Француска нас после оваквих текстова у њиховим медијима вероватно „обожава“ и сви ће желети да нас што пре приме у њихово друштво односно ЕУ

Обновљена хајка на Србе

Милко Терзић који иначе живи у Француској за Српску политику пише о обнављању хајке на Србе после хапшења Радована Караџића, која у многоме подсећа на време са почетка деведесетих година прошлог века. Терзић нам шаље и преводе два текста које објављују „Le Figaro“ и „Le Monde“ из којих се и сами можемо уверити шта се у Француској пише о Србима и Караџићу.

Осим похвала упућених српским усташама и квислинзима на власти за изванредно обављен посао за рачун антиправославног западног блока, западна штампа обилује ових дана текстовима начичканим расистичким србофобичним стереотипима. Данашњи текстови ни мало не заостају својом жестином за чланцима који су објављени почетком деведесетих година прошлог века, када је хајка на Србе достигла врхунац и када су се медијске кампање у сатанизацији српског народа коришћене, у оквиру специјалног рата, за сламање српске државотворне борбе а све у корист западним српским републикама.

Председник Караџић је представљен као отелотворење «српског зла» и српског «крволочног национализма». Напомиње се да није довољно довести пред суд човека, него да је потребно такође судити српском «пројекту». Скоро непромењени клишеи о «српским примитивцима» који су објавили рат цивилизацији се ваде из нафталина. Радован Караџић се упоређује са «медведом» који се скривао у «јазбинама» и за којим су трагали «ловци на дивљач» („Le Figaro“) У недоглед се понављају ритуалне реченице о «8.000 разоружаних људи и малолетника масакрираних у Сребреници». Иза тог нечувеног злочина је стајао Радован Караџић, «мозак» и «главни идеолог» етничког чишћења, који је за собом повео разуларену масу српских сељака и уништио сан о мултиетничкој Босни. Радован Караџић се описује као универзална алегорија зла и хипостаза свих непријатеља «западне демократије». Фигаро цитира Холбрука који поздравља хапшење «европског Бин Ладена». Генерал Рондо (Rondot), газда француске војне обавештајне службе, изјављује опет у Фигароу: «Тако чупав, невероватно ме подсећа на другог бегунца: Садама Хусејна».

Зачета је нова рунда делегитимисања српских националних интереса, државотворних и ујединитељских тежњи. Од кад је «балкански касапин бр. 1» отеран са власти, рат против српске државне идеје није изгубио у жестини. Подстицање црногорског и шиптарског сепаратизма, унапређење пројеката о регионализацији и федерализацији Србије, присиљавање на тзв. «сарадњу» са нелегалним Хашким судом, деструкција нашег војног апарата, наметање осећаја колективне кривице српском народу преко плаћеничких НВО, су само неколико видова тог «специјалног рата» који Запад води противу Србије. Западним стратезима се жури да «доврше» растакање Србије и да је лише сваког капацитета самоодбране у часу када се Руска држава спектакуларном брзином опоравља и обнавља. Запад зазире од могућности да једног дана моћна Русија обнови јаку српску државу у срцу Балкана (за шта се залаже омладински огранак Путинове странке).

О даљим намерама наших западних «пријатеља» говори чланак париског Монда, доле преведен, у коме се сугерише, између редова, да би била пожељна ревизија Дејтонског споразума, те укидање, у име мултиетничности и «правде», Републике Српске у облику међународно признате аутономије у БиХ. У истом маху се захтева суђење српској националној идеји, како би се званично обесправио сваки будући покушај уједињења српских земаља. Напомиње се могућност судског прогона огромног броја војних лица која су учествовала у одбрани РС, чиме се намерава сломити воља за отпором у случају нове муслиманско-хрватске агресије на Републику Српску.

Ваљда је сада свакој будали или «неверном Томи» јасно да пузећа и изнуђивачка политика не доноси никакве користи српској држави. Уместо да поправи слику и положај Србије на међународном плану, таква политика доприноси њиховом погоршању. Запад по правилу жешће ударе резервише слабима и онима који се не бране него државама које пружају жилави отпор његовој самовољи. Русија никада више није била сатанизована него у време анти-руске Јелцинове владавине. Данас о њој говоре са респектом. Србија данас свесно поткопава и жртвује своју државу и своје легитимне интересе зарад илузорних «евро-атлантских интеграција», до којих неће доћи и која су обична фикција.

О великој обмани званој «европска судбина Србије» сведоче речи директора редакције Фигароа Пјера Руселана (Pierre Rousselin): «Ништа се не противи, у принципу, будућем уласку Србије у Европску Унију. Остају да се среде два питања, осим оног који се тиче ратних злочинаца. Прво је питање Косова. Србија не може приступити ЕУ без да призна суседну земљу и да среди проблеме граница... Затим, постоји неизвесност по питању проширења саме ЕУ. После Ирског «не» Лисабонском уговору, Никола Саркози је уз подршку Ангеле Меркел, условио свако ново учлањење ступања «уговора»на снагу Србија је као и 1918 испушта врапца из руке да би се дохватила голуба на грани, а све ми се чини да је он већ одлепршао.

Le Figaro, 23 јули 2008. – пише Изабел Ласер (Isabelle Lasserre)

«Луди песник, осредњи психијатар, «балкански касапин»,
се био заклео де ће даровати Сарајево српским сељацима»

Долазећи из црногорских брда, провинцијалац Радован Караџић ће спознати успех стављајући се у службу пројеката о Великој Србији београдских националиста и Слободана Милошевића.

Направио је од Сарајева своју личну ствар. Он, «бела чарапа» или «папак», надимак дат у Босни сељацима који се авантуришу у град. На крају крајева, можда се цела личност баш садржи у томе, у том војном и политичком реваншу који је пресудио босанској престоници и њеним муслиманским становницима који га нису хтели.

Рођен 1945 у једном црногорском селу од оца шустера и мајке сељанке, дете Радован Караџић је обележено одсуством оца. Члан четничког покрета, који се борио против немачких окупатора а затим и партизана у току другог светског рата, отац је одлежао више година у затвору у Титовој Југославији. Млади Караџић одраста усред фарме са животињама, уљуљкиван традиционалним песмама о биткама против Турака и о суровим борбама у другом светском рату.

Од 15 година, упућује се заједно са младим провинцијалцима у Сарајево у склопу програма насељавања градова. Стиже у босанску престоницу са свим комплексима сељака, али и амбицијама да себи прокрчи пут у том већински муслиманском граду, који, како кажу Срби, традиционално концентрисани по селима, презире сеоски свет. Симбол социјалног признања и материјалног успеха, медицинска каријера му се природно намеће, као и његова женидба са Љиљаном, младом студенткињом медицине, пореклом из једне богате и поштоване сарајевске породице.

«Хајдемо у град да убијамо олош»

Радован Караџић се истовремено посвећује песништву, својој љубави из младости. Кокетира са сарајевским књижевним круговима, води боемски живот, који се састоји од белих ноћи и партија покера. Издаје четири збирке грубе али предсказивајуће прозе: «Ја сам рођен да живим без гроба, то људско тело неће никад умрети, није се родило да би само мирисало цвеће, него и да пали, убија и све претвара у прашину». Пријатељи га зову «луди песник». Иако га толерише, књижевна босанска елита га никад неће признати себи равном. Охоли Караџић јој то никад неће заборавити.

Пропали песник, био је осредњи доктор. Психијатар специјалиста за параноју, нервозе и депресије, није оставио непролазне успомене у Сарајевској болници на Кошеву, осим неколико месеци затвора 1985 за продају лажних потврда и проневеру стамбеног кредита.

Прогоне га жестоке жеље за осветом и «страшна визија Сарајева који гори као тамјан заједно са нашом савешћу која нестаје у диму.» Пише «хајдемо у град да убијамо олош». И када буде касније дао наређење да се бомбардује Сарајево, две главне мете српских артиљераца ће бити библиотека и болница.

У таквом духовном стању започиње политичку каријеру на крају осамдесетих година. Дружи се у то време са једним другим психијатром, Јованом Рашковићем, који управља једном клиником на јадранској обали. Водитељ једне врло популарне емисије на телевизији, Рашковић постаје један од теоретичара етничког чишћења. Манипулише митским и потиснутим страховима српског народа, као и његовом носталгијом за славном прошлошћу. Под његовим пером, Муслимани пате од «ректалних фрустрација», а Хрвати, «феминизирани преко католичке вере», од «комплекса кастрације». Што се тиче «едиповског» српског народа, он је једини способан да доминира Југославијом.

По смрти свог пријатеља и учитеља Рашковића, почетком рата, Караџић преузима наследство. Оснива 1990 године српску демократску странку Босне (СДС) . Две године касније постаје председник Републике Српске, која је једнострано прокламовала своју независност. Ставља се у службу пројеката Велике Србије Београдских националиста и Милошевића. «Срби могу живети без хлеба али не без државе» тврди тада Караџић. Распирујући страхове српског народа у Босни (34 % становништва) спрема се да реализује своја ратничка привиђења.

Убиства, мучења, силовања, прогонства

Убеђен да му је поверен највиши задатак – дати државу Србима из Босне и протерати «Турке» изван словенских земаља – Караџић спознаје на крају успех. Обнавља гардеробу, увећава стан, вози Мерцедес. 1992 се насељава у хотел Holliday Inn у Сарајеву, где је његова странка сместила свој главни штаб. Када је избио рат, у априлу 1992, планински медвед се сели на Пале, скијашки центар у близини Сарајева, унапређен у оперетски главни град републике босанских Срба. Одатле наређује опсаду и бомбардовање босанске престонице.

Обећава српским сељацима да ће им поклонити тај град, исто толико омрзнут колико и обожаван, и заклиње се да ће стати на пут «исламској најезди». «Турци (муслимани), који су некада били Срби, вели он, су примили Ислам. Срби су били власници земље. Она је њихова, то је наша земља. Муслимани су је окупирали. Срби који нису прихватили Ислам су били протерани у планине.»

Одбијајући мултиетничку и плуралну Босну, «балкански касапин» је предузео етничко чишћење Хрвата и Муслимана на Истоку а онда и на северу земље. Заробљенички логори, убиства, мучења, силовања и прогони : опијен својим првим војним успесима, кроји топовима републику очишћену од несрпског становништва. Све више занесен, себе узима за владара света.

Бунтовник, раскалашан и са идејама у домену фантастике, он се судара са својим газдом Милошевићем. Његов парламент одбија да потписе 1993 Венс-Овенов план, кумован од Београда. Караџић је склон изазову и поставља се за конкурента правом газди српских земаља, оном који вуче конце из Београда. Али му није дорастао. Милошевић увек више цени његовог ривала, генерала Ратка Младића.

Пад Караџића започиње 1995 након пада босанске енклаве Сребренице. Војна интервенција међународне заједнице убрзава крај рата. Опсада Сарајева, политика етничког чишћења и масакри које су српске снаге починиле у Сребреници – најмање 8000 мртвих – су допринели да буде оптужен, заједно са његовим војним саучесником, за ратне злочине, злочин против човечанства и геноцид.

«добровољно»

Напуштен од Београда, који после свега потписује Дејтонски споразум, Караџић је принуђен да понуди оставку са положаја председника Републике Српске јула 1996. Иако су му политичке активности забрањене, он и даље потајно управља Републиком Српском и труди се да поткопа Дејтонски споразум. Доласком на власт јануара 1998 Биљане Плавшић, ултранационалисте преобраћене прагматизму, он завршава на маргинама.

Од хапшења Милошевића и његовог премештаја у Хаг, Караџић је знао да му долази крај. Пребирајући по својим неуспесима, одбијајући да говори, затварао се сатима у својим јазбинама Источне Босне да би писао своју верзију рата, враћајући се на тај начин својој првој љубави. У својој првој збирци песама, већ је наговештавао: «Знам да ћу морати да одговарам/ пред оним коме дугујемо /Мрзак мир ствари и биља/ Све што сам могао чинити учинио сам /добровољно и промишљено.

Le Monde, 24 јули 2008. – пише Филип Депре (Philippe Deprez)

«Нека му буде суђено, али исто тако и његовом
пројекту», захтевају његове жртве

Хапшење Радована Караџића је надахнуло нове наде удружењима бранитеља жртава рата у Босни Херцеговини. Поједини, као Алиса Муратхаус, директорка удружења преживелих логораша (Сарајевски кантон) говори о «историјском тренутку», док други, као Бакира Хасетић, председница удружења жена жртава рата, говоре о «крају једног монструма».

Што се ње тиче, Фадила Мемишевић, неће да пада у еуфорију после хапшења Радована Караџића, «чак иако се ради о првом знаку да ће злочини бити кажњени». Председница за Босну удружења угрожених народа, на повратку са пута у ирачком Курдистану, хоће да иде даље : «Сада очекујемо, инсистира она, тријумф правде...Нека буде суђен Караџић, али такође и његов пројекат.» Тај пројекат, који је према њој изграђен на «пирамиди костију» и који је «нажалост успео». Додаје затим, чак и ако пориче да се таквим говором бави политиком : «Босна и Херцеговина је подељена земља. Не волим гетое. Споразум из Дејтона, од децембра 1995, је озваничио поделу. Дејтон је наградио Караџићев пројекат».

Фадила Мемишевић је доиста започела пре осам година мукотрпан посао. Организује, свуда у Босни сусрете, за време којих се «жртве и злочинци» изјашњавају, лице у лице. «Ради се о помирењу». Да би се постигао дугорочан мир, потребно је суочити се са прошлошћу». На њеном бироу, стоји разгледница са текстом песме „Имаџин“ Џона Ленона. «Знате, то постиже резултате. Узмите на пример Сребреницу. Муслиманске жртве говоре. Српске жене из Братунца, које неће ништа да чују о томе, почињу да плачу. Затим се искрено изјашњавају. Сада све заједно раде унутар два удружења, да реконструишу мултиетничку будућност». Понекада наилазимо на проблеме и конференције морају бити одложене. Али, рече Фадила Мемишевић «Никада наши извештаји нису били оповргнути ... Што је најтеже са дијалогом, то је започети га»

«Фаделина листа» насловио је немачки дневник Дие Зеит 1994. То је листа од неколико 1.350 имена особа осумњичених да су починили ратне злочине. 2008 листа осумњичених који су још увек на слободи у Босни броји 10.000 имена.

«Не може бити мира без правде» закључује госпођа Мемишевић. «Задњи се хапсе, нажалост, велики инспиратори деструктивног пројекта [рат]. У Републици Српској, ИЦТY још увек није поштован, добар део становништва пориче то што се догодило за време рата». Мунира Шубашић, из организације мајки из Сребренице придодаје : «Правда ће бити задовољена само када генерал Ратко Младић буде ухапшен». Мунира Шубашић је изгубила 22 члана своје породице јула 1995.

Текст написао и превео

Милко Терзић – Француска

Srpska Politika