Нисам имао нерава да проверавам како је Чавићево емитовање позитивне енергије по Србији одјекнуло код оног дела српске публике која сматра да је слика Адема Јашарија аутономни естетски предмет који је омалан сасвим безинтересно, тј беззадње намере. Ипак, чак и код оног интелектуално поштенијег дела српског рес публикума, можда ће се јавити нека резерва у погледу Чавићевог поступка. У смислу: не треба мешати спорт и политику. Та идеја произилази из мита о Олимпијским играма у коме се укрштају кубертеновска помирљивост (важно је учестовати, мање важно победити) и олимпијски пацифизам по коме непријатељи, у време Игара, нису непријатељи. Ако изузмемо Хитлерову политизацију Игара из 1936. године (које нико није бојкотовао) тек је у хладном рату олимпијски пламен прилично захладнео: први бојкоти су почели 1956 у Мелбурну, (израелска инвазија на Египат, совјетски упад у Будимпешту), наставило се са терористичким нападом Црног септембра на изреалски олимпијски тим (Минхен 1972), док је финале било у Москви 1980. године. Тада је Игре бојкотовало 66 земаља (инцлудинг САД, Западну Немачку и Канаду, тако говори Wикипедиа) због тадашњег совјетског ангажовања у Авганистану. Четири године касније, Лос Анђелес нису посетили СССР и још 14 земаља.
У пост-хладноратовској атмосфери, олимпијским борилиштима као да поново тече мед и млеко. Овако то говори Wикипедиа: Игре у Барселони (1992.) биле су интересантне због поновног укључивање неколико малих европских земаља некада инкорпорираних у СССР, као и због америчког кошаркашког Дреам Теам-а. О томе да је једна земља, ова у којој живимо, била искључена са тих Игара нема ни једне речи. Шутња је знаковита, како би то рекли наши западни суседи.
Политизација спорта није само последица преображаја непријатеља у звер, већ и резултат економских трансформација. Погледајмо Лигу Шампиона, ту супер-досадну творевину насталу на темељима тзв. Босмановог закона. Тај закон, који носи име по минорном белгијском фудбалеру Жан Марк Босману, пренео је слободу кретања робе, људи и капитала у сферу фудбала патако су национална порекла ЕУ фудбалера избрисана. Сви су добили статус домаћих фудбалера у било којој ЕУ земљи. Другим речима, фудбалски клубови су тим законом претворени у обична предузећа, па је негде од тог времена постало разумљиво правити ранг-листу клубова на основу обрта средстава, односно профита који остварују, а не на основу резултата. Само је питање дана када ће ТО бити једини начин не само економског, већ и симболичког вредновања клубова. Већ сада је на сајту Манчестера лакше сазнати како ово предузеће послује, него колико је овај клуб пута био првак Европе.
Од свог настанка Лига шампиона заправо илуструје трансформацију Европе нација у Европу компанија. Већ када смо код Манчестера, тог фанцy клуба који је вероватно највише профитирао од трансформације клуба у предузеће, поменимо и ламентирање непосредних произвођача над све слабијом подршком са трибина Олд Трафорда. То је и разумљиво: уста пуна хот-догова, сендвича и хамбургера не могу да певају навијачке песме. А навијачи су све дебљи, јер су све мање навијачи, а све више потрошачи брендова.
Политичке консеквенце ове трансформације су јасне: тамо где је некада била, рецимо, Црвена звезда, један високо организовани клуб, сада је сировинска база деце од којих многа једва чекају да постану фудбалери негде на Западу. А око њих су остали навијача који немају више за кога да навијају, већ само против кога да дивљају.
Када се све то зна, Чавићев поступак постаје још више симпатичан. За разлику од нетелентованих уметника који осим политичких калкулација и немају шта друго да понуде свету, само врхунски спортиста може бити политички активан. Наиме, камере само њега виде. И само тада, натом највишем нивоу, може се поново успоставити нужна веза између спортисте и његових навијача, без које спорт престаје бити спорт, а постаје само још један облик глобалне економије.
