam sve, iako ne dobijemo ništa“ i traži od države u čijoj Vladi zaseda ministarsko mesto da i dalje robuje jednom propalom političkom projektu, zvanom EU.

Svaka od navedene tri Rasimove faze samo je korak dalje ka postepenom srpskom priznanju kosovske „državnosti“. Omogućavanje pune slobode kretanja ljudi, kapitala i robe pruža Šiptarima priliku da ekonomski porobe sever KiM, da sa „kosovskim“ dokumentima slobodno špartaju teritorijom naše države i da pod plaštom „ekonomske saradnje i slobode preduzetništva“ dopru do Niša i od juga Srbije stvore novo „Kosovo“. Naš strateški interes mora da bude sprečavanje dalje ekspanzije albanskog faktora, a ne njeno podsticanje.

Dovoljno govori činjenica da se za formiranje tzv. slobodne ekonomske zone na severu KiM aktivno zalaže i šiptarski tajkun i lobista nezavisnog Kosova, čovek sa jakim vezama u albanskom kriminalnom podzemlju, Bedžet Pacoli.  Da li je moguće da smo došli u situaciju da jedan ministar u Vladi Srbije, vladi zemlje koja striktno odbacuje priznanje prištinske paradržave sugeriše ista rešenja koja zagovaraju lobisti nezavisnog Kosova? Da nije tužno, bilo bi smešno.

Dalje, postavlja se pitanje: Zbog čega ponovo pregovarati o ZSO kada je njeno formiranje više nego jasna obaveza Prištine? Da se iza daljih pregovora možda ne kriju novi ustupci Albancima u vidu suženja ionako uskih nadležnosti ZSO?

Da li je Rasim Ljajić upoznat sa međunarodnom praksom prema kojoj je sklapanje „sporazuma o normalizaciji“ u domenu dveju ili više suverenih država pa bi srpski potpis na takvom sporazumu značio i de jure priznanje prištinske nezavisnosti?! Da li je Rasim Ljajić svestan da je svaka saglasnost Srbije da tzv. Kosovo uđe u međunarodne institucije koje su deo sistema UN de fakto odricanje naše države od Rezolucije 12 44 i prihvatanje Prištine kao punopravnog subjekta međunarodnih odnosa?! Nakon toga svaka međunarodna konferencija, pa makar na njoj učestvovale i Rusija i Kina, nema nikakvog smisla, jer je Beograd svojim prethodnim postupcima Moskvu i Peking doveo pred svršen čin.  Kako u takvoj situaciji Rusi i Kinezi da se bore za očuvanje KiM kad su Srbi već odlučili da ga dobrovoljno predaju?

Svestan je Ljajić svega toga. Svestan je on da bi srpsko aminovanje kosovske secesije otvorilo i pitanje legitimiteta otcepljenja Raške oblasti na čemu prikriveno već godinama rade njegovi bošnjački prijatelji, osvedočeni islamski secesionisti.

Srbija je zemlja (političkih) čuda. Zemlja u kojoj se svi njeni neprijatelji odmah slože i oko najmanje, marginalne sitnice, a njeni predstavnici naroda ne mogu da postignu saglasnost ni oko najvažnijeg državnog i nacionalnog pitanja- pitanja Kosova i Metohije.

Nama nisu (naročito ne sada) potrebni predlozi koji produbljuju dalju teritorijalnu dezintegraciju i podstiču širenje „kosovskog sindroma“ u ostale delove Srbije. Nama nisu potrebni predlozi, proizašli iz kuhinja zapadnih ambasada, predlozi koji daju vetar u leđa antidržavnoj i antisrpskoj osovini i navode vodu na njenu vodenicu.

Predstavnici vlasti koji iznose takve predloge samo pružaju legitimitet drugosrbijanskim tezama o „gubitku Kosova“ i priči o neophodnosti promene republičkog Ustava.

Oni time olakšavaju posao stranom faktoru koji već decenijama radi na potpunoj desrbizaciji Kosova i Metohije i njegovom izdvajanju iz ustavno-pravnog poretka naše države.

Nama je potrebno nacionalno jedinstvo svih ključnih državnih i političkih faktora u zemlji, jedinstvo svih važnih društvenih institucija, jedinstvo naroda u iznalaženju najdržavotvornijeg rešenja za dugoročno očuvanje (a ne što bržu predaju) Kosova i Metohije u državnom okviru Srbije. Građani od predsednika Srbije koji je prema Ustavu čuvar državnog suvereniteta i čija funkcija odražava jedinstvo države sa pravom očekuju da kao neprihvatljive odbaci sve predloge koji nisu u skladu sa vitalnim nacionalnim interesima i da među „ponuđenim“ odabere onaj koji će moći trajno da sačuva ustavnu, državnu i istorijsku tapiju Srbije na teritoriju KiM.

Zašto žuriti?

Lepo kažu one narodne izrekeKo žuri, glavu gubi“, „Ko žuri, vrat lomi.

Srbija ne sme da žuri. Geopolitička slika sveta više nije konstanta, ona se menja iz dana u dan. U SAD muku muče sa ozbiljnom unutrašnjom političkom krizom i već ukoliko sutra iskra društvenih i rasnih nemira iz Šarlotsvila može da zapali celu Ameriku koja će zbog toga fokus svog angažovanja morati da preusmeri sa Balkana na svoj domaći teren. Albanci se rapidno iseljavaju sa Kosova i Metohije, Evropa sve više tone u ekonomsku i bezbednosnu krizu, a uticaj Rusije i Kine ima svakim danom sve veći udeo u političkim i privrednim tokovima na Balkanu.  U takvim okolnostima naš najbolji recept nije žurba, već strpljenje i kupovina vremena. Odugovlačiti pregovore što je više moguće, pružati podršku Srbima na KiM, sačuvati temelje državnosti, Ustav i Rezoluciju 12 44 i pripremati ozbiljnu, sistematsku, koherentnu međunarodnu diplomatsku ofanzivu za povratak pitanja južne pokrajine pred UN.

Ne smemo da žurimo, jer se u toj žurbi prema cilju koji odavno više nije u našem strateškom interesu suočavamo sa opasnošću da izgubimo ono od čega zavisi opstanak Srba kao nacije i Srbije kao države.

Mr Danijel Igrec

Vidovdan

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here