Mr Danijel Igrec: Ramuš Haradinaj – nosilac velikoalbanskog barjaka

Podelite:

Krajem 90-ih godina prošlog veka u Tirani se pojavio dokument pod nazivom „Platforma za rešenje albanskog nacionalnog pitanja„.

U ovom svojevrsnom „manifestu velikoalbanske ekspanzionističke politike koji je usvojila Albanska akademija nauka i umetnosti definisani su ključni koraci u procesu ujedinjenja „albanskih zemalja„, a kao prvi među njima navodi se „stvaranje nezavisne kosovske države„. Upravo se secesija južne srpske pokrajine u krugovima albanskih ekstremista percipira kao glavni preduslov za stvaranje etnički homogene „jedinstvene albanske države na Balkanu„, ratnog projekta u režiji Tirane i njenih zapadnih pokrovitelja, a za glavnog protagonistu u njegovoj finalizaciji izabran je najveći balkanski kasapin sa kraja 20. veka – Ramuš Haradinaj.

Čim je uz svesrdnu podršku svojih zapadnih sponzora pritvorsko odelo zamenio skupom i firmiranom garderobom, a pritvorske zidine u Francuskoj političkom foteljom u Prištini bivši komandant terorističke OVK krenuo je sa agresivnom propagandom velikoalbanskog ujedinjenja.

On nije časio ni časa; svaki sekund svoje američkim dolarima plaćene slobode iskoristio je za napade na Srbiju i optužbe na račun politike Beograda prema Kosovu i Metohiji, u kojoj je video (a vidi i dalje) glavni razlog destabilizacije Balkana.

Kako bi pacifikovao i „primirio agresivnu Srbiju“ on je pozvao Zapad da prema našoj državi primeni politiku „odlučne sile„, a kao svoj doprinos u tome najavio stvaranje Velike Albanije sve do Niša, poručujući time da je spreman da ponovo okrvavi ruke srpskom krvlju.

U praskozorje odluke o formiranju tzv. nove kosovske Vlade na čijem čelu se našao koljač srpske nejači iz Prištine je stigao zahtev da Srbija iz Ustava izbaci klauzulu o KiM kao delu svoje teritorije kao i zahtev da Beograd prestane da „podmeće klipove u točkove“ formiranju tzv. vojske Kosova, a sve to u atmosferi konstantnih pretnji novim pogromima i etničkim čišćenjem koje je Haradinajev brat upućivao Srbima u južnoj pokrajini.

Najnoviji u nizu poteza koji služe za promociju slike „nezavisnog Kosova“ kao Pijemonta svealbanskog ujedinjenja je i odluka Ramuša Haradinaja da 28. novembar, Dan nezavisnosti Albanije, poznatiji kao „Dan zastave“ proglasi praznikom i na okupiranim srpskim teritorijama.

Kako saopštavaju na sajtu separatističke prištinske „Vlade“ Haradinaj je odluku doneo „u cilju poštovanja istorijskih i kulturnih vrednosti kao i u cilju poštovanja dobrih porodičnih i društvenih tradicija“.

Sa pravom se postavlja pitanje o kakvim to istorijskim i kulturnim vrednostima govori Ramuš Haradinaj kada su jedini šiptarski „doprinos“ istoriji i kulturi Kosova i Metohije razrušene pravoslavne crkve i manastiri, oskrnavljena srpska groblja, popaljene srpske škole i domovi kulture i uvek prisutni pokušaji preotimanja srpske verske i kulturne baštine koju uporno žele da predstave kao zaostavštinu „kosovske nacije„. Nacije koja postoji jedino u falsifikovanim udžbenicima istorije, pisanim ispod pera velikoalbanskih ideologa, a čije jedine „tekovine“ su organizovani kriminal, stvaranje najvećeg narko kartela u Evropi i trgovina organima otetih i masakriranih Srba.

Koje to „dobre porodične i društvene tradicije“ pominju u kabinetu Ramuša Haradinaja? Da li time misle na svoju „oslobodilačku“ ratnu prošlost kada je zločinačka OVK sistematski istrebljivala srpske porodice na čitavom području Kosova i Metohije stvarajući tako uslove za svoju etnički čistu državu u kojoj je Srbima namenjena sudbina koju su imali nemački Jevreji u Trećem rajhu i heloti u antičkoj Sparti?

O kakvim to porodičnim i društvenim tradicijama priča separatistička vlast u Prištini kada je jedina tradicija kosovskih Albanaca (još uvek prisutna) krvna osveta koja je najbolji dokaz da albanski etnos ni na početku 21. veka nije uspeo da prevaziđe varvarsko-plemenski mentalitet i da se afirmiše kao politički zrela i samostalna državotvorna nacija.

Naprotiv, kao nekada bečko-vatikansko, a danas briselsko-vašingtonsko čedo albanska država služila je prevashodno za desrbizaciju Balkana i preko toga kao sredstvo neutralizacije ruskog uticaja u ovom delu Evrope. Kao takva ona je vekovima opstajala upravo na genocidu, etnocidu i kulturocidu prema srpskom narodu.

Potpuno je jasno da odluka tzv. kosovske Vlade nema ama baš nikakve veze sa porodičnim i društvenim tradicijama. Ona je doneta isključivo u svrhu promovisanja velikoalbanske ideje i tzv. nezavisnog Kosova kao simbola albanskih iredentističkih tendencija. Cilj je da se pošalje poruka kako Albanci na Kosovu i Metohiji dele iste „istorijske i (geo)političke vrednosti“ sa svojim sunarodnicima u Albaniji. Cilj je da se u prvom planu stvori slika o homogenosti albanskog i „kosovskog naroda“ odnosno slika o njihovom „istorijskom i identitetskom jedinstvu“kako bi se u drugom planu prešlo na ostvarenje njihovog teritorijalnog i državnog jedinstva.

Ali zaboravljaju Tirana i Priština da ovo nije 1912., ni 1999., pa ni 2008. godina. Ovo je 2017. godina, godina krupnih geopolitičkih promena. Godina koja otvara vrata epohi u kojoj će perspektiva svealbanskog ujedinjenja biti sve neizvesnija, a prilika da Srbija obnovi suverenitet na okupiranim teritorijama sve opipljivija.  Kao što je pre neki dan pravilno ocenio ruski ambasador pri Ujedinjenim nacijama, Vasilij Nebenzja, „sve je očiglednije da projekat tzv. nezavisnog Kosova propada“. Ove reči nam između redova poručuju da međunarodna zajednica ulazi u eru koju će nesumnjivo obeležiti krah velikoalbanskog projekta. I doživotna tamnica za Ramuša Haradinaja.

 

Mr Danijel Igrec

VIDOVDAN

 

Podelite:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here