“Љуби најдаљега свога!”

Ова Ничеова максима, супротна оној познатијој из Новог Завета, могла би се узети као најсажетија формула неких налаза о моралном суђењу наших родитеља које сам утврдио у једном истраживању обављеном крајем осамдесетих година.

Истраживањем је обухваћено четрдесет родитеља из Београда, чија су деца похађала четврти разред основне школе. Основна својства методолошког поступка који је у том истраживању примењен састојала су се у следећем.

Родитељима су читане приче у којима су описивани измишљени поступци њихове властите деце. Сваки поступак у причи био је описан реалистички, у препознатљивим и блиским ситуацијама, а свака прича је садржала неколико важних, морално релевантних карактеристика. Оне су се односиле или на унутрашњу или на спољашњу страну поступка. На првом месту, сви поступци су се могли схватити као преступи, зато што су увек кршили неку друштвену или моралну норму. Друго, поступци су се разликовали по томе са којим мотивом или намером су извршени. Неки поступци су долазили из користољубља, други из жеље да се помогне некоме ко је у невољи (а то је могао бити родитељ, само дете или његов вршњак исте или неке друге националности), док су неке приче описивале ненамерне поступке. Треће, поступци су производили неку последицу или штету, а она је у једној групи прича била мала или занемарљива, а у другој групи велика. Четврто, неке приче описивале су поступке који чине штету старијој особи, док су поступци у другим причама наносили штету вршњаку. Најзад, у приче је “уграђено” још неколико карактеристика унутрашње и спољашње стране поступка, али њих овде можемо изоставити.

Претпостављао сам да ће свака од ових карактеристика на одређени начин утицати на морални суд родитеља. Рецимо, очекивао сам да ће родитељски суд о два поступка који се ни по чему другом не разликују осим по томе што производе различиту штету, малу или велику, бити друкчији, да ће степен оштрине суда бити сразмеран величини почињене штете. Наравно, налази су такву претпоставку и потврдили. Штавише, оштрије се суди о поступку са великом штетом него о ономе са малом и када су оба поступка била ненамерна, па чак и онда када је штета била потпуно непредвидљива.

У свакој појединачној причи сустизало се по неколико различитих карактеристика које су описивале дати поступак. Тако је, рецимо, прича број 14 описивала како дете из користољубља краде неку скупу ствар од старије особе, прича број 37 описивала је крађу неке ситнице од вршњака да би се указала помоћ родитељу, итд. Свака прича, односно морални суд о њој, могла је да се пореди са већим бројем других прича, али само са онима од којих се разликује по једној јединој карактеристици.

Родитељима су читане приче, једна по једна, а испред њих, на столу, налазило се поређано тринаест картица са исписаним бројевима од –6 до +6, заједно с нулом у средини. Негативни бројеви представљали су казне различите оштрине, од најоштрије (-6) до најблаже (-1), док су позитивни бројеви представљали награде, од најмање (+1) до највеће (+6). У средини ове тринаестостепене скале стајала је нула као неутрална мера, ни казна ни награда. Родитељ је свој морални суд, или оцену, о сваком поступку исказивао тако што је бирао неки број на скали награда и казни. На тај начин било је могуће да се његови морални судови квантитативно упоређују.

Дакле, родитељи дају своје судове о поступцима властите деце и те судове исказују као казне различите оштрине или као награде различите величине. Поређење тих судова открило је много занимљивих, па и необичних налаза. Један од тих необичних налаза указује да се позитивност моралне оцене о поступку пружања помоћи повећава са повећањем социјалне дистанце онога коме је помоћ намењена.

Тај налаз утврђен је помоћу прича које не описују чисто пружање помоћи, него помагање кроз крађу. Увек су те приче описивале крађу неке ситне ствари, али је крађа била почињена из различитих мотива. Укупно је било пет прича те врсте и свака од њих је описивала крађу неке ситнице од старије особе, док је мотив крађе био различит. У првој (1) причи дете краде из себичности или користољубља и та прича служила је као стандард за поређење са осталим. У другој (2) причи дете краде да би помогло родитељу, у трећој (3) краде да би себи указало помоћ, у четвртој (4) дете крађом помаже неком вршњаку исте националности (тј. српске), док у петој (5) крађом пружа помоћ вршњаку-странцу (Белгијанцу или Словаку). Сваки пут крађа је једини начин да се помогне, другог начина нема.

Родитељска морална оцена најоштрија је за прву причу, ону са коритољубљем, а затим се оштрина смањује, тј. оцена се ублажава, истим редоследом којим су приче наведене – 1,2,3,4,5. Свака следећа прича у низу била је блаже оцењена од претходне, оштрина казне се смањивала, док је за причу број 5, уместо казне чак дата награда! Све је у ове последње четири приче исто, и крађа као преступ, и вредност украденог, и онај од кога је то украдено, мотив за крађу такође је исти, али се морална оцена о поступку мења само према томе за кога се краде. Што је удаљенији онај за кога се краде, то је поступак крађе оцењен вреднијим, позитивнијим. И ако је тај прималац помоћи странац, е, онда то више и није преступ, него врлина! Не разматра се ту питање оправданости крађе, да ли је помоћ стварно била неопходна, колико је прималац помоћи заиста био угрожен и сл. Једино је важно колико је он близак или далек. “Љуби најдаљега свога!”

Али, то није све. У истом истраживању испитаници су били и деца, а не само њихови родитељи. И деци су читане исте приче, и она су своје моралне судове исказивала на исти начин, само што је у њиховим причама главни лик, о чијим су поступцима судила, био измишљен, као неки дечак истих година по имену Младен. А ти налази показују да је дечије морално суђење скоро у свему истоветно родитељском суђењу. И код деце степен позитивности поступка расте са удаљеношћу примаоца помоћи, и деца дају награду ако се крађом помаже вршњаку друге националности. И деца сматрају да је боље чинити даљем него ближњем. Већ са десет година деца су усвојила све мане моралног система својих родитеља.

(Јован Мирић, Разгледнице моралне свести, Београд 1996.)

''Као што се сећаш, деведесетпрве године избио је рат. Сигурно памтиш разне детаље из тог доба, али ти је, можда, промакао овај.

У лето то године, знатно пре него што је успостављена линија раздвајања између сукобљених страна, избијали су ситнији сукоби. Још није било разорених градова, чак ни кућа, али су људи већ увелико бежали са једне стране на другу. Још смо се питали да ли ће се рат распламсати или ће се све лагано вратити у мирнодопске токове. Ипак, на телевизији се из дана у дан могло пратити све убрзаније заоштравање са Хрватима. Саставни део тадашњих репортажа често су била сведочења пострадалих Срба који су успели да извуку живу главу и да стигну на ову страну, у сигурност. Искрени коментари тих људи толико су личили један на други да се могу сажети у један образац, једну формулу. А та формула изгледа овако. ''Нисам ни у сну сањао да би до овога могло доћи. Ја никоме ништа нисам крив и зашто би ме неко дирао? Нисам ја гледао ко је ко, били смо сви комшије, до јуче смо лепо живели, градили куће, ишли на свадбе, а сад одједном терају нас одавде и хоће да нас побију.''

Погрешно бисмо закључили ако бисмо тврдили да ови људи износе свој морални став да човек који није ништа скривио не треба да страда, да страдање од људске руке треба да погоди само кривца. То сасвим исправно морално схватање није било оно што су ови Срби износили пред камерама. Није њихов суд био нормативно-моралне него чињеничке природе. Не казују они да невин човек не треба да страда, него да неће страдати. Они су морални поредак ствари, поредак који треба да буде, узимали као поредак који постоји, сматрали су да тако заиста јесте. Нису ни сањали да би стварност могла бити друкчија...

Немој ми сада рећи да ова формула не садржи ништа необично, да је то обичан пример универзалног психичког механизма затварања очију пред опасношћу, јер то није тачно. И Хрвати су напуштали своје куће и склањали се дубље у Хрватску, па на својој телевизији нису тако говорили. Сасвим супротно: они су загребачким репортерима казивали друкчију формулу, да се од Срба ништа друго није ни могло очекивати. Осим тога, познат ми је случај човека који је 1941. био бачен у јаму са већом групом Срба. Остао је жив, извукао се из јаме и отишао право усташама да им објасни како је по среди неспоразум, јер он није ништа крив... Не, други су корени српском затварању у морал.

Питаш ли се понекад колико је људи изгубило све у овом рату – имовину, породицу, сопствени живот – само зато што су били убеђени да комшије неће дићи руку на њих, јер немају разлога.

Годину дана касније, у лето деведесетдруге, овога пута у Босни, телевизија поново бележи невоље избеглих Срба. И поново се чује иста формула. У до јуче истој држави, после само годину дана (и то не мирних) и свега неколико десетина километара даље, људи опет говоре да ништа нису криви, како нису ни сањали да би до овога могло доћи...''

(Јован Мирић, Разгледнице моралне свести, Београд, 1996.)

Др Јован Н. Мирић рођен је 1952. године у Колуту, Бачка, у породици личких колониста. Ради на Философском факултету у Београду, као доцент на развојној психологији.

Srpski list