Срђан Љутић: ГЕНОЦИДНИ ВУК КАРАЏИЋ

Поделите:

Изгледа да је Вук Караџић највећи непријатељ и издајник српског народа. И ја као поштовалац дела генијалног Вука спадам у тај ред издајника Спрства. Потомци комунистичких зликоваца, доктори самоуправних наука и клонови њиховог система мишљења, свесни или несвесни, они који су нас из Европе, у коју нас је Вук увео, одвели у Африку, у коју нас је Броз одвео, сада преко одређене господе пуцају на Вука из свих тешких хаубица које нису претопљене у Смедереву.

Можда је једини већи издајник и непријатељ Срба Доситеј Обрадовић. На факултету сам научио „да је Доситеј рекао шта би требало радити, а Вук показао како то треба урадити“. Међутим, ја сам по занимању магационер, моје знање и мишљење није битно.

Коме веровати? Докторима са Сорбоне (још из 19. века) или докторима и академицима универзитета и академија чији је почасни доктор и академик био „шлосер“ кога је „човек од челика“ овде инсталирао. Да се обрачуна са великосрпским хегемонизмом, са Српством, као највећом препреком ширењу комунистичког интернационализма на Балкан. Потомци шлосера и челичног човека данас су власници Србије и господари њене свести и савести.

Доситеј и Вук су дефинисали Српство. Први у српској химни „Востани сербие“, други у тексту „Срби сви и свуда“. Срби су, из многих разлога, српство свели на Београдски пашалук, цео 19. и прве две деценије 20. века бробе за слободу, бацили у бездан. Уз богату помоћ и са запада и са истока: фашизам, нацизам и комунизам.

Доситеј и Вук су били изнад свог (српског) времена. Увек су били сумњиви. Њихови гробови су на улазу у Саборну цркву у Београду. То би, као симбол, могло да значи: Црква их није прихавтила, али није могла да их одбаци.

Требало би да сваки Србин, који се бави политиком и јавиним послом, бар два пута годишње прочита Вуково писмо Књазу Милошу. У њему је податак, између осталог, да је Милосав Лаповац тражио да се у Србији побију сви писмени људи јер су они једини кривци за сва зла. Три године после тог писма Милош је Вуку доделио пензију. Вук је био псимен, хтео је да описмени Милоша, а како, пише у Писму.

Кад неко напада Вука, као издајника и непријатеља спрпства, аустријског и ватикаског шпијуна, непријатеља руског и православног… неко би могао „помислит“ да управо „тужилац“ ради оно због чега Вука оптужује. Можда му смета дух Српства који је сачуван у Вуковим делима (50 обимних књига које се тешко налазе, а требало би да их поседује свака српска породица, као тапију, или поседновни лист).

Да ли је Пушкин, као родоначелник модерног руског књижевног језика, издајник руског народа и руске књижевности? Шта ли Руси кажу о томе?

Какви ли су тек издајници Руси? На светском првенству у фузбалу, усред земље Русије, Руси су носили дресове на којима су, страга, њихова презимена била исписана неком чудном ћирилицом, пардон, латиницом. Ни једно руско презиме нисам могао да прочитам. Ето шта нам раде непријатељи русије и православља. За све је крив Вук Караџић. Јер Руси су Вуку Караџићу давали ордења, пензије, примали га у академије, давали му почасне докторате, био је члан њихових књижевних друштава… И зато су руска презимена, на руским дресовима, исписана латиницом, а наши врли националисти то нису спречили! Срамота за српски народ.

Да би се разумела издајничка углога Вука Караџића у историји Српства, можда ће нам помоћи одломци из текста једног бошњачког академика1. Можда би било од користи упоредити критику бошњачког академика и савремених српских националиста:

„Jedna varijanta najgore fašističke ideologije osmišljena je u agresivnom pravoslavlju i njegovom vjerskogenocidnom radikalizmu od XII vijeka do danas, a njegovi interpretatori i realizatori su ekstremno svešenstvo, nacionalistički intelektualci (pisci, političari, istoričari, akademici i dr.) i vladari pomućene pameti.

U ovom genocidnom kontekstu stvorena je ideja o tzv. državnom jeziku, o srboslavlju i Srboslaviji, o etničkim čišćenjima i pokoljima u ime vjere (‘’srpske vere’’) i srpskohrišćanskog paganizma.

Svoju jezičku reformu Vuk je započeo 1814. godine, da bi već 1818. svojim Rječnikom srpskoga jezika verifikovao dominaciju ovoga jezika nad ostalim južnoslovenskim jezicima i stavio pod isti imenitelj jezik Srba u Šumadiji, Srba u Vojvodini i na Kosovu, zatim jezike svih Bosanaca, Crnogoraca, Hrvata (sem čakavaca i kajkavaca), te Vlaha u istočnim dijelovima Srbije. Ovaj Rječnik je doživio nekolika izdanja, poslije 1818. godine: 1827, 1854, 1896, 1930, i zadnje poslije 1960.

Cjelokupna Vukova reforma, uz pomoć notornog austrofila Kopitara i Beča, odvijala se u kontekstu suprotstavljenih interesa Austrougarske i Rusije i konflikata sa Turskom. Vuk je vješto koristio i jedne i druge i uspostavljao temelje ne samo srpskoj usmenoj i pisanoj kulturi na narodnom jeziku, oponirajući nastojanjima crkve, nekih konzervativnih pisaca i aktuelnih predstavnika vlasti u Srbiji, već je uspostavljao i osnove za buduće nacionalističke i velikosrpske projekte.

(…)

Vuk i njegovi istomišljenici vodili su u Srbiji, i oko nje, borbu za afirmaciju narodnog jezika i usmene narodne tradicije, što je naučno promovisano i knjigom ‘’Rat za srpski jezik i pravopis’’ Ðure Daničića (izd. 1847.). Vukova reforma jednom svojom nacionalističkom komponentom (onom ‘’Srbi sve i svuda’’) našla je pedesetih godina XIX stoljeća, i dalje tokom XX, ne samo jezičku potvrdu već i nacionalističku, i genocidnu, u djelima kao što su Njegošev “Gorski vijenac’’ (ona ‘’Istraga poturica’’ prva je literarna potvrda etničkog čišćenja, međunacinalne i međuvjerske mržnje i pokolja koji su slijedili tokom tri stoljeća – do danas), zatim u nekim pjesmama Branka Radičevića (fragmenti iz “Ðačkog rastanka’’) i Ðure Jakšića (“Otadžbina’’) , u djelima Janka Veselinovića (“Hajduk Stanko’’) , kao i u srpskim epskim pjesmama, te u crnogorskoj i hrvatskoj epici. I posebno u novijoj književnosti u djelima Iva Andrića.“

Старо правили је било да је лето период када нема довољно „узбудљивх“ вести па морају да се измишљају, или се ваде из нафталина неке теме и идеје које ће бити, можда, оствариве у далекој будућности као канал Дунав – Морава – Вардар – Егејско море. Да ли је у Вук Караџић згодан за „свеобухватне“ нападе у периду када многа гласила немају о чему да пишу?

Можда је „хајка на Вука“ агенда нових власника Србије?

(наставиће се)

1 Цитати су преузети из текста „BOŠNJACI I NJIHOV JEZIK KROZ HISTORIJU“, Objavljeno: 06. September 2005. 00:09:00, Piše: Alija DŽOGOVIĆ, http://www.bosnjaci.net/prilog.php?pid=18884

Срђан Љутић

Поделите:

15 Коментари

  1. Има истине у делу Срђана Љутића, али има и промашаја код Вука. Два Вукова
    промашаја, која су се касније, истина великим делом
    фалсификовањем Вуковог дела од потоњих српских лингвиста
    сербокроатиста, показала у пракси као штетна у отуђивања српског језика и његових
    преименовљавања како се коме ћефне, као и у клици омогућен помор ћирилице данас
    међу Србима. Он је, признавши и
    новолатинички састав за Хрвате и потписавши се њиме на Књижевном
    договору у Бечу, иницирао је убацивање другог, туђег писма српском
    народу у његовом језику. Други огроман промашај Вука догодио се баш на
    том договору у Бечу (1850) када је Вук пристао да се потпише иза
    документа у коме се не наводи ни име језика ни име народа чији је то
    језик. То се касније још погоршавало деловањем српских сербокроатиста у
    Новосадском договору о српскохрватском језику када је озваничен измењени
    назив српског језика код Срба. Ту се Вуково прихватање у Бечу да се
    српски језик пише и другим писмом, постварило после Новосадског договора
    (1954) у катастрофално напуштање српског ћириличког савршеног писма и
    његове замене хрватском латиницом, коју су ових дана српски лингвисти
    чак слагали да је то „српска латиница“, да би се она, као „српска“ лакше
    искористила за коначан прогон ћирилице код свих Срба, посебно и у
    Србији чак до више од 90 одсто. Данашње стање је такво да српски
    лингвисти сербокроатисти настављају да спроводе погубан Новосадски
    договор о српскохрватском језику и да, нормирајући сада и српски језик
    на два писма (јединствен случај у Европи међу језицима) као што су
    нормирали српскохрватски језик, практично настављају стари план о
    затирању (замењивању) српске ћирилице хрватским саставом латинице. То је
    последица Вуковог прихватања и другог писма. Истина, то је био налог
    Беча кроз деловање Вуковог кума и пријатеља Јернеја Копитара који је
    спроводио у језику политику и идеје Бечке канцеларије. И то умногоме убија српски идентитет и разбија српски народ међусобно по писму. То се код других народа не дешава јер се не дозвољава. Српск лингвисти то дозвољавају и омогућују.
    Дакле, тачно је да Вуково дело има доста позитивних страна, али се не
    сме глорификовати као до сада и тврдити да је он идеално обавио српски посао у језику. Обавио је у много чему добро, али је то далеко било од идеалног. Озбиљни
    научници одавно говоре да је нешто друкчији пут у нормирању српскога
    језика, тзв. средњи пут, био много кориснији за све Србе и за њихов
    језик. Вукова реформа и њено прихватање била је умногоме последица политике. Кнез Михаило Обреновић тада се био у потпуности у политици нагнуо према Бечу и зато је он био тај који је одобрио до тада забрањену Вукову реформу. Наравно, тиме је М. Обреновић удовољио бечкој политици јер је та реформа била „по укусу“ Беча, јер је српски народ том реформом додатно био и језички и политички удаљен од Русије. Истина, Русија нам ни то није замерила, па се сагласила с делом Вука, коме су чак доделили и признање и пензију. Руси су велики народ који су „малом српском братском народу“ опраштали и кад понешто греши. То је исто као данас: Руси нас подржавају кад ми „без алтернативе“ јуримо ка Унији која жели да нам одузме Косово и Метохију.
    Вук је за оне који претерују „божанство у лингвистици“, а за умерене је
    човек који је много урадио за Србе и њихов језик доброг, али је то,
    ипак, далеко од идеалног.
    Понављам, истина, да су српски лингвисти сербокроатисти каснијим
    деловањем исфалсификовали Вука у многим елелментима и тако

    • Вук није ништа већи издајник био од Вас који данас пишете српски језик хрватским писмом. Кад се узме у обзир да је Вук само два пута писао српски језик хрватском латиницом (једном у потпису на Бечки договор 1850, а други пут када је писао писмо једном Хрвату, па је писао њему латиницом итз куртоазије, у другим случајевима Вук никада није напуштао своје писмо у свом језику. Ви га, за разл8ику од Вука, много чешће напуштате.

      • je covek obrazovan, poput mene, onda mu je jasno koliko je vukovski jezik siromasan, koliko je razorio srpsku kulturu, prinudjen na pozajmice iz latinskog, koji je izmenio i bit starogrckih pojmova, a kamoli jezika koji je bastinila SPC.Vuk, tacnije Kopitar, je otsekao srpski jezik od crkve, Rusije i Bugarske (do nivoa predstave je dovedeno da su Jugosloveni Srbi, Hrvati i Slovenci, a onda i srpski narod u Crnoj Gori, muslimanske vere…dok su Bugari, kap pravoslavni i jugoslovenski narod, ali za razliko od Srba, drzavotvoran i drzavocuvaran, otseceni, a Srbi i dandanas okrenuti ka Zapadu, p cenu ponavljanja istih gresaka).Vukova reforma je srpski jezik svela na voluntarizam na Zapadu poluobrazovanih „intelektualaca“ koji su vrlo brzo poceli da prave „srpski ili hrvatski“ i „srpsko-hrvatski jezik“.

        • tacnije Kpopitar, je srpstvo zatrpao zemljo-posednickom svescu koja i dandanas ne moze da napravi razliku izmedju drzave i imanja, koja se sudi oko suvereniteta, kao oko parceta njive i pokusava da izvuce “ makar metar KiM:.Zbog Vuka, tacnije Kopitar,a ste stoka koja KiM brani pozivajuci se na mitove, imovinu, ulaganja, identitet, a hrvatski i bosanski jezik smatrate politickom konstrukcijom, jer identite shvatate k’o divljaci, kao nesto prirodno sto raste, poput biljke, u vremenu iz zemlje.Zbog Vuka, tacnije Kopitara, Stara Srbija danas pripada drugim narodima sa svim njenim manastirima i kulturnim blagom.

          • tog „indijanskog“ jezika i na njemu zasnovane svesti, Srbija je bespravna drzava nasposobna da integrise kulturu i politiku u pravni poredak, prepustena na milost prepisivacima stranih ustava, politicarima koji su za „sve krivi“, pored zanemele stoke, poput Vas, saterane i svoja dvorista, kao u Vukovo vreme i svoje male zivote koje ce prodati onome ko vise ponudi, EU ili Rusiji, prekrivana jugoslovenstvom koje su izmislili Austrijanci kao jos stariji „identitet“ od srpskog, a od kojeg nas danas spasava Deretic trazeci jos stariji srpski identitet u, gle cuda, jeziku, i starog Egipta i Indije.

  2. Овај текст је једно обично лупетање. Копитар је оставио иза себе сведочење да је Вук радио под његовим утицајем у корист царевине. Ако је и за Србе добро оно што је добро за царевину,онда је Вук добро радио.
    Ја мислим да у другом грму лежи зец,на дресовима руских фудбалера. Као имају неки кретени у Србији којима је мало ћирилице , а ње нема ни у Русији. Љутић сигурно зна да је по правилима ФИФЕ на дресовима свих држава латиница кад се игра против репрезентације друге државе. Зато је иста та латиница виђена и на дресовима Јапана ,Јужне Кореје,Ирана итд. Али кад се гледају утакмице руског првенства види се на дресовима само ћирилица. У Србији сам видео ћирилицу само на дресовима Црвене звезде и Напретка из Крушевца. Али нам Љутић није рекао главно : да ли је видео и ћирилички МЕКДОНАЛДС у Русији, а сви су такви? И још изнад главног: да ли је истина да у Србији у јавном животу има ћирилице мање од 10% , или је то лаж. Види ти шта је хтео да подвали Србима господин Љутић. Нешто кварније нисам видео одавно.

  3. ВЕЛИМИР ПОПОВИЋ ЈЕ, ЧИНИ МИ СЕ, СХВАТИО ШТА ЈЕ ХТЕО ЉУТИЋ

    Ја сам Љутића, чини ми се, схватио погршно. Мени се и даље чини да је његов наслов „ГЕНОЦИДНИ ВУК КАРАЏИЋ“ иронија на ово цитирање некога ко је овако окарактерисао Вука и Србе: „Cjelokupna Vukova reforma, uz pomoć notornog austrofila Kopitara i Beča, odvijala se u kontekstu suprotstavljenih interesa Austrougarske i Rusije i konflikata sa Turskom. Vuk je vješto koristio i jedne i druge i uspostavljao temelje ne samo srpskoj usmenoj i pisanoj kulturi na narodnom jeziku, oponirajući nastojanjima crkve, nekih konzervativnih pisaca i aktuelnih predstavnika vlasti u Srbiji, već je uspostavljao i osnove za buduće nacionalističke i velikosrpske projekte.“
    Ова оваква тврдња може да послужи једино да се човек насмеје овако глупој тврдњи.“
    Ја сам мислио да се Љутић спрда том тврдњом коју малопр цитирах на хрватском писму. Ако Љутић ово цитира на латиничком писму као саглашавање с тим у стварности, онда то више није смешно, него је од зле тврдње и лоше намере више жалосно и трагично, а много мање смешно.
    Велимир Поповић је, изгледа, много боље од мене схватио Срђана Љутића. Ја сам мислио да се Љутић овде бави иронијом и спрдњом на тврде овога „истраживача“ којега је цитирао. Дакле, мало се исправљам у овом другом реаговању. Љутић се, биће, не шали када овако пише. Он, изгледа, стварно мисли да има истине у оваквим глупостима о којима се говори у цитираном тексту хрватским латиничким писмом.
    Дакле, ако ово што Љутић пише није писано као уметничко иронично дело, онда је то једна од највећих глупости коју прочитах до сада у овом тексту.

    • Дакле, ако овај текст није писан као иронија на ова цитирања овде на хрватском писму, онда се у потпуности саглашавам с Велимиром Поповићем да је овај текст „једно обично лупетање“, с тим што додајем да је „лупетање с врло злом намером“.

  4. Аутор ангажује емоције као аргументе – а то само чини да брзо одустанем од његовог текста.

    • Уочио сам да Сорошевци избегавају аргументе, него да пуцају на емоције, етикетирање и мантре. Њих на терен аргумената не можеш да извучеш, јер ту онда требају зимске гуме, што они немају. Зато је једини начин да се одбраниш – не зарезивати их ич, што се онда одражава и на сваки други текст писан у њиховом маниру.

  5. Предлажем да се објави и наставак овог Љутићевог текста да се уверимо је ли се он спрда с лажима о „геноцидном Вуку и Србима“ или је то став његов (Љутићев). Треба ипак видети цео текст, јер се вероватно Љутић спрда с тврдњама које од других цитира.

  6. Какав атеистички активизам, пародија од пропаганде, панична пропаганда, види се да не контролишу сваки написани текст као у `комунизму`. Шта све љути љутић измисли и конструиса не би боље копитар и караџић заједно … 🙂

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here