Студија о Косову и Метохији – Допринос решавању проблема на Косову и Метохији-
Други део студије о Косову и Метохији
ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ – ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ
Античко доба
Историјски извори не помињу Албанце пре 11. века. Преци Албанаца нису представљали ни снажну етничку групу, нити племенски савез који би сe наметнуо као значајан историјски чинилац. Били су исувише малобројни да би сe римска или византијска власт, или досељени Словени, морали сукобљавати или усклађивати са њима. Албански етнос су у време досељавања Словена (6.и 7.век), чиниле мале, патријархалне, покретљиве, полуномадске затворене сточарске заједнице. Порекло Албанаца и њиховог језика је предмет више различитих тумачења. У индоевропском језичком стаблу албански језик заузима засебну грану у групи“сатем” заједно с индо-иранским језицима,трачким, јерменским и балто-словенским језицима, за разлику од илирског језика који припада групи “кентум”. Албански језик је мешавина неименованог прото-индоевропског језика, који чини његов основ, и затим – хронолошким редоследом, следе наноси илирског, трачког, дарданског (који је илирско-трачки), латинског, влашког, јужно словенских језика, новогрчког и турског. Трачки, илирски и дардански су изумрли палеобалкански језици. Све то потврђују историјски подаци о Илирима, Трачанима, Дарданцима, Грцима, Римљанима,Власима, Византинцима, Србима и Турцима на подручју данашње Албаније, Македоније, КиМ и севера Грчке. Највероватније су преци Албанаца (непознатог имена и језика), мигрирали у доба великих миграција од 4. до 6.века, и коначно се населили на подручју дела данашње Албаније, на коме су живели малобројни романизовани потомци илирских племена Албана и Дардана, које су преци Албанаца полако асимиловали, преузели њихово племенско име и мањим делом усвојили њихов језик. После тога су ови рани Албанци, били под утицајима каснијих сеоба Срба и освајања Турака. Данашњи Албанци су делом потомци тих раних Албанаца и једним значајним делом потомци касније исламизованих и поарбанашених Срба тог подручја, који су до доласка Турака и дуго после тога, били апсолутно већинско становништво. У научном истраживању које је спроведено током 60-их година прошлог века, од 1424 речи које се најчешће користе у албанском језику, 667 сматрају се аутохтоним, народним албанским речима (оног непознатог прото-индоевропског језика), а 757 убрајају се у позајмљенице. На основу сабраних истраживања великог броја светских и албанских лингвиста, о етимолошком пореклу 5335 речи албанског језика, може се извести следећи апроксимативни статистички закључак: да 2000 албанских речи потиче од прото-индоевропског корена, да је 1180 речи турског порекла, да је око 840 новогрчког порекла, да је око 600 речи латинског порекла, да је 540 речи позамљено из словенских језика (углавном српског), да око 60 речи потиче из старословенског језика, да око 40 речи потиче из старогрчког –дорског дијалекта, да је око 30 речи илирског порекла, да се око 30 речи може довести у везу с језицима Месапа, Венета и Етрураца, да је око 15 речи трачког порекла. Данашњи албански је класификован као посебан језик, изолат, усамљена грана на стаблу индоевропских језика.
Долазак Срба и успон српских династија
Такав распоред народа на посматраним просторима (Црна Гора, Албанија, КиМ, западна Македонија, северна Грчка) даје основа за реконструкцију етнографске карте од 7. до 15. века. Та територија је била простор измешаног становништва, где је апсолутно већински словенски (српски) етнос запосео аграрне области, а мањински албански, сточарско-планинске области. У то доба, али и касније, значајно је присутан и влашки, грчки и цинцарски етнос.
До 13. века дошло je до поступног и чврстог поседања Косова и Метохије и неких територија јужно од Проклетија од стране српске државе. Родоначелник династије и ујединитељ српских земаља, Стефан Немања објединио je под својом влашћу веома широка подручја на југу и истоку Србије у раздобљу од 1180. до 1190. На југу je то била, пре свега, етнички српска област Метохија – Патково, Хвосно, Подримље, Кострц, Дршковина – с призренском околином, затим Косово – Лаб, Липљан, Ситница, па Скопље, и предео око горњег тока Вардара – Горњи и Доњи Полог. Током средњовековне владавине српске државе у овој области, поред Срба се помињу и Власи, затим Ш(ћ)иптари, нарочито у Метохији и околини Призрена и Дреници. Повеље српских владара помињу Влахе и Арбанасе, као изразито мањинске етничке и социјалне групе у области која je потпуно покривена српским насељима. Наука процењује да сe укупан проценат демографске заступљености несрпског елемента креће око 2 одсто, па и то претежно у западним деловима косовско-метохијске области, у планинској зони и нешто мало у градовима.
Од пада Цариграда 1204. па до пада Србије под османску власт 1459., осам деценија после Косовске битке, подручје Косова и Метохије израста у средиште средњовековне Србије, као културни, духовни и политички центар, премрежен стотинама цркава, владарских и властелинских задужбина, већег броја утврда и двораца, често привремених престоница (Пауни, Сврчин, Неродимље, Призрен). Читаво подручје било је важно раскршће путева којима су пролазили каравани. Неко време је град Призрен, најчешће у традицији, помињан као престоница српских владара Душана и Уроша. У непосредној близини града Пећи било је најпре седиште Архиепископије пећке, од средине 13. века, а затим и средиште Пећке патријаршије (1346—1457. и поново 1557—1766). Пре доласка Османлија, подручје се привредно убрзано развијало.
Турско доба
Доласком Турака, постепено све више слаби положај српског народа. Мрачна је слика положаја српског народа под Турцима. Утицај турске владавине је био апсолутно негативан. Убиства, пљачке, исламизација, данак у крви и други зулуми. Пет стотина година српски народ је копнио и опадао. Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од 15. до почетка 20. века. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. године проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Након великих аустријско-турских ратова, крајем 17. века дошло је до велике сеобе Срба на север, у страху од турске и татарске одмазде. Главну струју избеглица предводио је патријарх пећки Арсеније III Чарнојевић. Велики број становника Старе Србије и Македоније оставио je свој родни крај и прешао на север. То су били претежно Срби и само нешто мало Албанаца католика. Губећи наду да ће сe ускоро вратити на своја огњишта, Срби сe селе на аустријску -угарску територију између Тисе и Дунава, затим у Славонију и Барању, али je главни ток с патријархом и моштима кнеза Лазара из Раванице отишао до Баје, Будима, Сент-Андреје и Коморана у Северној Угарској. По најпоузданијим историјским подацима том приликом je у Аустро-угарску прешло око 37.000 српских породица, што значи најмање 185.000 људи.
Сеобом ипак није покренута сва маса српског становништва из „југозападних српских крајева“, тако да је било мање сеобе из Метохије, али јесте из Санџака, Косова са горњим Поморављем и из целе Србије у границама до балканског рата. У следећим ратовима доћи ће до даљег слабљења и смањивања ове још никако не мале српске етничке масе, али Албанци ни тада не силазе у испражњен, напуштен простор. Уместо тога колонизација Албанаца тећи ће у 18. веку најпре споро, инфилтрацијом у постојећа насеља и истискивањем српског становништва, а не насељавањем празног простора. Следећи ударац Србима такође су задали Турци. Пећка патријаршија je укинута 1766, а наредне године je укинута и охридска архиепископија. Укидањем Пећке патријаршије je олакшана политика дезинтеграције и слабљења српског народа. У преосталим деценијама 18. века, све до устанка 1804., јавља сe нов отежавајући чинилац положаја српског народа – исламизирани албански елеменат. Тај сe елеменат, захваљујући своме привилегованом положају у османлијској држави незадрживо шири и суровим насиљем своди српски народ на мањину у српској матичној области. Установљено je да je, уз изузетак занатлијско-трговачке популације градова, све остало православно српско и македонско становништво које je подлегло исламизацији, потурчено у зони изложеној албанској експанзији – од Скадра до Охрида. То су тзв. „Арнауташи“, чији je број био врло велики. Пошто су преко Албанаца, а не од Турака Османлија, примили ислам, ови су сe потурчени Срби и Македонци за сразмерно кратко време и албанизовали, примивши име, албански језик, обичаје, а коначно и свест. По прорачунима научника, почетком 19. века, било је око 100.000 Арнауташа у целој „Јужној Србији“ (Македонији и деловима Старе Србије).
Као што je чест случај са конвертитима, чин примања ислама стварао je ново непријатељство према својој старој средини; исламизовани и албанизовани Срби били су потом најборбенији, ударни део албанске народности. Пажњу заслужују бројке из статистичко-етнографског научног прегледа према стању у 1838. години. Ови подаци говоре и о поступности асимилације Срба. Постоје веродостојни подаци за три вароши – Пећ, Призрен и Ђаковицу, који говоре о верској и језичкој припадности. У Пећи je од укупног становништва 92,09% Срба, али од тога je 2108 кућа муслиманских (српског матерњег језика, дакле исламизованих, али још не и албанизованих Срба!), према 102 хришћанске српске куће (тј. 95,4% према 4,6%). Албанаца католика и албанаца муслимана заједно, у Пећи je свега 4,17%. У Призрену je Албанаца католика и албанаца муслимана заједно, свега једна шестина (4150 Албанаца од 24.950 становника), Срба хришћана и Срба муслимана око 4/5, тј. 18.385 становника; Цинцара je 1/12, а Турака Османлија свега 1/60. Укупно je 6000 кућа и 24.950 становника. Ђаковица je тада претежно албанска варош: Албанаца муслимана и албанаца католика je 80,76% (17.000), а Срба хришћана и неалбанизованих муслимана, тј. муслимана српског језика, 18,05% (3800). Срби су 1838. године чинили већину сеоског становништва у пећком округу (56,6%).
Крај турског доба
Последњих двадесет година 19. века и првих година двадесетог – до ослобођења 1912, за Србе на Косову и Метохији значе време најтежих прогона, физичког уништавања и расељавања, у коме се огледа не само стање безвлашћа него и план за стварање „етнички чистог“ Косова као „албанске земље“ у духу програма Призренске лиге. Проучавањима САНУ је утврђено да је током 18. и 19. века исељено из Старе Србије и насељено у Краљевини Србији односно на територији Србије око пола милиона људи. Исламизација је била масовна и читаве области су на тај начин однарођене (Гора, Дреница, Прекорупље, Међуводе итд). Добар део Албанаца на Косову и Метохији је, у ствари, српског порекла. Велики Јован Цвијић је утврдио да и поред исељавања и исламизовања у Старој Србији има знатан број Срба. Његове процене кажу: на 900.000 Срба, од којих је 300.000 муслиманске вере, „Арнауташа“ (поарнаућених Срба) има до 200.000, а око 300.000-400.000 су прави албански колонисти.
Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог и Другог српског устанка), да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова). Део Албанаца и Турака напушта Косово и Метохију заједно са пораженом османском војском. Косово је 1913. године одлуком Народне скупштине било интегрисано у Краљевину Србију, а Метохија у уклопљена у Краљевину Црну Гору.
У Првом светском рату, поразом српске војске 1915, која се повлачила ка Јадрану преко Албаније, аустроугарске јединице окупирају северни део Косова, а бугарске јужни (Призрен, Приштина, Качаник, Урошевац, Гњилане), где заводе веома окрутан окупациони систем. Аустроугари отварају школе на албанском језику да придобију становништво. После пробоја Солунског фронта 1918., Косово поново ослобађају француске савезничке снаге заједно са јединицама српске 2. армије у октобру 1918, и реинтегришу га у Краљевину Србију. Читаво Косово, а после сједињења Србије и Црне Горе и Метохија, као делови Србије, били су после 1. децембра 1918. у саставу новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Косово и Метохија су 1929, подељени између три бановине: Зетске, Моравске и Вардарске. Аграрна реформа укида велике поседе и кметске и феудалне односе. Почиње колонизација Срба на Косово и Метохију. По подацима из 1930., у 10 срезова је било предвиђено за 183.848 хектара за колонизацију. Према недовољно тачним подацима до 1941. насељено је на Косову и Метохији укупно 12.000 породица, што значи око 60.000, углавном Срба из разних крајева земље, по правилу из пасивних области.
Косово и Метохија у Другом светском рату
Априлским сломом Југославије 1941. године почиње ново раздобље албанског терора и геноцида над српским народом. Највећи део територије са албанском националном мањином анектиран je од стране италијанских вазала у Тирани, па je тако начињена, под фашистичким окриљем и за рачун Италије, „Велика Албанија“. Припадници албанске мањине дочекали су окупацију југословенске земље као своје ослобођење. „Друга призренска лига“ (1943) спроводила je под немачком окупацијом, после капитулације Италије, систематски терор над Србима, са масовним и појединачним убиствима, депортовањем и исељавањем. Никада није утврђен тачан број тада протераних Срба са Косова и Метохије, али сe рачуна да je за време рата 1941-1944. морало да напусти Косово око 100.000 Срба. Од Албанаца Италијани формирају и батаљон фашистичке милиције, и засебне полувојничке добровољачке јединице. Италијани се приказују као ослободиоци Албанаца, ствараоци Велике Албаније. У ту сврху уводе албански језик у управи и школству, и дозвољавају употребу албанске заставе. Срби на Косову окупацију доживљавају као губитак слободе, док Албанци слом Краљевине Југославије примају као олакшање свог положаја. Због терора окупатора и албанских квислиншких банди, већи део Срба се сели у Црну Гору и Србију већ убрзо по почетку окупације. Подручје Косова и Метохије је ослобођено после повлачења Немаца у новембру 1944. Међутим, у децембру 1944. долази до масовне побуне Албанаца против НОВ и Југославије у већем делу Косова. Врховни штаб НОВ и ПОЈ уводи војну управу за подручје Косова и Метохије. Побуна албанских балиста и фашиста је сломљена тек у марту 1945. Од 1945. до 1952. године на територији Косова и Метохије деловале су групе разбијених балиста (остатака албанских фашиста).
Косово и Метохија у СФРЈ
После завршетка рата, Косово и Метохија су враћени Југославији и улазе у састав Народне (касније Социјалистичке) Републике Србије. Нова комунистичка власт 6. марта 1945. забрањује повратак протераним Србима и Црногорцима на територију КиМ. Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) званично је проглашена 1945. године. Априла 1963. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Новембра 1968. године име покрајине је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. Уставне промене из 1971. и коначно 1974., значиле су уздизање покрајина на ступањ републике са обележјима државности. Између 1974. и 1989. године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ, иако је формално и даље било део Србије. Као што видимо комунистичке власти су низом по Србију штетних потеза, створиле све претпоставке за ескалацију будућих проблема на Косову и Метохији. Основано можемо тврдити да су пре свега хрватски и словеначки функционери СФРЈ, уз срамно саслуживање српских, намерно задали кључне ударце будућим српским напорима.
Сукоби на Косову и Метохији
После пораза 1952., албански балисти и фашисти су мировали до 1968. Из масовних и организованих албанских демонстрација на Косову и у СР Македонији новембра 1968. нису извучене никакве поуке. Косовски догађаји 1981., побуна и демонстрације далеко већих размера него 1968. и бујање албанског сепаратизма на Косову и Метохији, у неким општинама јужне Србије, у Македонији и у делу Црне Горе – показали су сву опасност од затварања очију пред злокобним политичким догађајима. Сва ова збивања пропраћена су и обележена све већим прогоном српског народа Косова и Метохије. Применом истих злочиначких албанских и турских метода које региструју документи из 18. и 19. века: убиствима, силовањима, тучама, психолошким и моралним злостављањем, противправним присвајањем, отимачином земље, уништавањем усева, стоке, шуме, социјалном и правном дискриминацијом, мајоризацијом и коришћењем повлашћеног положаја, нападом на цркву, скрнављењем гробаља, споменика и симбола националног идентитета српског народа – организовани албански терор је методично стварао психозу несигурности и страха, и нагонио све већу масу Срба на исељавање. Српски народ je у једном делу своје републике тако сведен на мањину, а проценат његове заступљености у етничкој структури покрајине рапидно сe смањио – са 27,4% према попису становништва 1948. године, на 14,9% у 1981. години.
Албанска терористичка организација ОВК, започиње 1996. године, сукобе са полицијом Србије, нападима из заседе на патроле или мање полицијске станице. Ово се 1998. претвара у прави рат, када су се терористички напади на регуларне снаге безбедности проширили на целу Покрајину. Ово је довело до жестоке реакције полиције и укључивања војске у сукоб. У овом рату почињени су многи злочини и на српској и на албанској страни. И поред свих напора Србије, терористички напади ОВК се настављају. Након исконструисаног случаја Рачак у јануару 1999. долази до нових претњи бомбардовањем од стране НАТО-а и западних земаља. У фебруару 1999. одржана је мировна конференција позната као Преговори у Рамбујеу. Након три недеље преговора није постигнут никакав споразум. САД и ЕУ су упутили отворени ултиматум властима СРЈ да ће доћи до НАТО бомбардовања уколико не прихвате предлог споразума из Рамбујеа. Након што је СРЈ ово одбила, 24. марта уследило је НАТО бомбардовање, противно међународном праву (без сагласности Савета безбедности ОУН). Бомбардовање је окончано након 78 дана Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН. Након спровођења овог споразума, преко 200.000 Срба и других неалбанаца напустило је Косово и Метохију у страху од албанског насиља. ОВК је и након окончања сукоба наставила да чини злочине над српским цивилима.
Небојша Бакарец, Видовдан
