ТРАГ  У  ВРЕМЕНУ  ИЗ  ЦРНОГ  ШЕШИРА

Милоје Поповић Каваја – “МАРШ НА ДРИНУ”

Комнен Коља Сератлић

Ронећи свакодневно по вировима младости и студентских дана, наишао сам на поему Милоја Поповића Каваје “Марш на Дрину” из 1964 године. Читам је, а сузе теку, не због саме Поеме, већ због, овога момента, асоцијације на ону земљу „онамо намо за брда она“ (Космет), земљу „иза божјих леђа“, што нам је отеше лутајући циркусанти или тзв. миротворци. Поема Милоја Поповића била је опомена за наступајућа времена, иако је те давне године посвећена 50 годишњици славне Церске битке. Ослоњена на истоимену композицију Станислава Биницког, уз одобрење породице композитора, покушао је храбри М. Поповић  (јер га тада многи прогласише националистом, додуше шапућући од ува до ува) да добије одобрење да је изведе ОКУД  “Лола”, чији је предсједник управо био аутор. Данас разне партије у предизборним кампањама, те патриоте из моде, машу том пјесмом, а већ сутра ће окренути ћурак и постати оно што јесу.

Не пишем ово због Милоја Поповића Каваје, познатог публицисте, дипломате, министра, аутора више од 30 књига о студентским покретима цијелог свијета, великог број ТВ прича, аутора поеме о Тесли, која се налази у Америчкој антологији, 1976. у Њујорку је изабран за пјесника године, када је постао и члан Југословенско-америчког Комитета за изградњу споменика Николи Тесли на Нијагари и др., пишем због свих оних који воде ову земљу, а посебно за оне збуњене и залутале дјевоке и младиће, који немају историјску свијест и који све Милоје и Комнене сматрају националистима. Не знају, кукале им жалосне мајке, а богами и наше су закукале, да нација, као ни вјера, није прави предмет науке, јер нација је, као и вјера, једно посебено осјећање припадности које је изразито лично и које се тешко може рационално дефинисати. Зато би требало да нација, ако друштво има иоле у себи демократског, буде, баш као и вјера или ма које осјећање, одвојена од државе. Осјећање не може бити ни садржина или предмет науке у ужем смислу речи, па ни закона. Дакако, нација се појавила у цивилизацији медитеранској  (цивилизацији као синтези јудејске, хеленске и римске културе), па тек одатле и на Западу.

Нажалост, коначно се показало да метафизика, тј. метафизичка традиција Запада  није у стању да ријеши проблем, да реши тајну: ни историје, ни нације, ни вјере, ни инспирације, ни личности. Ни један велики проблем није решила. То треба назвати правим именом, како би европејци и еврослинавци нешто научили, а то је да је Запад у великим невољама и у дубокој и тешкој кризи и да је западна цивилизација империјална. Ех, када би они могли да схвате и протумаче како о свему овоме генијално пјева Његош у “Луча микрокозма” (“Луча микрокозма” се не смије и не може мијењати по падежима) у духовној поеми исихазма, тј. смирености и хармонији са Творцем. То је чувена исихастичка школа духовности у коју је младог Његоша увео Свети Петар Цетињски.

Сјећање и објављивање Поповићеве Поеме, прилика је да оне без историјске свијести подсјетимо и на то да је Версајски мировни уговор, на приједлог тадашње Француске и др. земаља, потписан на велики српски празник Видовдан 28 јуна 1919. у част Србије и српскога народа, који је – како је то образложено свијету - поднио највише жртва и показао највеће херојство од Церске битке, Албанских гудура, Крфа, Плаве гробнице до славног Солунског фронта. Данашњи домаћи европејци, као и европљани из Хага, Брисела, Лондона, Париза, а да се не говори о Америма, се шегаче са том Србијом и унесрећеним српским народом.

МАРШ НА ДРИНУ

Српским јунацима са Цера и Станиславу Биничком

Тихо, спуштала се летња ноћ

На Цер, на ту горду планину

Чак и дивља звер губила је смер

Због чудног страха –

Да ће сметат’ четама што крећу се без даха

Дрини, Сави, свуда где је плач

Тамо хита бритак српски мач

Само лаки бат

Нико никог зват’ те ноћи неће

Док се војска с пропланцима и брдима среће

Сред тог мрака

Преко обронака

Сваког срце мори

Сваком ватра у грудима гори

Да се одмах бори

У тој земљи гуња, опанка

Где су зоре вечно црвене

Никад бој не спи

А кад жито зри тад без престанка

Свуд се чује песма танка, песма од уранка

Један рат тек што је прошао

Други је са летом дошао

Туђин је за трен

Као нека сен из мрклог мрака

Прекинуо летину и песму девојака

За сељака, ђака

За српског јунака

Из весеља, кола девојака

Латит’ се пушака

Борац сваки нема пушку, не

Али носи срце планине

Борче, држи стег

Туђин ће у бег се брзо дати

Поново ће сунце Шумадију обасјати

Зов јунака с бојне Дрине те

Све се ори, све до даљине

Свуда, сваки пук

Пушке, трубе звук и јуриш прави

Певала се песма рата, слободи и слави

Пуцај момче

Мајка ти не плака

Јер је кућа свака

Дала Церу по једног јунака

Оца, сина, брата

На Цер, пођите са снагом свом

Знајте, ви браните род и дом

Свуд’ је поклич, зов

Тај витешки ков старца, момака

То је огањ што га носе од својих предака

У бој, крените јунаци сви

Крен’те и не жал’те живот свој

Цер да чује твој, Цер нек’ види бој

А река Дрина славу, храброст

И јуначку руку оца, сина

Напред борче

Брани своју земљу

Не дај, никад не дај

За њу живот увек радо предај

Али је ником не дај

Пој, пој Дрино, водо хладна ти

Памти, причај кад су падали

Памти храбри строј

Који је пун огња, силне снаге

Протерао туђина са реке наше драге

Пој, пој Дрино, причај роду ми

Како смо се храбро борили

Певао је строј, војев’о се бој крај хладне воде

Крв је текла

Крв се лила Дрином због слободе

1964.                               

Милоје Поповић