Европска Унија…

Ни о чему се код нас, од почетка деведесетих година XX века до ове 2008. године, није толико расправљало као о Европској Унији. Не уђемо ли у Европску Унију, у коју је ушла скоро сва Европа (изузев „сиромашних“ држава попут Норвешке и Швајцарске), чека нас „ледена смрт“ у запећку „Југоисточног Балкана“. Нисмо у Европи ако нисмо у Европској Унији. Сви злочини које је Европска Унија, скупа са Сједињеним Америчким Државама, починила приликом распада СФРЈ, протерујући Србе са њихових вековних огњишта, заборављају се да би се „ушло у Европу“. „Да, у Европу која је српску индустрију уназадила за четрдесет година. У Европу која гони српске „ратне злочинце“, а власт на Косову предаје бившим вођама УЧК. У Европу која допушта Шиптарима да некажњено спаљују цркве и манастире. У Европу која тим злотворима помаже да Косово „етнички очисте“ од Срба, као што је раније помогла протеривање Срба из Крајине, Славоније и једног дела Босне. У Европу која нам у Приштину шаље Дугласа Александера, британског министра спољних послова, да наговести могућност независности Косова. У Европу која диже хајку на Караџића и Младића као на дивље звери, док Кушнер слави Изетбеговића као представника Доба просвећености. У Европу која забрањује босанским Србима да се ослободе исламског ига и прикључе Србији.

Благо вама, продавцима Србије, ви ћете се обогатити и имати велике личне користи, али српски народ никада! Већ годинама покушавам да српски народ пробудим и разбијем његове илузије, али узалуд. Знате ли шта данас српски народ представља у очима Запада? Одговор је прост: он вреди мање од животињских врста… „Спасите зоолошки врт у Венсену!“, то у Паризу лепо звучи. Али кад би неко сутра у новинама написао чланак под насловом „Спасимо српски народ“, био би извиждан и исмејан“, говорио је највећи србски интелектуалац у дијаспори, др Марко С. Марковић, на трибинама Српског сабора Двери у Нишу и Београду, октобра 2005… Очито, мало ко га је слушао. И сад, кад се Европска Унија спрема да нам отме Косово, и даље се чују покличи „Европа или смрт!“

Од Европе смо свашта чули на крају XX века. Шездесетоосмаш, Данијел Кон Бендит, тражио је да Срби у Босни буду бомбардовани; шеф спољних послова Немачке Клаус Кинкел препоручивао је да нас баце на колена; новинарка листа „Европљанин“ из Женеве писала је да смо „раса парија, труле јабуке у бурету Европе“; француски председник Жак Ширак тврдио је да немамо ни вере, ни закона. Кад се то зна (а зна се!), није ни чудо што они међу нама који по сваку цену желе да „уђу у Европу“ (један од јуришника „либерално–демократског“ Чеде Јовановића, познатог србског „шилеровца“, рекао је да ће Србија ући у Европску Унију – са Србима или без њих) мрзе остале сународнике који никако не желе да се поевроунијате, сећајући се свега што им је Европа чинила од Средњег века до данас. (Само у XX столећу видели смо Европу како преко Аустро-Угарске и Немачке од 1914. до 1918. коље и убија по Мачви и Подрињу и оснива концлогоре за непослушне Србе у Болдогасоњу и Нежидеру, стреља ђаке 1941. године у Крагујевцу и убија сто Срба за једног Немца ради одмазде, и, као НАТО-Европа, бомбардује наш народ у Босни 1995. и Србији 1999. године.)

Зато су домаћи еврољуби често србофоби. Њихова перјаница, Петар Луковић, виртуални Сен Жист петооктобарске револуције, 30. јуна 2006. у „Пешчанику“ на еврољубивој TV-станици Б92, вели за народ од кога биолошки потиче: „Тај народ је необразован, примитиван, он се не купа, народ је често луд, манијакалан, ништа не памти, не зна за кога да гласа, и кад гласа увек гласа за погрешног, не уме да чита /…/ Одвратно ми је, одвратно ми је кад видим овај народ“.

Појмови какви су „Европа“, „унија“, „Европска Унија“, морају да нам буду јасни пре но што се суочимо са њиховим ваплоћењем у данашњој стварности Срба, чији „вирус“, по „трилатералцу“ Дејвиду Гомперту, треба „уништити“.

Унија некад и сад

Кад Србин чује реч „унија“ одмах му на памет пада унијаћење његових предака, које је Ватикан спроводио уз помоћ Млетака и Хабзбурга, приморавајући децу Светог Саве да признају папу римског, а нудећи им заузврат да сачувају свој „гркоисточњачки“ обред. Реч „унија“ нас подсећа на Матавуљевог Пилипенду, који неће да пређе у „царску виру“ макар умро од глади; такође, не можемо ни изговорити ову реч а да се не сетимо свих лукавстава и подлости којима су се служили латински мисионари да би Србе преверили.

Дакле, да подвучемо: за Србина, реч „унија“ има непријатно звучање. Многи Срби су били жртве унијатства: насиљем, обманом и материјалним комфором мамљени су да остану при свом, „источном“, „бизантском“ литургијском обреду, а признају врховну власт папе римског, сједињујући се са тзв. „Универзалном Црквом“. Такви Срби су постепено престајали да буду Срби – прво су себе називали по областима у којим су живели, а затим је Ватикан од њих правио Хрвате.

Пошто је основа хрватства србофобија заснована на ватиканској мржњи према православном „шизматицима“, логично је да се против Срба, као православних, мрских „бизантинаца“, води рат до истребљења, или до њиховог претварања у папопоклонике.

Политика римских папа

Јединство Европе први је нарушио папски Рим, уводећи нове, Истини туђе догмате (попут filioque) и обједињујући франачке варваре у борби против престонице Истока и Запада, Новог Рима, Константинопоља. Папа Лав III крунисао је неписменог франачког владара, Карла Великог, круном Светог Римског царства, да би подигао свој ауторитет и очувао моћ и власт. Жак Ле Гоф, у свом делу „Средњовековна цивилизација Западне Европе“, сматра да је Лав III имао намеру да преко Карла Великог (иначе ревносног борца за јеретичко filioque) искористи да би „успоставио примат римског понтифекса над целом Црквом“. Аустријски социолог Ханeс Хoфбауер, у својој студији „Проширење Европске Уније на Исток. Од Drang nach östen до периферије ЕУ интеграције“, истиче да је Карло Велики своје царство „схватао као васкрс Imperium Romanum, а његови поданици су га звали Pater Europae“.

Дакле, римски папа је устао против јединства Римског царства и василевса у Константинопољу, узурпатора Карла Великог прогласио за цара Римске империје и државу Немаца и Француза прогласио „Европом“. Зар је случајно да се као „Дан Европе“ у данашњој Европској Унији слави дан крунисања Карла Великог у Ахену, и да се онима који су допринели „евро-интегрисању“ додељује награда „Карло Велики“ (коју је, између осталог, примио и Бил Клинтон)? Зар је онда случајно што потомак Карлових настављача, Хабзбурга, Ото фон Хабзбург, јасно вели да „поседујемо европски симбол који подједнако припада свим народима, а то је круна Св. римског царства у којој је отелотворена традиција Карла Великог, владара уједињеног Запада“?

И зар је случајно што италијански евро-интегративац Романо Проди тврди да су „Европљани трагали за јединством које је изгубљено и никад повраћено после пада велике империје Карла Великог“? И зато „као европска култура у стриктном смислу речи подразумева се, наиме, германо-романски културни конструкт, док се византијска, тј. грчко-словенска синтеза маргинализује и повлачи из европског значења“ (Милош Кнежевић). Наравно, јасно је због чега је онда Византија, како уочава Ернест Бену, развој Запада посматрала као заједничку побуну римског бискупа и западних варварских краљева, који једни другима дају позиције власти и правне титуле на које немају легитимно право.

Суштина данашње Европске Уније јесте у томе да се она представља као права и потпуна Европа, Европа осим које друге нема. У ствари, како је то запазио још кнез Николај Трубецкој, у својој књизи „Европа и човечанство“, Романогермани су своју цивилизацију прогласили најбољом, највишом и једином достојном човека, и почели ту и такву цивилизацију (названу „Европа“) да намећу остатку човечанства. Као што показује Ханес Хофбауер, у својој студији о проширењу ЕУ на Исток, романогерманска европеизација лежи у основи савремене идеје стварања Европске Уније.

Шта (не) знамо о Европској Унији

Но, како се живи у Европској Унији, поносној кћери глобализма? Као и у свакој унији – тешко. Ребра пуцају, али имиџ налаже да се смешиш.

Да би земља ушла у Европску Унију, треба да је европска, демократска, успешне тржишне привреде, да спроведе законе ЕУ, и да ЕУ буде спремна да је прими. Ова „добра воља“ даје моћницима из Брисела право да раде шта хоће у земљи која их моли да је приме. Године 2004. један од тих моћника изјавио је лондонском „Економисту“: „Једном када земља поднесе молбу за приступање ЕУ, она постаје наш роб“. У овом тренутку, Србија је ближа Марсу него Европској Унији: довољно је сетити се понижења која Србин мора да поднесе да би добио визу за Запад, па да нам све буде јасно. Једино што од евроунијатских моћника добијамо су лепа обећања и „студије о изводљивости“. Србин може рећи, као негда Хамлет: „Живим од ваздуха, хране ме обећањима“. Наравно, ЕУ нам помаже да останемо без Косова, а ускоро и без Војводине.

Западна Европа и САД су, од 1990, учиниле све против Срба: признале, по измишљеном принципу „ut posidetes iuris“ (Бадинтерова комисија) сецесију Словеније, Хрватске и Босне од СФРЈ, и сецесионистичке републике у авнојевским границама; бомбардовале босанске Србе 1995, а Србију 1999; подржале Туђманове усташоиде у освајању Книна; подржале балистичку ОВК на Косову…

„Аки комунитер“ (законодавство Европске Уније) има око 80 000 страница. Спровођење 320 законских аката у 10 земаља које су ЕУ приступиле у мају 2004. кошта 110 милијарди евра (!) А то је само екологија! У Европској Унији је прописано све, чак и закривљеност краставаца у тегли, па и дужина мердевина. (У Амстердаму су се бунили перачи прозора, јер је утврђено да су им мердевине предуге и не одговарају заштити на раду!)

Па, и кад (и ако) нас приме, шта ћемо добити? Пољаци, Летонци и Литванци ће моћи да се легално запошљавају у Европској Унији тек од 2011 (до тада могу само слободно да путују, и то о свом трошку). Бугари и Румуни су тако доброг стандарда да су донедавно надничили у Србији.

Чим земља уђе у Европску Унију расту цене хране и некретнина. Из саобраћаја се уклањају возила која загађују околину (сиротиња више нема шта да вози), а млади добијају могућност да студирају на страни – и масовно одлазе. Стандард расте, али тајкунима и политичарима које тајкуни финансирају. Сиротиња постаје беда. Швајцарска и Норвешка имају највиши стандард у Европи, баш зато што нису чланице Европске Уније. Немачка и Француска имају огромну незапосленост, иако су у Европској Унији.

У свом тексту „Колонијализам под плаштом Европске Уније“ (Искра, 1. април 2005), Никола Љотић пише: „Џон Бландел (John Blundel, члан Atlas Economic Foundation и директор једног већег института у Енглеској (адреса: jblundell@iea.org.uk) упутио је, 1. марта 2005. отворено писмо хрватском премијеру, др Иву Санадеру, насловљено: Поставите себи десет питања пре него што предате своју земљу (Ten questions to ask before you give away your country). Ово писмо је у вези, како каже аутор, „вашег безглавог (headlong) трчања у ЕУ“.

1. 
   

   Зашто би хтели да испустите контролу над вашом земљом? Најпре се говори о томе да је Санадеру речено да уласком Хрватске у ЕУ она не губи свој суверенитет, на то г. Бландел додаје: „Једном у ЕУ запазите ово: ваша држава је потчињена једној већој политичкој власти – Бриселу. ЕУ ће вашој влади одређивати спољну политику, безбедност, правду – она планира свој устав – који ће јој омогућити да ствара уговоре (с другим државама – моја пр.) без сагласности с вашом владом“. То је испуштање ауторитета ваше земље. „Не може се он (ауторитет), у исто време, и испуштати и одржавати. Једна суверена земља је као невина девојка: или сте то или нисте“.

   
   
   
2. 
   

   Хоћете ли више правила и регулација? Ту аутор помиње да већ сад у ЕУ постоје „стотинама хиљада“ (регулација) а сваке године произилази „из Брисела преко 5000 нових“. Потребна су она да би се остварила „хармонија“ у ЕУ с обзиром на „разлике међу државама чланицама“. Државама је тешко да поштује ове захтеве, а „малим предузећима је то каткад и немогуће“. „Ако мислите да њих (регулација) већ имате пуно, још све нисте видели“.

   
   
   
3. 
   

   Мислите ли да је срећа удруживати се са једном корумпираном организацијом? „Нема сумње да је ЕУ трула до сржи“. Аутор цитира „налаз Британске надзорне службе која извештава о 10 хиљада малверзација у 2002. у вредности од 700 милиона фунти; претходне 2001. године било је 5428 случаја злоупотребе у вредности 386 милиона фунти, што је дупло повећање за годину дана. Ове цифре су само врх огромне подводне санте – јер оне представљају само случајеве о којима националне владе знају, и спремне су да их „прогутају“. Међутим, процењује се да сваке године нестају из буџета ЕУ неких 4 милијарде фунти. „Узгред, то је ваш новац. Разочарање? Требало би. Али не може се ништа. Кривце чак ни гласање не одстрањује из њихових фотеља“.

   
   
   
4. 
   

   Да ли мислите да су трговинске баријере добра ствар? „Добро, не би требало, јер то је тачно оно што ћете добити придруживањем у ЕУ. Постоје предности у трговини с државама из Уније, али шта је с оним изван, на пример, САД? Хрватска би требало да буде отворена према свету, а не само према окружењу. Били сте дуго спутани (у трговини) у Титовом социјализму; није вам потребна бриселска верзија исте грешке“.

   
   
   
5. 
   

   Уживате ли при високој незапослености? „Ако уживате у амбијенту ниског привредног раста, круте радничке политике, насилних регулација, високих и растућих такса и, у појединим секторима, превисоком нивоу трговинске заштите, онда је ЕУ право место за вас. О, да, резултат овакве ’добре’ процене је висока незапосленост коју Европа има већ преко 10 година. Није случајност да су најнапредније европске земље Швајцарска и Норвешка изван ЕУ.

   
   
   
6. 
   

   Како се осећате улазећи у најнеефикаснији икад створен систем пољопривредне заштите? „Општа пољопривредна политика је племенита идеја: (новчано) подржавати фармере да би цена њихових продуката била висока и тако зауставити њихово напуштање фарми и одлазак у град ради бољих плата. Али идеја је пропала, а обични грађани су жртве, с резултатом да им је храна скупља а таксе веће. Погађате ли још нешто? Село је и даље у опадању“.

   
   
   
7. 
   

   Шта ако вам оде демократија, марите ли? „Гласањем сад можете да испољите свој став поводом стања ваше земље. Али да би у ЕУ опстала демократија мора да постоји европски народ, његово јавно мњење и шанса да се гласа за дешавања у Европи. Али Европа нема ’свој’ народ, нити заједништво припадности и дужности; то значи да неки грађани не би пристајали на већинско правило, које, верују, врши дискриминацију према њима, а неправедно погодује другима. То је тачно оно како ће европске политичке елите и бирократе одлучивати на стварно важним европским питањима, која ће наравно важити и за вашу државу. То је (за њих, бирократе – моја пр.) простији начин, па макар и по цену демократије“.

   
   
   
8. 
   

   Како ћете се као „мала риба“ осећати у европском „рибњаку“? По Конституцији ЕУ већу гласачку моћ добијају земље већег становништва, па ће је оне имати и по већинском правилу, што искључује једногласност одлука (или, бар: једна земља, један глас – моја примедба). Ово значи: ваши представници неће имати много утицаја на одлуке о проблемима који се тичу Европе. И, као што знамо, Французи и Немци иду заједно по многим важним проблемима. Они су „велике рибе“ у европском „рибњаку“. Ваша земља, жалим што кажем, личи ми на мињонс (врста врло мале рибе).

   
   
   
9. 
   

   Радује ли вас губљење монете? „Ако усвојите Еуро (Евро), губите контролу над вашом економијом јер Европска централна банка доноси одлуке о интересној стопи. Ваши финансијски експерти и политичари имаће тешкоће да одлуче шта радити са својим новцем. Економија ће да страда јер је немогуће наћи заједничку интересну стопу која би задовољила све (а нарочито мале земље – моја прв.) Хоћете ли доказ: најпросперитетније земље у ЕУ су оне које нису усвојиле Еуро“.

   
   
   
10. 
    

    Улазећи у ЕУ смета ли вам једна неугодна паралела са бившом Југославијом? Недавно сте постали грађани једне независне и демократске земље. Пре тога, приморани сте били да будете део групе република различитих језика и култура. Скоро као у ЕУ, зар не!“

    
    
    

Европска Унија је глобалистичка творевина, у којој Србе чека несрећа и пораз.

Хоћемо ли Унију?

Ако је тако, шта онда Европска Унија оставља државама и народима? Привид слободе и различитости. А то и јесте секуларна верзија уније са папским Римом. Јер, Унија је увек била: признај папу, а задржи своје обреде и обичаје. Довољно је погледати документ Уније у Бресту (1595), који су потписали негда православни јерарси. Просто је запањујуће колико се историја понавља, и колико наши евроунијати-екуменисти то не виде (или неће да виде.) Увек је Православље требало подредити земаљским интересима – јер, забога, то „није ништа“, то је „ситница“!

Дакле, памет у главу и Христа у срце. Нема никакве потребе да журимо у привид Европе који за себе тврди да је прва и последња Европа. Једну Европску Унију смо имали – звала се Социјалистичка Федеративна Република Југославија, била је интегрисана више но што ће бриселска творевина икад бити, имала је и свој културни и привредни простор, и комунизам и екуменизам – и распала се, у крви и ужасу. А зашто? Зато што је, по Светом Николају Жичком, била „пркос Богу и Светоме Сави“. Хоћемо ли, журећи у Европу без Христа, а са „намесником Христовим“ у Риму, опет да пркосимо Богу и Светом Сави? Нећемо то издржати. Доста је, браћо!

Аутор је професор српске књижевности и православни публициста.

 

Текстови Вадимира Димитријевића