Добродошли на Vidovdan.org
 

 Почетна | Преузмите | Аутори | Top 10 | Контакт | Питајте | Додај у фаворите  

>

Претраживач Патриота
PATRIOTA

Мејлинг листа
Пријави се на мејлинг листу
Email:

  
Култура: Saša Gajić: Telo i telesnost u antickoj, hriscanskoj i modernoj tradiciji I
Постављено 20.03.2008
Тема:

 Saša Gajić

Telo i telesnost u antickoj, hriscanskoj i modernoj tradiciji

 Ljudsko telo je istovremeno izraz lične neponovljivosti, osobitosti, ali i nosilac brojnih protivurečnosti. Ove protivurečnosti se tiču i samog našeg tela, i njegovog odnošenja sa ljudskom psihom. Pokazujući se kao deo ličnosti kroz koga deluje ljudska volja, intelekt i osećanja, telo nam takođe nameće svoje potrebe i svoje instikte, često mimo našeg htenja i našeg razuma, ukazujući nam na svoju ograničenost kao i nužnost brige zarad telesnog i uopšte uzev, životnog održavanja.

 

Svi ljudi snažno primećuju da nisu samo telesna bića, da njihovo telo nije samo zbir materijalnih sastojaka, već da njega struktuira i održava životni princip koji im je nadređen, uz pomoć koga otpočinjemo ili obustavljamo brojne telesne radnje, i, u manjoj ili većoj meri, gospodarimo sopstvenom telesnošću.  Nasuprot tome, ličnost je svesna i da, pored toga što ponekad može doživeti iskustva udaljavanja od sopstvenog tela kao sekundarne odrednice bića (koja nas ne bi, predosećamo, sprečila da ostanemo ono što smo u suštini kada bi bili lišeni telesnosti), čovek nije samo duša i njen intelekt, što nam telo svakodnevno svedoči kroz svoja ograničenja i slabosti, čak i kroz načine na koji na njega utiče sve ono što se u organizam unosi, a što posledično ima svoj odraz i na psihološko stanje (raspoloženje) i na duhovno stanje unutar ljudskoga uma.

 

Posebnost tela svake ličnosti prisutna je ne samo u celini gledavši, već i po pitanju pojedinih delova tela i njegovih organa, potvrđujući analogije između brojnih odlika telesne strukture i  specifičnosti svake ljudske jedinke. Oblik lobanje, crte lica, linije dlanova, dužina i oblik ruku i prstiju, boja glasa, taktilnost kože, ali i načini pokreta delova tela, različita reagovanja organizma na pojedine spoljne nadržaje, sve ove pojedinosti i parcijalne specifičnosti tela i telesnosti pokazuju jedinstvo, celovitost ljudske ličnosti[1].  Simetrija gornjeg i donje polovine tela, tkz. homotipija, međusobna povezanost i uslovljenost ograna, kostiju, mišićnog tkiva  i krvotoka, sve to upućuje na potencijalno telesno harmonicno odnošenje (naročito “polarnost” pojedinih različitih telesnih organa na koje ukazuje akupunktura), svedočeći da fizički tj. fiziološki mikrokosmos u svojoj biološkoj sazdanosti demonstira ciljnost, smislenost tela i telesnosti kao dela lične celovitosti.

 

Telo kao ličnosno određenje, opna ontološke spoljašnjosti, nametalo je od pamtiveka neophodnost da se sa površine lične neponovljivosti ide ka njegovom središtu, njegovoj dubini koja čini jedinstvenom svu raznovrsnost telesnih organa i istančanost međunfukcije svih njenih procesa. Ovaj put kao korenu telesnog jedinstva koji skriva “misteriju telesnosti” nije samo jedno od najvećih i najvažnijih civilizacijskih, već i egzistencijalnih pitanja uopšte. Moderna medicina, pre svega anatomija, do tančina je proučila sve delove ljudskog organizma uopšte uzev, dok su pojedine discipline proučavale funkcionisanje organizma i njegovih delova, opšte pravilnosti i odstupanja, kao i genetsku stukturu tkiva. Pa ipak, ono specifično, posebno, što na telesnom nivou odlikuje svaku ličnost i razlikuje je od drugoga, a posebno konkretno funkcionisanje pojedinog tela u svom svejedinstvu telesnog i psihičkog, ostalo je van dometa egzaktnih nauka, u nedohvatljivim ličnosnim dubinama.

 

Telo i telesnost u antici

 

Koreni odnošenja prema ljudskom telu i telesnosti u okviru moderne, zapadne civilizacije, sežu do antičke Helade i tamošnjeg poimanja telesnosti kroz doživljavanje sveta na relaciji makrokosmos-mikrokosmos. Helensko poimanje tela i telesnosti baštini puno sličnosti sa drugim arhajskim mnogobožačkim pogledima na svet koji, osim inicijacijskih rituala vezanih za fiziološko i psihičko sazrevanje[2], osciliraju između animističkog monizma i dualizma večno sapostojećeg duhovnog i materijalnog, tražeći analoškim mišljenjem podudarnosti između prirodnih pojava u svetu, makrokosmosu, sa sazrevanjem ljudskog mikrokosmosa.  Monizam kao pogled na svet i čoveka vidi samo jedno načelo, tj. jedan vid postojanja koji stoji kao jedinstvena suština a spram koga bića u svojoj sveukupnosti sačinjavaju jedinstvo, kako po prirodi svoje sazdanosti tako i po tome što njima upravljaju isti zakoni, bilo oni prirodni, logički ili etički. Nasuprot monizmu, dualizam oštro razdvaja stvarnosti na dve celine, duhovnu i tvarnu, često ih protisvstavljajući u različitom stepenu, u skladu sa religioznim poimanjima koji idu do krajnosti razumevanja kosmosa kao odnošenja dve apsolutne suštine – dva božanstva od kojih je jedno dobro, a drugo zlo. Različito stepenovanje ove diarhije sveta stvara i različitost u posmatranju antiteza između čuvstvenog i umstvenog, između materijalnog i duhovnog.

 

Ranohelenski, olimpijsko-homerovski pogled na svet, uprkos sapostojanju dva kosmogonijska načela - Urana i Geje, tj. neba i zemlje, ne polarizuje ih oštro, već stvari doživljava u svom svejedinstvu,  posmatrajući ih pretežno u njihovom odnošenju, poprilično u skladu sa docnijom klasičnom Parmenidovom izrekom “Sve je skupa jedno, neprekidno.”[3] Još ne postoji jasna diferencijacija na telesno i psihičko (kako objašnjava E. Rode u delu Psiha), jer telo i duša predstavljaju jedinstvo u kome je telo “zgusnuta” duša, a duša “unutrašnji” vid, svojstvo samog tela. Ranohelenski religiozni pogled zapravo oscilira između ideje da je duhovna i materijalna priroda jedno te isto, odnosno da materijalna priroda predstavlja samo fenomen, projavu jedinstvene duhovne suštine, i razlikovanja dva načela: uranskog (nebeskog) i htonskog (zemaljskog), od kojih je prvi delatan, formativan (stvaralački) a drugi pasivan i bezobličan. Ovakav olimpijsko-homerovski, herojski pogled na svet uživa u igri i telesnoj lepoti, ali ne pridaje samostalnu vrednost telu i telesnom kao takvom, već formativnom pricipu koju mu daje savršenstvo oblika, lepotu (καλοσ).

 

Za helenskog mnogobožca «Sve je puno bogova» (πανυα πληρη τεων ειναι)» koji sa svojim telesnim, antropomorfnim atributima nastanjuju svet, živeći sa i oko ljudi i mešajući se stalno u njihove živote. Religiozni žrtveni kult služi najpre da se brojna božanstva umilostive, primire ili odagnaju, a ne da se pojmi svet i ljudska priroda u svojoj dubini i složenosti. Zastrašujuće blizak za antičko čovečanstvo, svet duhova je primoravao helenskog čoveka da se drži telesne površine sveta i lepote njenih oblika, sklanjajući se od duhovnih dubina i suština. On je  svoje snage stoga usmeravao pre svega na prirodne pojave kao takve i njihovu telesnu površinu. Posledično, i duhovnom svetu i celoj prirodi helenski čovek je davao i telesne osobine i ljudske atribute, kiteći ih mitskim istorijama. Reke i šume su za helenskog čoveka ispunjene nimfama, a ljudi se pretvaraju u minerale, biljke i životinje (npr. mitovi o Niobi, Narcisu, Dafne i Akeontu). Karakter njegovog stvaralaštva pokazuje kako antički čovek nije voleo «duše» stvari, već se ustručavao da prodre ispod obrisa kože i tela, jer je tamo pronalazio haos i užas, od koga su ga štitili samo ustanovljeni običaji polisa. Predačkim predanjem preneto vaspitanje, paideia, kao formiranje helenskog čoveka[4], pre svega kroz oblikovanje tela, težila je da u njemu izgradi i zdravi duh. Telesna lepota i snaga bile su odlika vrline i božanstvenosti, a nezdravost i nakaznost tela budila je sumnju u nezdravost duha koji ga formira. Ovako izgrađen herojski etos helenskog čoveka ipak, uprkos insistiranju na vedrom, mladalačkom i borbenom optimizmu, nije mogao da umakne hybrisu kao zlom usudu herojskog načina življenja. On je na posletku porodio po prvi put u istoriji tragičan osećaj ovakvog života koji, okrenut lepoj formi, junačkom delu i slavi, nije uspeo da ostvari osnovni ljudski poriv ka ispunjenosti, sreći i ljudskoj celovitosti koja se nalazi izvan domašaja sudbine i njene zle kobi.

 

Pomenute protivurečnosti tragičnog, herojskog života iznedrila je, na vrhuncu krize helenskog polisa, i brojne pokušaje njegovog preovladavanja. Pod istočnim, orijentalnim uticajima Pitagora propoveda gledište da telo predstavlja grobnicu duše, koja je, premda božanskog porekla, nakon sagrešenja osuđena da bude prikovana za telo, sve dok ne doživi očišćenje, oslobodi se i povrati u prvobitno savršeno duhovno stanje. Takođe, Dionizijski kultovi (po svemu sudeći pristigli iz Trakije i Male Azije) oživljavaju htonske orgijastičke rituale koji uz pomoć tela i telesnosti (kroz ritualni promiskuitet, uz korišćenje akohola i sirovog mesa) bezuspešno pokušavaju poništiti upravo telesnost i dosegnuti prvobitnu ljudska celovitost upotrebom Erosa,  postižući na kraju krajeva samo stanje manie, tj. privremene obuzetosti «duhovnim silama»[5].  učesnika u ritualima. Uzlet logičkog mišljenja i nastanak filozofije takođe pokazuje na jasne pokušaje prvo racionalnog  definisanja problema odnosa telesnog, psihičkog i duhovnog, kao i načine za ostvarenje njihove željene harmonizacije. Monistički pogledi između  makrokosmosa i mikrokosmosa javljaju se kao filozofski stavovi prvo kod jonskih filozofa (Heraklit, Tales, Anaksimen, Anaksimander), a zatim i kod elejaca (Zenon, Ksenofant, Parmenid). Dualistička shvatanja svoje suprotstavljanje duše telu, pored već pomenutog pitagorejskog kulta, nalazimo kod Empedokla  i Anaksagore koji razdvajaju materijalno telo od uma, duhovnog načela sveta kome, po njima, pripada i ljudsko mišljenje i volja.

 

Blaži vid antitetskog odnosa duše i tela, nalazimo i kod najvećeg helenskog filozofa Platona, koji svoje kosmološko i ontološko polazište bazira na razlikovanju  materije i ideje, koje je, po njemu, suštinsko. Telesna priroda kod Platona ne pripada suštini čoveka, ona je zapravo tamnica duše, izraz palosti ideje sa posledicom organskog sputavanja uzleta duha. Platon telo smatra za lično (ipostasno) negativni, donji deo ljudskog bića. Telesno obitavanje je za Platona kazna i smrt za dušu, od čega  postoji tek jedan pozitivan pomak i izuzetak - a to je onaj kada se telo potčinjava i sluša dušu, to jest kada telo prihvati da sluša vrlinu, a nikad obratno. Valjanost tela on vidi samo kroz pasivno potčinjavanje aktivnostima duše. Ipak, dokle god je duša u telu, ona je sputana da se vrati u svet ideja, izvorište vrlina. Platon svoj idealizam gradi na tradicionalnom helenskom poštovanju telesne lepote kao polazištem, gde ona među ljudima budi Eros kao duševni poriv koji nagoni na put uzvođenja od fizičke do idejne, umstvene i netelesne lepote kao savršenog pranačela. Nasuprot  Erosu iz helenskog  mitskog predanja oličenom u odnosu bitka i njegove lišenosti (Por i Penija) koji se troši u ciklusu rađanja i umiranja, i u krajnjem slučaju svodi erotski poriv na Narcisovu smrtnu ljubav prema sopstvenom liku odraženom u vodi, Platon jedini uzlet Erosa nad prevazilaženjem niže telesnosti vidi u njegovom uzdizanju ka idejama, prauzorima lepote.

 

Aristotelova filozofija prva postavlja metafizička pitanja spram ljudske telesnosti kao nečega što se tiče njegove suštine. Ljudsku suštinu Aristotel vidi trojako: prvo, kao vrstu ili oblik (formu), drugo, kao materiju, i treće, kao univerzalnu sintezu forme i materije. Ovakvo poimanje tela se ne odnosi samo na spoljašnjost telesnog fenomena, već na ispostasno, lično, određenje suštine  koja se odnosi i na ontičnost i na  njegov ontološki sadržaj.  U smislu načina na koje neko biće jeste, duša predstavlja vid tela, to jest ostvarenje materije (tela) u čoveku. «Materija je potencija, a forma entelehija...Budući da je živo biće od obojega, nije telo entelehija duše, nego je ova entelehija nekog tela.»[6] Živo biće, nastalo iz oboje - tela i duše, definisano je entelehijom. Svakako da duša, kao entelehija, u aksiološkom smislu, ima kod Aristotela prednost nad telom, jer zapravo predstavlja suštinu bića. To znači da je u njegovoj filozofiji telo znatno cenjenije nego u platonizmu jer ima ipostasnu (ličnu) autonomiju, koja je, doduše, uvek relativna, zavisna od duše.

 

Drugi helenski filozofi samo uglavnom razrađuju teorije o saodnošenju duše i tela, poistovećujući dušu sa «upravnim načelom» ( ηγεμονικον) u trojičnom jedinstvu priroda – duša – razum, gde je  razum poiman kao Logos ( λογοσ), vrhovni, usmeravajući princip ljudskog bića. Za druge filozofe duša je pak samo nekakva mešavina čula, koja je kod jednih suštinski različita od tela, a kod drugih  najtananiji izraz same telesnosti.

 

Tako stoici, ponajviše u Zenonovom učenju, smatraju da je čovekov duh zapravo deo univerzalnog duha, stvaralačkog ognja, kroz koga je stvoren kosmos, što se u dodiru sa prvobitnom materijom zgušnjava i postaje duša koje svoje središte ima u ljudskom srcu kao glavnom nosiocu logosnosti bića. Kleant i Hrisip pak pretpostavljaju telesnost duše, doduše istančaniju, koja nadživljava telesno razaranje koje donosi biološka smrt. Slične stavove, sa više monističkih primesa, zastupaju i epikurejci, smatrajući da je duša uzrok života i svih telesnih, odnosno čulnih sposobnosti, sa razlikom u stavovima o nadživljavanju duše koja se po njima, posle smrti razlaže,  a čovek se vraća iz postojanja u nepostojanje, svojevrsni kosmički ambis, prazninu.

 

Po pitanju praktičnog odnošenja prema telu i telesnosti, većina filozofa zastupa stanovišta helenskog poimanja i umerenosti, odnosno stanja sophrosone, koje čovek teži umski,  logosno da postigne samosavladavanjem  i uzdržavanjem u predavanju nasladama tela. Sophrosone se poima kao stanje slobode. Doduše, ovakvi stavovi bili su prisutni samo među uskim slojevima pripadnika tadašnje intelektualne elite koji su opstajali  nasuprot čulnoj razuzdanosti i orgijastičkim kultovima što su u zreloj i  poznoj antici zavladali u najširim slojevima stanovništva, bivajući jedan od najočiglednijih simptoma dekadencije koja je zahvatila antički svet, u čudnoj simbiozi sa njima opozitnim orijentalnim kultovima koji su kroz askezu i mistične esktaze težili potpunom oslobađanju od telesnosti. Zato se glavni filozofi zrele antike u umskom, logosnom odnošenju ka telu postavljaju manje-više sa pozicija zagovaranja dijete, koja ne predstavlja samo propisivanje načina ishrane onako kako ga doživljava moderan čovek, već skladnim, osmišljenim odnosom prema telesnosti. Područje upražnjavanja filozofski shvaćene dijete nalazimo kod Hipokrita, u šestom tomu njegovih Epidemija, gde ovako shvaćena dijeta obuhvata: vežbe (ponoi), jelo (sitia), piće (pota), san (hipnoi) i seksualne odnose (aphrodisia).[7]



[1] Etimologija slovenske reči «telo» vrlo je srodna reči «celo» označavajući dovršenost, celovisost, koja po A, Homjakovu potiče od sanskritske reči tal ili til (pun, zdrav, snažan). I grčka reč za telo, σωμα, ima velike sličnosti sa reči σαος , σοος – zdrav, ceo, pokazujući istu analogiju između telesnosti i celovitosti.

 

[2] o inicijacijskim obredima vezanim za fiziološko i psihološko odrastanje videti Elijade Mirča, Mistična rođenja (inicijacije, obredi, tajna društva), Zajednica književnika Pančeva, Pančevo, 1994 gde su podrobno obrađeni fenomeni poput pubertetskih obreda, inicijacijskih tajnih društava i individualnih inicijacija unutar arhajskih zajednica.

[3] Fragmenti Elejaca, Beograd 1984, str.69 (prevod S. Žunić)

[4] prema glasovitoj knjizi Vernera Jegera Paideia, oblikovanje grčkog čoveka, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1991

[5]  Elijade Mirča, Istorija verovanja i religijskih ideja, Tom I, Prosveta, Beograd, 1991,

[6] Aristotel, O duši, Naprijed, Zagreb, 1987, str.30 412 a, 9-10

[7] Fuko Mišel, Istorija seksualnosti, Prosveta, Beograd, 1983, str. 190

 

Drugi deo..

 


 
Линкови који се баве истом темом


Најчитанији чланак о :
Нови сајт ВИДОВДАН.ОРГ на www.vidovdan.org


Оцена чланка
Просечна оцена: 5
Гласова: 1


Одвојите мало времена и гласајте за овај чланак:

Изврстан
Веома добар
Добар
Довољан
Лош


Опције

 Страница за штампу Страница за штампу

 Пошаљи пријатељу Пошаљи пријатељу


"Saša Gajić: Telo i telesnost u antickoj, hriscanskoj i modernoj tradiciji I" | | 0 коментара
Коментари су власништво особе која их је поставила. Нисмо одговорни за њихов садржај.

Web site powered by PHP-Nuke


XML News


Free Web Site Counter

Страница генерисана: 0.15 Секунди

(Оптимизовано за IE 5.5 + и Mozilla FireFox 1.0 +)