После целивања моштију изашли смо са нашим оцем пред капију где смо чекали најављени превоз. Са нама су у истом правцу ишла и три Кипрана и Дејан, радник на поправци сата, иначе јако пријатан момак. Стрпали смо се у теренска кола којима је управљао отац Серафим. Брз је на волану, а шта тек на кривинама ради! Возимо се узбрдо, лево десно. Ко зна када бисмо тек стигли пешке. Питамо га шта он мисли о овим новим гигантским путевима. „А, што онда не идете пешке?“ Можда је још хтео рећи да мало превише мудрујемо за своје године, а био је и у праву. Занемели смо од одговора и нисмо се усудили више ишта да га питамо. Попевши се на врх брда, изашли смо из кола. Показао нам је преки пут до Зографа, који сада иде само низбрдо. Учинио нам је велику услугу. Окренуо се и пошао још већом брзином натраг према Хиландару. А ми смо са екипом старијих Кипрана и Дејаном кренули пут Зографа.
Три кипарска старца као младићи. Нисмо их могли сустизати. Кажу да су већ више пута били на Атосу, а да само још Хиландар нису били посетили. Идемо путем за њима и причамо. Добро им је позната наша ситуација у Босни, јер су и сами доживели нешто слично. Јако нас воле и кажу да има на Кипру много Срба. Неко између њих се похвалио да су то најбољи момци које има у свом фудбалском тиму. Пут до Зографа је иначе зарастао, нико га, чини се, није крчио дуже времена. А поврх свега, мало има Бугара и Срба на том делу Пустиње, док и сами Грци слабије обилазе ова два словенска манастира. На путу угледасмо некакву ровину. Старац нам објасни да је то од дивље свиње. Није нам свеједно али се уздамо у Божију помоћ и идемо даље. После непуна пола сата стижемо до бугарског Зографа. Манастир личи на велику пустињску тврђаву.
Тамо влада блажен спокој. Манастир је основан почетком 10. века, а подизање манастира везује се за три брата: Мојсија, Арона и Јована, родом са Охрида.
На улазу нас дочекује млађи сувоњав искушеник, који нас пажљиво поздравља, одмах одмичући руку да му је не би неко пољубио. Већ по поздраву препознаје да смо из Србије. Обрадовао се посети. У огромним здањима има свега петнаест монаха, гостију је мало, нарочито Бугара (без обзира на то да су у гостопримници били извођени радови) јер су и народ и манастир сиромашни и далеко од мора.
Пролазимо огромно пусто средњо-вековно двориште и улазимо у хладне ходнике манастира Зографа у којима такође нема никога. Дрвеним степеницама пењемо се у кухињу и седамо за сто. На том месту видимо много српских књига из Хиландара (нпр. Добротољубље) које браћа Бугари читају (можда их немају на свом језику). Наш водич некуда накратко нестаје. Неко из наше групе је онда казао: „Бугари нису тако гостољубиви,“ а само што је то изустио испред нас су били изнешени ратлук са хладном водом, који су као удовичине две лепте значили више од послужења оних који су давали од свог вишка. Надам се да се покајао, а и ми смо заблагодарили Богу што нас учи и исправља на сваком кораку. Самим тим су нестале и предрасуде о Бугарима као „лошим момцима“ из Првог светског рата.
Потом нас преузима седи старчић од својих шездесет година, са чудним спојем нечег дечачког у себи, па нас води у цркву. Плавооки монах лепо прича грчки, а зна понешто и српски. Већ код првих изговорених речи излази из њега вера какву нигде на Атосу више нисмо затекли. Пун љубави и смирења нас као мајка уводи у храм да нам покаже фреске и мошти. Пред иконом светог Ђорђа пита нас Србе коју славу славимо (јер славу славе само Срби). Ђурђевдан је двапут био одговор. Ту се и повео разговор, кога ћемо памтити док смо живи. Онда нас је питао како се зовемо, а ми смо сазнали да му је име Сергеј.
Дуго нас благо саветује о животу у свету, наглашавајући да треба много да се молимо за преминуле. „Стално дајите имена својих сродника да се помињу на литургијском жртвоприношењу. Добра је и појединачна молитва, али литургијска им много више помаже. Свештеник за упокојене вади честице из нафоре, те их умаче у Крв Христову. Замислите колико је то за душе преминулих корисно, када једна кап Крви Господње може да очисти све грехе света. И не само то! Идите по гробљима, пописујте имена са старих и запуштених гробова и дајите свештенику да их помиње на жртвопринишењу. То можда нешто кошта, али то је новац који Богу на зајам дајете, а Он је добар платиша, враћа стоструко.“ „Нађите себи духовног оца. Ако у близини има какав старац, то је још најбоље. Ако не, онда се исповедајте своме свештенику. Сваку му, и најмању помисао казујте. Он ће вам онда дати савет и благослов како и шта да радите. Ништа не чините без благослова. Ако вам свештеник каже да учините то и то, а на себи носи епитрахиљ, обавезно морате све испунити, јер то вам сам Господ говори. Ако нема епитрахиља, у том случају нисте обавезни да све учините, мада га је свеједно добро послушати.“ „Има знакова по којима је Бог дао да се осети приближавање краја. Но ми треба само да живимо по Еванђељу, па ће нам онда Бог показати излаз. Он нас неће оставити на цедилу и у незнању.“ „Наша вера не сме да се криви ни лево ни десно, већ да буде усправна као ова свећа! Без попуштања!“ Отац Сергеј је, наиме, у души велики зилот. И много сличних поука нам даје које ми бедни нисмо могли ни да запамтимо.
Износи нам неке од моштију, док друге гледамо кроз стакло. Ту су свети остаци светих: првомученика Стефана, еванђелиста Матеја, великомученика Георгија (као и његова крв), Игњатија Богоносца, великомученика Харалампија, Нестора, Варлаама, Атанасија Александријског, Антипе, Никите и многих других. Међу њима је дубоко поштовање указано 26-орици бугарских мученика из 13.века, којима је у дворишту испред цркве подигнут споменик. Уочи њиховог страдања једном пустињаку прозбори „Акатистна“ икона Пресвете Богородице., која се сада налази у малој црквици поред католикона. Тај је стари мучаљиви инок свакодневно пред њом молио акатист Благовести: „Радуј се, јер ће Тобом радост засијати…“ „Радуј се и ти, старче“, дође наједном милозвучни глас од иконе, „јер си изабран да упозориш своју зографску братију. Иди и кажи: ко је спреман да мучеништво прими, нека остане у манастиру, а други нека што брже беже у шуму.“ Старац оде и обавести их, но они га исмејаваху, све док на рукама ангела не долети сама икона, да посведочи старчеве речи. Већина Зографоваца се разбежа, остадоше само 24 калуђера и 2 радника. Храбри се закључаше у једну кулу, испред које ускоро дођоше злотвори. Тераше их да прихвате срамотно уједињење са Римом, које заслепљени грчки цар већ беше разгласио, али ови ни једног трена не помислише да попусте. Мање духовно искусан човек би рекао да папинци нису тражили ништа толико страшно: само да заједно са њима одслуже литургију, но Бугари су знали да свети Оци строго забрањују молитву са јеретицима. Изгубивши стрпљење, латини потпалише ватру око куле, али свети калуђери се ни онда не предомислише. Јуначки поднесоше неколико тренутака пакла на земљи, да би на небесима добили стан вечан и нерукотворен. Када су им у деветнаестом веку на месту спаљеног пирга подигли споменик, гле, појави се огњени стуб са неба, трипут обиђе око споменика, неко још време на њему оста па нестаде.
Поред њихових моштију у Зографу се у саборној манастирској цркви поред „Акатистне“ иконе чува још један образ Пресвете Богородице – „Утешитељка“, пред којом се свети Козма годинама молио да му укаже пут духовног очишћења. Ту су и три чудотворне иконе светог Георгија,
Три брата са Охрида у 10.столећу градише манастир, а нико, нити богобојажљиви владар, нити ико од великодостојника није имао смелости да га по својој ћуди и нахођењу посвети неком празнику или коме од светитеља. Молиће се док им неки знак не укаже како да поступе, па да се збуде воља Божија. И дизаше се молитва даноноћно, заједно са кађењима и литијама. Нису се журили монаси. Живот је текао мирно, обављали се свакодневни послови. На великој побељеној плочи спремној за сликање у припрати цркве, појавила се једног јутра старинска икона светог Ђорђа. Иконописац који на даску није ставио ни један потез боје, био је пренеражен видевши строгог, младог свеца. Један архијереј не могаше да поверује у ово чудо, те је дуго загледао икону, па чак и стави прст на образ светог Георгија. Али, види чуда! Није више могао да га одвоји од иконе, иако се очајнички трудио. Тако мораде да одсече јогодицу која и дан-данас стоји на икони и сведочи о његовом маловерју.
А у време када је нађена „ненаписана“ икона светог Ђорђа, у једном манастиру у Кападокији осванула је празна бела даска старе престоне иконе. Светац се у сну јавио игуману ракавши да одлази међу монахе далеке западне земље који ће му посветити своје молитве.
Бугари новојављену икону назваше „Свети Георгије Зограф (=живописац, сликар)“, по чему је манастир и добио име. Друга икона светог Георгија чудесно је допловила из Арабије.
После разгледања црквених фресака и поуке оца Сергеја, излазимо из цркве, чији мирис нећемо никада заборавити. Наиме на самом улазу у цркву верни могу приметити да је сва испуњена мирисом моштију. Благоухање које се осећало упозоравало нас је да у храму има много благодати Духа Светога.
АГИОС ПАНДЕЛЕЈМОНОС, КОД БАЧУШКИ, ДРУГАР КОСТА...
Поздрављамо се са нашим оцем, којем смо и онако одузели превише времена и питамо га за пут до Светог Пантелејмона. Разговетно нам одговара да пут води одмах иза манастира, да морамо сићи до мора, па затим кренути обалом. Полазимо, овога пута сами, јер наши Кипрани су нам умакли већ пре. Најпре се спуштамо поплочаном стазицом а онда широким путем према зографској арсани. Пошто пут много кривуда, с времена на време проналазимо неки пречац, неком од стазица.
И овде, као и на целој Светој Гори, многобројна су раскршћа. Идемо уздуж кањона исушене речице. Све реке таку према мору, па се стога нисмо плашили да ћемо некуда залутати. Пуни утисака причамо о оцу Сергеју и идемо према западу, то јест према мору. За непуних пола часа стижемо до мора и зографског пристаништа. Ту видимо натпис „Констамонит“. Пут је добро означен. Не пропуштамо прилику да обиђемо сиромашни манастир који попут Есфигмена није хтео да прими новац за „обнову“. Идемо до њега, ту нема двојбе. Сада крећемо према истоку, упоредо са пређашњим путем, који се налази на другој страни кањона. Пењемо се. И овде нас дочекује ужасан призор. Дивовски пут урезан у преисторијску стену. Просто незамисливо за колико мало времена је било уништено оно што се вековима чувало. Стене које су се нашле испред булдожера биле су одроњаване у кањон, тако да су њима засули и много зеленила.
После педесет минута хода од мора, на око 200 метара надморске висине, окружен густим шумама и брдима, налази се Констамонит. Улазимо у двориште и у католикон али морамо даље на пут. Запаливши свеће и подавши скроман прилог полагано крећемо према Пантелејмону. Код ових вечерња само што није почела, Грци нас убеђују да останемо, али морамо да продужимо да нас не би ухватила ноћ. У сиромашном манастиру примећујемо доста поремећених људи. Монаси их негују и пазе на њих. Стварно су блажени они који испуњавају речи Jeванђеља на овим Христовим лудама! Жао нам је тих људи – а тек како су они близу Царства небеског!
Силазимо истим путем до констамонит-ске арсане. Примећујемо да смо сишли мало превише, јер пут обалом запречава велика стена. Идемо назад и онда горњим путем. Тек касније смо докучили зашто смо промашили. Овај нови пут од манастира прошао је преко старе стазице, тако да се једва може приметити некадашња траса.
За око пола сата стижемо до манастира Дохијар. Примећујемо једну дизалицу, знак да у манастиру изводе радове. О томе смо били обавештени већ у светогорском бироу у Солуну, па тако нисмо имали ни намеру да ту останемо. У манастир ћемо навратити нешто касније. Идемо горњим путем, напред према Светом Пантелејмону.
Први дан нашег боравка на Атосу је, како примећујемо, сунчано време. Од Солуна су нас пратили облаци са понеком сунчевом зраком. Међутим, овде је пуноћа сунца била потпуна. Ближило се вече, тако да је сунце већ провиривало иза мрежастих облака. И било нам је стварно топло. На путу за Пантелејмон, пола сата од Дохијара, на самој морској обали, стоји манастир Ксенофонт, који носи име по грчком велможи који га је основао у 10. веку. Манастир је окружен високим каменим зидинама са утврђеном кулом стражаром.
Сунце је већ на измаку, а ми настављамо пут, ни овога пута не свраћамо. Пут је лако проходан и нема неких већих узбрдица и низбрдица. Из даљине опажамо зелене куполе руских цркава - Свети Пантелејмон („Русик“).
Пуни лепих утисака касно навече стижемо у Русик - Свети Пантелејмон. Огроман је! Његова унутрашњост личи на прави омањи град. Манастир нема уобичајени вид утврђења (новији манастир!), а због бројности братије (ту је почетком века живело око 2000 калуђера) својствен је по многоспратним грађевинама у којима су биле монашке келије.
Данас (сунце је зашло и нови дан је почео) им је празник: икона Јерусалимске Мајке Божије. Икона се налази у цркви која је смештена на читавом поткровљу једне високе манастирске зграде, више трезарије. Архондарични (тако Руси кажу послушнику у гостопримници) напушта службу да би нам нашао келију. Примећује да смо уморни и пошто у келији нема светла саветује нам да је најбоље да легнемо да спавамо. Док је најстарији члан дружине збрисао на службу, остатак „тројке“ се сместио на балкон са погледом на море. Седећи на клупи упознајемо неког Грка Косту, који је дошао на Атос након што је већ четири пута био у Индији. Пријатан младић, живи у Атини, неко време је радио на Кипру а сада је незапослен. Седимо обасјани пуним месецом и причамо. Морски таласи запљускују обалу, чује се и ветар. Мада није топло, никако нећемо да бежимо у тамне келије, већ радије користимо смирену ноћ да бисмо наставили дружење.
На сву духовност Коста гледа као на јединствену појаву, но ми га упозоравамо да је то, иако данас веома модерно, управо стварање услова за долазак антихриста, и његово обједињавање свега, да би на све могао да распростре своју јединствену власт. Коста није баш убеђен нашим причањем, навођењем Светог Писма и светих Отаца. У ствари, чини се, он се тиме баш ништа не оптерећује. Свеједно, прича нам о једном чуду, вероватно једном од ретких у које заиста верује: мајка његовог друга није могла да има деце, али се усрдно молила Богу, чак и у својој старости. Господ је услишао молитву и дао јој сина већ кад јој је било око шездесет година. После тога чуда је уследило још једно: икона у њиховој кући је почела да точи миро, тако да су кућу ускоро преобразили у цркву. Његов друг је данас сасвим нормалан и јако побожан младић. Нека Господ да Кости већу веру, и снагу да се извуче из духовне обмане! После разговора одлазимо на спавање, а не налазимо довољно памети ни да одемо на јутрењу. За то време се наше баћушке усрдно моле дванаест сати без престанка.
Јутро је, понедељак. И гле, док је наш дан тек почео, за баћушке је већ послеподне. Чекамо испред трезарије, уместо да одемо у цркву, где се ближио крај службе. Још од Хиландара нисмо скоро ништа окусили. Силазећи из горње цркве, монаси су кренули у доњу саборну цркву – Светог Пантелејмона (из деветнаестог века), да би се помолили пред почетак јела. Тек након још једне молитве и целивања икона зачула су се звона, која су означавала почетак ручка. Нисмо могли да схватимо како су могли толико дуго да издрже. Срамота је да једемо храну коју нисмо заслужили, али ипак једемо, јер је пут испред нас. Ујутро се распитујемо за маслину светог Пантелејмона коју је он лично засадио. Неки монаси нису ни чули за њу, неки су неубедљиво говорили да је још на свом месту, а нас је она живо занимала из следећег разлога. На Светој Гори постоје четрири знака који треба да се испуне уочи краја света: лоза светог Симеона Мироточивог ће се сасушити, престаће да се држи типик светог Саве у његовој испосници, нестаће чудотворна Богородичина икона „Вратарица“ („Портаитиса“) из Ивирона, и усахнуће управо она маслина светог Пантелејмона. Након краћег истраживања дознајемо тужну истину – маслина се сасушила, и то непажњом радника који раде на обнови манастира.
После ручка одлазимо у далеко најснабдевенију радњу на Светој Гори, у манастирску продавницу икона, књига и касета, да бисмо купили који сувенир. Ту срећемо оца Исидора, кога познаје цела Света Гора по његовом трговачком занату. Он је руски Јеврејин. Сви поклоници треба да се добро припазе овога искусног трговца. Отац Исидор можда и јесте православан, али се ни у ком случају није још ослободио неких пословично јеврејских особина. Ни на једној ствари у продавници нема цене, већ је он одређује пошто прво добро осмотри колико муштерија има новца и колико би могла да плати. И ми постајемо његове „жртве“. Најмлађи узима више књига. Једва га убеђујемо да неке од њих остави за други пут, јер их не можемо носити са собом.
Примећујемо да је за то време већ дошао брод са новим поклоницима, а да су они јучерашњи отишли даље. У ствари овде важи неко неслужбено правило, које гласи: поклоници у манастиру, ако овај није њихов „национални“, остају само један дан. Први је разлог можда то што су визе ограничене на само четири дана, а други што манастири не могу да издржавају толико људи. Нико од монаха неће вас терати, него ће вам ваша савест рећи да је време да их оставите на миру. Овде су Руси били домаћини, као што смо ми у Хиладару. Грци су отишли даље, да обиђу неки свој манастир и да „искористе“ визе. Мада су и наше визе одавно неважеће, нисмо се тиме оптерећивали нити смо их носили са собом. Додуше, скоро нигде у светогорским манастирима неће Србима проверавати визу.
Ни не помишљамо сада, после толико пређеног пута, да се враћамо у Хиландар, већ и ми користимо прилику да обиђемо друге манастире. Једногласно одлучујемо да кренемо ка Симонопетри. Одлуку смо донели после кратког саветовања. Такво магновено мењање замисли и колебање нас је пратило током читавог поклоничког пута. ...не уведи нас у искушење, но избави нас од зла!...
Манастриски балкон са погледом на плажу смо искористили још да прочитамо „Мисли“ светог Теофана Затворника, наше „правило“ за тај дан. Покупили смо ствари и кренули.
ЛОВОР («ДАФНИ»), УСПИЊАЊЕ ПРЕМА СИМОНУ ПЕТРИ...
Полазимо путем према Дафни, мада сада натоварени кесама пуних књига. Иако се ово мало пристаниште може из Русика осмотрити голим оком, до њега има један сат хода. Бирамо стазицу више манастира. Време је пријатно, нема сунца, а није ни хладно.
После једног сата долазимо до пута који води за Кареју. Истим путем смо ишли и пре, само аутобусом. Изнад нас, поред пута, види се манастир Ксиропотам. Смештен је на невеликој висоравни крај дубоког и широког корита некадашње реке. Манастир Ксиропотам се сматра једним од најстаријих на Атосу, јер према неким изворима датира из 5. века. Ми идемо доле, у супротном правцу, ка Дафни, јер идемо у Симонопетру. Ту срећемо неке Грке који нам кажу да имамо до поменутог манастира четири сата хода.
У Дафну стижемо након десет минута и улазимо у кафану – једину кафану на Атосу. Одмарамо уз сокове и кафу. Месташце је пусто. У кафани су поред нас била још двојица конобара, обучених у фармерке. Ту се налази и управа Сердара – светогорске страже, чија дужност је да спречава крађу и чува ред. У Дафни се могу наћи и две продавнице, са иконама и другим сувенирима као и пошта. Премда је била пошта већ затворена, службеник нам је ипак омогућио да узмемо маркице које су нам биле неопходне да пошаљемо још неке разгледнице – углавном за оне којим смо се заборавили јавити у Солуну. Посетили смо и две продавнице.
Манастир Симонопетра је први у низу обитељи које се налазе на југозападној обали Атоса. Што се иде јужније, мање је посетилаца, па је тако и већи мир за молитвено тиховање. До манастира се може доћи било морским путем било широком цестом која је скоро направљена. Пошто се манастир налази на високој стени, пут није нимало лак. Негде око шест сати долазимо до самог манастира.
Манастир је саграђен на литици, на ивици понора. У 13.веку се преподобном подвижнику Симону који је живео у једној пећиници јавила Царица Небеска и наложила му да баш ту подигне манастир. Симон је окупио зидаре и довео их на предвиђено место, али су се они веома плашили да отпочну радове. Да би их охрабрио да приступе послу свети Симон постави трпезу на самој литици. За време јела један од послушника, служећи вино, оклизну се са стене у понор, држећи у једној руци врч, а у другој чашу пуну вина. Пренеражени овим случајем зидари одусташе од градње, приговарајући Симону да би још могло да се деси таквих случајева. Не говорећи ништа, преподобни се само у себи молио Богородици. И гле чуда! Насупрот њима долазио је послушник који беше пао у провалију, читав и неповређен, носећи у рукама врч и чашу из које се није пролила ни кап вина. Тако Пресвета Богородица приволи зидаре на градњу, „Симоновог камена“ (грч. Симонос Петрас).
Дошавши, одмах идемо да обиђемо манастирске светиње. Залутавши долазимо на један од вишеспратних дугачких дрвених балкона који гледају на провалију, где налазимо једног старог калуђера у молитви. Сагели смо се да му пољубимо руку, али када је чуо да смо „Серви“ толико се обрадовао да је он нас изљубио. Иначе је „Сервос“ чаробна реч свуда по Грчкој, а нарочито на Светој Гори. Чим је чују, сви се одмах одобровоље, насмеју се, загрле нас, неки нас и пољубе, воде нас и показују нам све…
Један калуђер из Симонопетре, отац Јаков, уводи нас у саборну цркву (посвећена Рождеству Христовом) и показаује нам многе мошти: део руке свете Марије Магдалине, стопало светог Сергија, главу светог Модеста Јерусалимског, стопало светог Киријака, мошти светог Јована Претече, мученика Трифуна, пророка Наума, Симеона Столпника, мученице Евдокије, великомученице Варваре, светог Силуана Атонског... и светог Јована Кукузеља.
Овај последњи светац нас је јако обрадовао јер смо недуго уназад упознали његово житије. Мали бугарски дечкић из Драча био је обдарен предивним гласом – прозрачним, слатким. Јован је био сироче, скроман и стидљив. Грчки је говорио слабо. Када су га вршњаци једном питали шта је тога дана јео, одговорио је: „Куку и зеље“ („кукиа“ је боб). Деца су му се подсмевала и прозвала га Кукузељ. Они тада нису могли ни да помисле да ће то „смешно“ име са великом славом ући у историју. Јован се веома брзо истакао међу појцима и постао солиста код цара. Овај га је заволео, приближио себи. Хтео је чак да га ожени. Изгледа да је ова последња намера одредила судбину појца: он је уопште био склон усамљеном, сагледатељном животу. Дворски сјај га није привлачио. Мисао на женидбу га је просто пренеразила. Побегао је на Свету Гору и у Лаври светог Атанасија постао прост чобанин козлића, сакривши од братије свој пређашњи живот. Нико није ни сумњао да знаменити појац одлази у брда са својим стадом. Тамо, усамљен, он је певао Псалме тако нежно и умилно, да су наоколо, као зачаране, у полукругу стајале козе и јарци. У манастиру су дознали за његов таленат. Дознао је и цар где се крије појац. Али, Јовану је било суђено да остане у Лаври: император је дозволио да се не враћа у Византију. Јован Кукузељ је сада певао за певницом. Више од свега је, како изгледа, певао Богородици. Отпевавши јој једном акатист сео је у стасидију и од умора уснуо. У сну му се јавила Пречиста и, захваливши за певање, уручила златник. „Певај, певај без престанка,“ рекла је Она. „Ја те зато нећу оставити.“ Пробудивши се он је у својој руци осетио златник; благодраност Приснодјеве. И певао је. Певао је тако цео живот. Од свог почетка до краја, у суштини, житије о њему ништа друго ни не саопштава.
„Је ли је то онај што је лепо певао?“, упитали смо на енглеском оца Јакова. „Да,“ одговорио је, и целивали смо меденожуте, урамљене златном круном, лако миомирисне његове кости. Ето како свет човек свагда око себе зрачи благост. За живота је овај ширио благогласје, по смрти благоухање. Док грехован човек своју околину загађује, засмрађује, заглушује, светитељ из себе исијава нешто оздрављујуће, окрепљујуће, препорађајуће. И тако вавек.
Целујемо све иконе, али нисмо приметили да се Пресвета Богородица Путоводитељка ипак разликује од других. Зове се Уљедаватељка, зато што точи свето уље, не из кандила него из ње саме. Мало пре него што смо ми дошли догодило се опет ово чудо! Уље је из ње, када никога није било у цркви, потекло и то у таквој количини да су морали врчевима да га сакупљају. Да. „Уље из Небеса“! Гостољубиви Грци су нас Србе почастили даровима; сваки је добио бочицу чудотворног небеског уља – иначе највеће светиње, коју смо добили на Атосу, као и касету снимљену у њиховој обитељи, (Симонопетријци су познати по лепом певању) те још неколико икона.
Отац Јаков, нас упркос томе што смо закаснили на вечеру, нуди храном. „καλα, καλα,“ (добро, добро), вичемо му, пресрећни због дарова, „...идемо даље, према Григоријату и Каруљи!“ „У Каруљу ове ноћи!“, запрепашћено нас је погледао, јер Каруља је по демонским нападима једно од најстравичнијих места на Светој Гори. „Не ове ноћи,“ узвраћамо, „али идемо даље, полако, па докле стигнемо.“ „Узмите барем јабуке са собом.“ „Хвала, хвала, немамо времена, журимо!“ Већ су нам ионако дали превише дарова. Поздрављамо се са нашим оцем Јаковом и настављамо пут.
АГИУ ГРИГОРИУ, У ДРУШТВУ СА ГРЧКИМ СТАРЧИЋИМА...
Изишавши из манастира крећемо низбрдо стрмом козијом стазицом према мору. И овде су бројна раскршћа. Наш монах који се одмарао на балкону нас са висине љубазно поздравља и показује нам рукама да кренемо доњим путем. И тако опет након десетак метара кад смо били у недоумици! Сунце је већ на заласку, обасјава нас, а ми пресрећни идемо до Григоријата. Од Симонопетра више нема никаквих путева, само стазице. Сада крочимо оном правом пустињом и остатком древног Атоса!
После један час хода, када се већ спуштала ведра ноћ, стижемо до Григоријата.
Манастир је у 14. веку основао преподобни Григорије (Србин), по коме је манастир и добио име. Сав манастирски комплекс је зидан у виду складно уређеног пристаништа, док сам залив где је смештен личи на Азурна острва. Овде се некада подвизавало много словенских монаха у чијим је рукама и био, да би касније прешао у посед грчких инока.
Лепо нас дочекују. Манастирска капија још није затворена. Двојицу од нас смештају у собу са постаријим, но веома веселим грчким поклоницима, а једнога са радницима, који у манастиру изводе радове. Умивамо се хладном водом и остатак вечери користимо за лагану шетњу и разгледање. Календарска је јесен, а овде као да је лето. Прекрасно је! Негде око десет смо прилегли, да би могли сутрадан устати на бдење у три сата. У соби са грчким старцима је јако весело. Нису навикли да лежу тако рано (а друго им ни не преостаје, јер нема ни светла), па се преврћу по креветима и започињу причу. Сви причају, у један глас, један преко другога, све нам говори да смо у Грчкој! Пошто не разумемо језик, не слушамо их, већ и ми причамо, само на српском. Разговор се тако и даље водио у тамној собици док се они нису договорили, да одједном сви (на тренутак) „заспу“ и захрчу, да би се нашалили са нама. У том трену заћутасмо и ми, схвативши о чему је реч. И једни и други смо праснули у смех и наставили по старом.
„Узбуна,“ пали се лампица, неки устају и облаче се – већ смо закаснили, виче неко. „Кад пре,“ помислисмо. Нисмо још успели да се дигнемо, кад оно гаси се лампица, људи поново лежу у кревете... „Шта је сад ово?“ питамо се и видимо да се раноранилац извињава, јер је имао наопако окренут сат! Спавамо даље, а како и не бисмо кад је тек пола дванаест!
Саборна црква није у средини комплекса, већ на поприличном растојању од конака. Ноћна шетња на бдење са месечином благо осветљеном стазом и степеништем уздуж обале причињава велики душевни ужитак.
У цркви нас сналази необично искушење. Након што одбијамо четири-пет позива григоријских монаха да седемо, неко од нас у себи гордо рече: “Ја ћу стајати, онако како се стоји у Хиландару и Пантелејмону, а ви ако хоћете сви седите!” Кроз неколико тренутака пред очима, како каже, наједном је видео само белину, утроба и срце хтели су да се распукну, а ноге нису више могле да га држе. На једвите јаде се докопао стасидије (високе полустолице) и сручио се на њу. Управо тада свештеник кади близу нас, а стари монах који стоји покрај њега „љутито“ га упозорава да мора устати. Једва је од силног унутрашњег притиска докучио шта говори. Као кроз измаглицу се сетио савета искушеника Милана да у свакој напасти треба тражити помоћ Богородице, гласно зазивајући Њено име. „Од Господњег имена демони такође беже, али треба нам велика вера да би их именом Његовим одмах растерали. Од помињања Богородице, међутим, сместа се разилазе, као опарени. Тиме Бог хоће да покаже какво достојанство и силу има у свету духовном Његова Свехвална Мати,“ говорио је Милан. Смогао је нешто снаге и шапатом прозборио: „Пресвета Богородице, спаси ме, спаси нас, Богородице, помилуј!“ Наједном страшна тегоба скроз ишчезава, као руком однешена. Диже се баш на време да свештеника који кади дочека стојећи!
Остатак службе протиче мирно. Ујутро помажући у кухињи упознајемо маленог грчког монаха који „ужи серпски“. Нико му није показао како се читају наша слова, али се он свако вече марљиво труди око српске граматике. Жели да савлада вештину рестаурисања старих рукописа и томе га подучавају професори са Београдског универзитета, који су лично неколико пута долазили у Светог Григорија, а и он је одлазио у Београд. Дневни боравак у конаку је веома лепо украшен светим образима, а у манастиру се чува и једна веома стара Богородичина икона „Свевладарка“, која је потпуно неоштећена преживела два велика пожара.
Пре него што кренемо, хоћемо да целивамо мошти. Монаси нам кажу да се мошти износе после вечерње. Одлазимо по наше ствари – књиге из Русика, прочитамо Теофана за уторак, поздрављамо се са нашим монахом, и крећемо. Примећујемо да су неки већ отишли, било бродом, било пешке.
ДИОНИСИЈАТ, СВЕТИ ПАВЛЕ... ДОЛАЗАК У ПУСТИНЊУ.
Идемо обалном путањицом која се час пропиње час спушта. Траса није баш лагана за ходање, али међу таквим стенама стари поплочани пут није ни могао да изгледа боље.
После нешто више од сат времена хода са врха брда примећујемо манастир Дионисијат, на високој стени крај саме морске обале са једне, и шумовитог кланца са друге стране. Окружен високим зидинама са пушкарницама, највише личи на неки средњовековни замак.
У манастирској примаоници срећемо групу руских поклоника, већином монаха из знамените Тројице-Сергијеве лавре код Москве. Лепо се усаглашавамо око верских и политичких питања. Они су решили да остану у Дионисијату, а ми морамо даље. Због тога смо молили наког послушника да нам покаже унутрашњост цркве као и мошти. Поздрављамо се са Русима, који одоше у своје собе. Они нас љубе и грле и дају нам адресу за дописивање.
Са нашим послушником улазимо у Саборну цркву посвећену Рождеству светог Јована Претече.
Приступамо са страхом да целивамо свете мошти. Најпре десну руку светог Јована Претече, ону која је крстила Господа Исуса Христа - запрепашћени смо, као да су нам одсечене ноге! - онда целивамо десну руку светог Јована Милостивог, мошти светог апостола Луке, патријарха Нифонта, мученика Антипе, мученика Власија и других... целивамо и чудотворну икону Пресвете Мајке Божије звану „Похвала“, једну од три постојеће које је живописао сам свети апостол Лука. Нашег сићушног и смиреног послушника у раси на излазу из цркве питамо за његово мишљене о обновама манастира и о изградњи путева. Стидљиво нам, као да то није његово да о том расуђује, каже да је то на добро, јер је свако овде добродошао. Жао нам је што доста монаха на Атосу тако размишља. Просто као да нису свесни чега се лишавају.
Полазимо даље према Светом Павлу, и након сат времена већ смо на његовим вратима. Он је последњи у низу великих манастира поређаних дуж југозападне обале Свете Горе. Налази се на мањој висоравни изнад које се ка небу успиње врх Атос. У 14. веку манастир је био словенски, а материјалну помоћ је добијао од српског владара Ђурђа Бранковића. У манастиру се налазе комадићи дарова - злата, кадила и смирне - које су мудраци са истока принели новорођеном Господу, а које је манастиру поклонила принцеза Марија, кћерка деспота Ђурђа Бранковића. Ту су и мошти светог Василија Великог, светог Григорија Богослова, светог Максима Исповедника и других.
Долазимо уочи вечерње службе. После вечере сместили су нас у неку од соба у мањој зградици која се налази ван манастирске капије. Стандард и све остало је, изгледа, на високом нивоу, све спремљено за дочек туриста. У шали велимо да ћемо овде уз шампањац дочекати две хиљадиту. Храна у манастиру (за поклонике) је обилна, а манастир има и топлу воду. Пошто са собом нисмо понели ништа сем набављених књига, од зноја већ заударамо. Нисмо понели ни хаљину, ни торбу, ни штап... (иако новац јесмо), па нам ни зној на крају више није сметао, осећали смо се скоро као апостоли! Но, ипак смо искористили топлу воду да се мало освежимо и да поново навучемо ознојене прње.
Среда, нови дан, дан када су Јуде ухватиле Христа. Рано је и одлазимо на јутрењу. Провлачимо се кроз мала враташца у самој капији, док је сама капија затворена. Улазимо у цркву, која је више него празна, јер у манастиру нема више од двадесетак монаха. За разлику од осталих манастира, где су са ревношћу ударали у клепало (грч. самандон) да би пробудили људе на јутрењу, овде као да су хтели да се људи мало одморе и да мало дуже одспавају. Тиме што је црква била готово читав сат после почетка литургије без поклоника нису се превише оптерећавали.
После јутрење је био спремљен доручак за ходочаснике, док монаха у трпезарији није било. Ваљда једу средом само једном.
Зближавамо се са једним Грком из Америке, који нам прича о стању Цркве у САД-у. Упознајемо га са збивањима у нашој земљи, и он нама прича о стварима које се дешавају у Америци. Смирени и начитани амерички Грк нам је скупа са оцем Матејем из Ватопеда разбио све предрасуде о „глупим Америма“. Е, кад би сви Американци били као он!
Након што смо прочитали Теофанове мисли за среду, кренули смо полако према скиту Свете Ане. На карти се св. Ана чини јако далеко, али од манастира нема више од пола сата пешице. Пролазимо поред Новог Скита, који се налази на падини одмах до Светог Павла.
Његове келије су размештене лево и десно од главног пута који иде од арсане до врха друма за св. Ану. Овде нам неки стари монах даје прелепе дрвене крстиће. Узимамо два и заузврат му дајемо драхме, награду за његово рукодеље - једино стално задужење житеља скита – монашког насеља. Калуђери се баве дрводељством, иконописањем и израдом црквених потрепштина.
После петнаестак минута стижемо до Скита Свете Ане.
Скит се налази у подножју Атоса, у делу где почиње светогорска пустиња. Пролазимо поред келија и долазимо до главног скитског храма посвећеног Светој Ани.
Скит сачињава педесетак лепих келија. Највећа светиња скита је стопало свете Ане, мајке Богородичине и Богопрамајке, као и њена икона, о чијој чудотворности сведочи позамашна гомила фотографија дечице рођене до јуче неплодним родитељима. Ту су још мошти светих врачева Козме и Дамјана, мученика Акакија, Јевтимија, Игњатија, као и лобања свештеномученика Нектарија и многе друге светиње. Симпатични монах који нам ово све показује, отац Неофит, предлаже да нешто запевамо на српском пред иконом свете Ане (биће да нас је побркао са Русима). Иако се нама наше појање не чини нарочито усаглашено, он је одушевљен. Својој српској браћи он дарује гомилу најсветијих поклона. Помазује нас уљем из кандила испред чудотворне иконе и објашњава нам да смо сада у духовној вези са светом Аном и међусобно, а због слабог вида помазује нам још и очи. Задивљени обилазимо доцније и пештеру светога Герасима Кефалонијског који је своје прво духовно утврђивање провео на Светој Гори. У тој пећиници тешко да се може без сметњи усправити и један човек. Пребивалиште му је сада уређено, пуно икона и књижица, заштићено вратима, а како ли је то све изгледало пре четиристо и више година, кад тога свега уопште није било!?
Одлучујемо се да наставимо пут до Кавсокаливије, једне од крајњих јужних тачака полуострва. До тамо има четири сата хода, зато радије идемо такси-бродом, који стаје у свакој мањој арсани двапут дневно. Предео је добио име по обичају преподобног отшелника Максима који је овде живио у 16. веку, спаљујући за собом колибе које је напуштао, сваки пут када је хтео да промени место боравка (Кавсокаливија у преводу значи „спаљене колибе“). Искрцавамо се са два руска монаха, двојицом Бугара - једним монахом и једним мирјанином, те са још десетак Грка. Са Бугарима и Русима се одлично разумемо, причамо, расправљамо, помажемо једни другима, а Грци се чуде словенском братству и слози. Хтели би да нам се придруже, али збуњени, пошто не знају језик, иду мирно испред нас и посматрају. Сви се ми, осим Бугара који продужују пут, смештамо у келију код једног старог испосника, најближе настањеног уз саборни храм Кавсокаливије. Ту се подвижници састају недељом и празником, док иначе свака келија има своју цркву где се служе литургије. Монаха је данас мало: тридесет пет великих келија и тридесет пет инока,... а у прошлом веку се на истом месту подвизавало највише потоњих атонских светаца!
Са својим новостеченим пријатељем, изузетно образованим младићем из Тројице-Сергијеве лавре, оцем Климентом, успињемо се на брзину и до пећине светог Нила Мироточивог. Успут нам отац Климент прича о приликама у Русији, о владавини Јевреја и масона и њихових лутака, о пророчанствима везаним за Русију, о руској прошлости, раздорима у данашњој Цркви, и слично. Мада тек нешто мало старији од нас, он је жива енциклопедија, а иако веома испошћен и мршав, он по стрмим планинским стазама скакуће као срндаћ. Са још неким својим сарадницима, има задатак да изобличава све могуће јереси и упозорава верујуће на њих. Бесомучници са Запада покушавају да погазе Свету Матушку Русију убацивањем у њу секташких група и култова, па чак и укључивањем својих људи у саму Руску Цркву, са циљем да у Њој шире криву веру. Такав је, например, био и код нас врло добро познати „отац“ Александар Мењ, јеврејски агенат који је целим животом настојао да у Цркви оснује и утврди „јеврејску струју“, пишући под разним именима. И отац Климент нам говори о католичком тајном оружју, на које су нам скренули пажњу већ у Хиландару: на северу Италије основан је католички манастир у коме калуђери до танчина проучавају православну духовност и обичаје, да би затим били послати по православним земљама да шире унију много лукавијим средствима него пре, под изговором зближавања „сестринских Цркава“ и братства свих хришћана. У Русији имају чак и своју телевизијску и радијску станицу. Тако се помоћу неопрезних, духовно млаких и лакомих архијереја у Цркви све више шири отров који убацују ти вукови обучени у јагњеће коже.
Отац Климент нам сведочи и о два велика чуда у време најжешћих комунистичких прогона Цркве од стране Хрушчова: васкрсењу Клавдије Устјужанине и окамењењу девојке Зоје. О ономе првом ми смо читали: велика безбожница и комунистичка активисткиња Клавдија је умрла на операцији рака, да би је затим Пресвета Богородица молитвама њеног благочастивог оца, показавши јој паклене муке, опет повратила у живот. Доктор који ју је оперисао, Јеврејин, хтео је да је убије ради грешака које је починио приликом захвата, а и да се не сазна за то прекрасно чудо: да се жена којој утроба беше потпуно сагњила, која је лежала у хладњачи неколико дана, устала сасвим здрава. Но она је успела да га надмудри и добије од њега потврду о томе да је била неколико дана мртва и да је потом, противно свим очекивањима, васкрсла. Милиција јој је много година претресала кућу да нађе и одузме јој то уверење, али га она беше добро сакрила. Данас потврду чува њен побожни син, свештеник из околине Тројице-Сергијеве лавре, и показује је свим радозналцима. Друго чудо се десило девојци Зоји. Она је приредила рођенданску забаву на коју није дошао дечко са којим је требала да плеше. Она је, шале ради, узела икону светог Николаја и почела са њом да плеше. Међутим: ускоро се дословно окаменила и ноге су јој прирасле за под. Милиција је хтела да је одсече од пода, али је из ногу шикнула крв. Много људи, као и у случају Клавдије Устјужанине, је дошло да види тај необични догађај. Тек су молитвама једног свештеника светог живота код девојке опет нормално заживеле све телесне функције. Таквим и многим другим чудима је Господ храбрио верујући руски народ када му је било најтеже.
Пећина светог Нила налази се на више стотина метара високој литици. Данас су са горње стране ка њој уграђене степенице, и на месту гроба светог Нила је подигнута црквица, али уопште није јасно како је без степеница неко могао ту да живи. Преподобни Нил се подвизавао у 17.столећу, а када се упокојио из њега је потекло миро у таквом обиљу да се са врха стене сливало у море. То чудотворно миро је привлачило људе са свих страна, који су се из нестрпљивости да дођу до њега свађали међу собом и дизали неподношљиву буку. Све је то беспокојило једног ученика светог Нила који се у молитви пожали на свога духовног оца и изливање мира. Отада миро престаде да тече не само ту, већ и на целој Светој Гори, но његови трагови на стени се виде још и данас. Са пећине се још већом брзином враћамо у келију свога старца, да би дошли на време за вечеру. Пре вечере нас уводи у саборни храм где нам показује мошти. Старчић је свима припремио резанце са парадајзом. Били су то најукуснији резанци које смо икада окусили. Да, који хоће међу вама да буде први, нака вам буде слуга... Срам нас је било када је нама овако младим, пуним снаге, служио седи старчић. Мало шта је причао. Чак и када је шта рекао, могло се приметити да је са мислима на небу. Нисмо га пуно хтели узнемиравати – знали смо да је удубљен у Исусову молитву. Пала је ноћ и када смо ми, помоливши се, легли да се одморимо, могли смо чути како се у кухињи полугласно моли Богу, и тако до ко зна када у ноћ.
У четвртак се устајемо рано ујутро. Наш отац већ је био на ногама. Све је послужио кафом. Прочитали смо нашег Теофана, поздравили се са пустињаком и обасјани излазећим сунцем кренули према кавсокаливиској арсани.
Полазимо бродом у Каруљу, место највећих искушења и највећих подвижника. Климент са братом иде према северу, а Грци су одлучни да се попну на врх Атоса.
