Они Срби, који би због околности у којима живе требало да седе уплашени у својим кућама, храбро су изашли на косметске тргове који су под изврсним окупаторским видео надзором и на само пар десетина метара удаљени од непријатељских цеви те гласно и јасно поручили шта мисле о америчком плану за Космет који је у Београд и Приштину донео вашингтонски, још од 1999-е године, одани слугерања Ахтисари.
Други Срби, који бајаги уживају благодети слободе, кукавички су преко телевизијских екрана пратили како тече почетак најновије фазе дуго година планиране и извођене акције отимања Космета од Србије. У Београду су храбрости да Ахтисарију покажу шта мисле о њему и плану који је донео имали само они који више немају шта да изгубе јер су већ све изгубили – блиски рођаци и пријатељи убијених и отетих Срба и прогнани са своје попаљене и узурпиране имовине.
Овим нисам мислио да је Ахтисарију за добродошлицу требало изазавати некакве рушилачке демонстрације и нереде јер у овој држави на такав вид политичког деловања ( из до сада доживљене полтичке праксе од 1990-е године) право својине имају само они који у Србији заговарају анационалне политичке ставове, већ на демонстрације које се догађају и у свим другим европским државама када се у политичком епицентру нађу односи државе и сецесиониста, како је на пример увек у Шпанији када се ради о ЕТИ и њеном деловању, где на улице градова изађу милиони људи без обзира кога је од међународних преговарача ЕТА унајми да ради за њене интересе.
Срби из великих градова и даље мисле да за њих леђа треба да потурају други, у овом случају појединачно Коштуница и Николић заједно са Путином и Русијом, што нас опет доводи у позицију жртава пропаганде евроовисника који сопствени народ опањкавају у домаћим и иностраним медијима – да воли да ратује са целим светом. Можда је јерес поставити питање – имамо ли ми као народ више право да очекујемо икакаве резултате борбе за наше националне интересе, када те борбе у ствари и нема тамо где треба да буду њени први ровови, у великим градовима ?
И оно мало озбиљнијег деловања које је предложио Коштуница кроз своју последњу платформу о понашању државе у случају насилног отимања Космета је у престоничким медијима хистерично дочекано на нож, јер мили Боже, како и смемо да помислимо да прекидамо дипломатске односе са државама које буду учествовале у том илегалном деловању.
И много хваљени и у небо уздизани савезник београдске салонске елите који је поред Коштунице и Веље Илића труцкао у ритму Цециних песама испред Дома Народне скупштине а био и виђена званица и на Тадићевим и Динкићевим предизборним игроказима недавно је у Бања Луци, покуњено стојећи поред америчког амбасадора, направио снажан отклон Републике Српске и њеног статуса од косметског питања и тиме јавно признао, после досовске октобарске необољшевистичке октоборске револуције још једну огромну превару српског изборног тела од његовог постојања.
Милорад Додик је тим потезом дао за право свим оним скептицима који су током његове кампање говорили да је обичан лажов, преварант и шарлатан, који ће квазипопулизмом а за рачун американаца насанкати Србе са друге стране Дрине и на тај начин у кључном историјском тренутку, придружити се оним Србима са друге стране Бродарева и оставити на цедилу народ и парче територије за које нам још неко време дозвољавају да их зовемо Срби и Србија.
Од човека који је преваром од Музеја геноцида Републике Српске отео кључне доказе усташких злочина и послао их у Вашингтон да би они завршили у неким загребачким подрумима како би сада јасеновачку поставку красиле неки безазлени виретуелни експонати и није се ништа друго могло ни очекивати, За разлику од „аналитачара“ који мисле да „још увек има простора за дипломатско деловање“ а чиме у ствари вољно или несвесно праве додатни простор за деловање шиптарских терориста и администрације у Вашингтону и на тај начин продужавају век периоду опште националне фрустрације, последње је време да се да простора људима који би успели да тај процес буде заустављен појавом јасног, непомерљивог и оштрог става и одговора на три НЕ Контакт групе са наша три НЕ у случају отимачине Космета.
Не Европској Унији, Не НАТО пакту и Не Дејтону.
Не би то био никакав „повратак Милошевићевој политици“ јер је његова политика била за његова времена и околности већ коначна детекција и јавна политичко-правна верификација српских пријатеља и непријатеља међу европским и прекоатлантским државама и народима и што је најважније, међу нама самима.
Они који нас плаше да такав вид супростављања има за резултат бумеранг ефекат, заборављају да се то дешава онда када бумеранг баца неко ко није обучен да рукује са њим, а нама сада заиста треба неко добро национално обучен, поткован и просвећен да српски политички бумеранг правилно завитла и зарије тамо где треба , у само срце антисрпске кампање а то је београдска малодушност која се као зараза шири српским земљама.
Ми прве победе у борби за Космет треба да остваримо међу собом ако искрено желимо да их постигнемо и на другим просторима и ово је став за који сматрам да није ништа мање легитиман од захтева либерала за „лустрацијом српског друштва“ .
Због чега је њихово –нема повлачења, нема предаје – добро само када се кличе у борби против националног а није добро и сматра се болесним и ратнохушкачким ако се изговара од стране оних који се залажу за очување ове државе у њеним границама.
Када националиста постане грађанин другог реда у својој рођеној држави и у свом рођеном народу онда ни његова држава и народ на међународној сцени не могу ништа друго да очекују него да буду третирани као другоразредни народ и другоразредна држава. Да ли је малодушност и навика на поразе заиста наша судбина и ако нас је по резултатима последњих избора много више ?
