Оливер Вуловић

Дам ти, дам, ти дам, владу

Најављујући представљајући књигу 'Крв Мале Азије' Диогениса Д. Валаванидиса, у којој се кроз приказ живота ауторове породице говори о једном страшном прогону Грка са простора Мале Азије, прогона који је у себи имао много елемената геноцида а који су над Грцима учинили са Запада напујдани Ататуркови Турци почетком 20-ог века, српски писац Милован Витезовић је у намери да упали прави и најјачи рефлектор над овим истинским ремек делом хеленске књижевности изрекао и неколико чињеница које суштином апсолутно коегзистирају и са вишедеценијском српском трагедијом, која је ево, наставила да се одиграва и у 21-ом веку. Издвојио бих следеће 'књига преставља веома потресно и добро аргументовано сведочење о прогону Грка из Мале Азије и њиховом прогону са својих античких територија и то не тако давно, већ на почетку двадесетог века, непосредно по крају шестовековне Отоманске империје.

Овај прогон највећих бруталности и прогон превеликих размера остао је, с изузетком савремене историје Грчке, скоро непознат светској и европској историји, на њену срамоту, скрајнут без посебне пажње и осветљења. И то је један од разлога да ова књига буде посебно запажена. А главни разлог је њена катарзичност и прилика за искупљење историјске савести због склоности површности и забораву. Над овим страницама схватићемо колико је савремено човечанство разисторичено и склоно кратком памћењу да нам измичу из њега и догађаји којима смо, такорећи, били скоро савременици.'

Готов сам да закључим да је Витезовић говорећи о Валванидисовој књизи у ствари био инхибисан савременом срспком ситуацијом. Разисторичење о којем је он говорио није остало као реликт 20-ог века путем политичког затварања очију над јадима једног народа, оно је и сада, а ми као народ томе засигурно сведочимо, неодвојиви део политике глобализма која јуриша на сваки етос који се грчевито држећи традиције, културе и сопственог простора бесомучно кажњава и у 21-ом веку, са предисторијом започетом на измаку 20-ог века, уколико не пристане на сопствено мирно разисторичење. Разисторичење је синтагма за модерне политичке пацке Србији која не прихвата данас на васељенском нивоу догматизоване евроатлантске вредности и која 'на жалост непрестано гледа уназад уместо унапред -Хавијер Солана.

Витезовић можда није политичан али је истински национално свестан и као такав је перфектно српским читаоцима приближио садржај књиге о којој је говорио да се српском читаоцу, иначе савременом продукту двадесетогодишње упорне политке разисторичења непријатеља његових држава и комплетног народа, једноставно Валаванидисова књига чини као обавезно штиво у наредним месецима.

На кратко памћење се Србима одстране Американаца и њихових европских слугерања пледира још од зачетака сукоба на територији бивше СФРЈ али тако да оно, као такав начин размишљања о сопственој историји и пореклу, буде у што већој мери инвалидно, не би ли се тако наш државотворни, културни и уопште хришћанско-православни код претворио у смесу модијалистичких 10 заповести које са својом сајентолошком подлогом и масонско-фашистичком надградњом има за циљ да једну Грачаницу претвори у 'илирски споменик' а Црну Гору, Републику Српску, Космет у целини и Западну Славонију и рецимо Кордун у територије на којима је некада можда и живео неки народ сличан нама али са којим ми немамо никакве историјске, духовне а камоли политичке везе или онолике колике их данас имамо са Лужичким Србима.

Евроатлантско разисторичење Срба, које су домаћи издајници пактирајући са нашим непријатељима овде прогурали кроз изразе као што су лустрација, денацификација, постшестооктобаризација и слично, као свој неодвојиви део има и општу разсрбљавање Србља / у Европу Србија има да иде са Србима или без њих / у тој мери да се обнављање традиционалних вредности посматра са гађењем енормних размера, тако да се и сама демократичност израза у култури свела на Србљановићку, Басару и још неколико гуруа поткованих наградама са сајентолошким монетарним покрићем, у стилу и форми некадашњих одабраних писаца и редитеља под покровитељством централног комитета.

Десрбизација је довела и до општенационалне одвојености од сопствене аутохоне културе тако да су и најнижи пориви дигнути и на академски и на национални политички пиједастал, попут проституције. Она је у Србији добила своје толико стабилно место тако да њену инфилтрираност и у политику, слуђен, разисторичен и анационализован народ већ почиње да посматра као нормалан део демократске политичке утакмице и са претходном насилно дво деценијском набаждареношћу на кратко памћење сада на пример савршено мирно посматра Марковићев пажљиви вишегодишњи / на штиклама / ход од Аркановог придржаваоца бича за кроћење тигрова у најнормалнијег за видети и чути будућег Тадићевог коалиционог партнера.У том смислу треба посматрати и хладнокрвно претрчавање чувара Слобиног лика и дела и с времена на време и гроба у редове његових сатамничара и саучесника у убиству.

Уличне проститутке, без обзира биле оне амстердамски дотеране или офуцане попут оних из једног чувеног београдског парка, спадају у anima candida и сушту аристократију ако их узмемо за параметар преко којег ћемо посматрати деловање њихових политичких колегиница и колега. Социјалистичка партија Србије, Јединствена Србија и група грађана некадашње новосадске прве грађанке су еклатантан пример захукталости пројекта разисторичења и убацивање у канал кратко памтљивости комплетног бирачког тела у садашњој Србији. Они, чија су уста била пуна барјактарства су постали прости промениоци крпа и крпица на себи и на својим странкама за које још увек имају дрскости да их називају заставама. Њихова намигушка политика није нешто чему се диве они учи је се коалиционо крило залећу. Она је само прагматично прецизно наканалисана тако да ће се и имена њихових министара и чланова управних одбора народ сећати колико и неког одавнелог вашарског очијукања. Они због својих поступака које кане ускоро учинити и не заслужују боље када бисмо занемарили колико је то све за нас на дуге стазе много горе. А не можемо и не смемо и то им треба сада одмах ставити отворено на знање. Ваљда ће нас остати толико да и ми изнедримо неког српског Валванидиса који ће нас спасти усуда кратког памћења.