Потпредседник извршног одбора Демократске странке, Радослав Милојичић Кена, изјавио је синоћ у Лесковцу „да ни Јевреји у доба нацистичке Немачке нису доживели такав прогон као што су демократе доживеле за време Александра Вучића“. Поред непримереног поређења са холокаустом и тиме вређања Јевреја који су убијани за време нацистичке Немачке, гушени по гасним коморама и потом спаљивани, овде је изражено својеврсно лицемерје, као да су владе Демократске странке поштовале људска права својих грађана и нису их прогониле, а посебно оне који су имали другачије мишљење.
Међутим, из личног искуства могу да посведочим како је режим Демократске странке под Тадићем деловао против оних који су размишљали другачије, односно, против било ког припадника патриотског, тада опозиционог, покрета који је хтео да дигне глас против одлука режима Демократске странке. Наиме, након митинга против хапшења Ратка Младића уведен је у Београду незваничан полицијски час у којем се хапсило све што се могло хапсити, сваки мушкарац који је затечен у релативној близини. Број неправедно ухапшених требао је бити искоришћен за медијску демонизацију скупа, и за карактерисање свих који мисле другачије као „екстремних десничара“ који су позавршавали у затвору. Те ноћи сам се и лично у то уверио. Те ноћи сам био ухапшен са групом пријатеља на Калемегдану само зато што смо имали на себи српске симболе, као и српску заставу у рукама. Те ноћи сам доживео да чујем од полицајца, од људи задужених да чувају законе Србије следеће речи: „Сад ћете да видите како бије Ђиласова бригада“. Био сам сведок како се дижу заљубљени парови са клупа и трпају у марице, јер су се нашли на удару полиције режима „Демократске“ странке – у погрешно време на погрешном месту. Био сам сведок како се тек пунолетан дечак баца низ двадесет степеника, како се људи терају да пролазе кроз трновито жбуње како би се „Ђиласова“ полиција иживела над њим. Био сам један од двадесет(!) људи мучки угураних, до ивице пуцања, у марицу предвиђену за максимално 6 особа. Улазак у „29. новембар“, наравно, по демократским методама, подразумевао је пролазак кроз шпалир удараца, све до ћелије у којој се појављује полицајац и каже: „Момци, доћи ће два агента БИА сада, само одговарајте на питања“. Улазе у ћелију са списком у рукама, прозивају пар имена, нико се не јавља. Схватамо: траже да из затвора извуку своје провокаторе убачене у протест, чији је задатак био да покрену насиље на скупу и тиме га демонизују, компромитују и обесмисле. Право на телефонски позив? Јављање родитељима? Не будите смешни, одузети телефони, нико не зна где сте, пуна два дана! Сва елементарна права прекршена. Следи притвор у Сурчину јер су све остале полицијске станице у граду биле препуне. Сви ухапшени на једном истом месту, а свима кривичне пријаве за различита кривична дела.
Кривичне пријаве, произашле из овога, које у свом меритуму нису садржале нити један доказ или макар трунку смисла, значиле су немогућност налажења посла, а било какав затвор по тим пријавама значи уништен живот младих људи. Оне су биле на снази годинама. Зашто? Зато што су хтели да искажу другачије мишљење и имају другачије ставове. Режим „Демократске“ странке је сваког припадника патриотског покрета, по аутоматизму, гледао као непријатеља државе, као непријатеља своје лево-либералне квази-грађанске идеје и као сопственог непријатеља. Зато вам се могло десити да само зато што носите српску заставу или српску мајицу или седите са девојком на Калемегдану у погрешно време, можете завршити на дугогодишњој робији захваљујући демократском режиму „Демократске“ странке. Из тог разлога је апсолутно лицемерно да представници „Демократске“ странке говоре о политичком прогону и још, врло неукусно, себе пореде са Јеврејима. У њихово време није смело да се дише српски, а млади животи су уништавани само зато што су хтели да дишу српски.
Ненад Узелац
ВИДОВДАН
