Платонова "Држава" за почетнике

Увод: о Платону и "Држави"

Платон (427-347 пре н.е.), ученик Сократов, учитељ Аристотелов, један је од најзначајнијих филозофа свих времена. Његово најбитније дело је "Држава" (Политеиа) које има поднаслов "О правди" или како је код нас преведено "О правичности". Платон потиче из старе атинске племићке породице. Детињство и младост је провео у демократској Атини која је у Пелопонеском рату поражена од аристократске Спарте. За време владавине Тридесеторице једна од кључних личности које су владале Атином био је његов стриц, а и он је учествовао у вођењу државних послова . Следећа власт је осудила на смрт његовог учитеља Сократа. Платон је пуно путовао, посетио многе државе, а боравећи на дворовима тирана Дионисија Старијег и Дионисија Млађег на Сицилији и у Сиракузи покушао је да на њих утиче да промене начин владања и унапреде своје државе, али га је то умало коштало главе. Упознавши многе владаре, грчке полисе и друге државе и њихова уређења и увидевши све њихове недостатке, Платон је одлучио да опише изглед савршене државе која не постоји, али може постојати. Резултат његовог подухвата је дело "Држава". У њој, он објашњава која је држава праведна и какав мора да буде човек да би био праведан (правичан), зашто је боље бити праведан, него неправедан; говори о раликовању знања и мнења, о свету Идеја, о бесмртности душе и животу након смрти, о васпитању и образовању грађана, о положају жене, о уметности и о другим питањима.

"Држава" има X књига. Централна личност овог дијалога је Сократ кроз кога (као и у већини дијалога) Платон износи своје ставове и мишљења. Његови саговорници само на почетку дијалога имају значајнију улогу и износе ставове другачије од Сократових, али већ у другој књизи Сократ постаје најдоминантнији у дискусији и све до краја дела, он практично држи предавање осталим саговорницима. Треба напоменути и то да је многе ставове из "Државе "изменио у свом последњем и недовршеном делу " Закони ".

Почетак дијалога: шта је правичност?

Први значајнији саговорник Сократов је старац Кефал. Сократ истиче да радо разговара са старцима, јер су они прошли (животни) пут који ће сви проћи и од њих се може сазнати какав је тај пут и како је најбоље њиме проћи. Кефал каже да многи у старости жале за младошћу, али да старост доноси мир и ослобођење од многих страсти ( "многих и бесних господара"). Ако су људи умерени и добродушни, онда старост није велики терет, ако нису онда и младост може бити терет. Како се ближи смрт, човек размишља о свом животу који се ближи крају, да ли је радио добре или лоше ствари, да ли је био правичан или неправичан. Након тога, Кефал напушта саговорнике, а разговор се наставља о главној теми, правичности.

Сократ затим слуша од саговорника различите дефиниције правичности и све их "обара" дајући конкретне примере који оповргавају таква дефинисања правичности. Не може се правичност схватити као својеврсно враћање дуга одн. да се свакоме да оно што је његово, што му припада, јер би на пр. било неправично пријатељу који је полудео да вратимо његово оружје, јер би могао да начини зло себи или другоме. Дефиниција по којој је правично чинити добро пријатељу, а зло непријатељу такође по њему не ваља, јер је неправедно било коме намерно чинити зло.

Тада се у разговор укључује енергични и самоуверени Трасимах који је изнервиран јер Сократ само збуњује саговорнике и извргава их руглу, али сам не говори шта он мисли о правичности. Трасимах сматра да је правично оно што користи јачем. У свакој држави, правично је оно што одговара онима који чине државну власт, односно оно што им користи. То што им користи је да је народ послушан, односно да поштује законе које власт доноси, а уколико неко прекрши закон, онда се због тога кажњава. Сократ примећује да закон може бити лош, па грађани који га поштују не делују у корист власти него против ње, али за Трасимаха владалац уколико је прави владалац не греши и доноси законе увек у своју корист. Сократ Трасимаху говори да ниједна вештина (па ни вештина владања) није у корист владаоцу и јачем, већ слабијем и оном ко од ње зависи. Крманош који управља бродом то ради у корист путника, а лекар користи своју вештину не би ли помогао болеснику. Трасимах одговара Сократу да је превише наиван, јер крајњи циљ крманоша није да превезе путнике, него да од превожења заради; зидари који праве кућу тиме чине нешто корисно, али они желе да буду плаћени, а пастир (владар) жели да овцама (народу) буде добро, али не ради њих него себе ради. Неправичност доноси корист; то је мудрост и врлина, а неправичан човек је срећнији од правичног. Сократ одговара Трасимаху да ниједна држава, војска нити било која друга група људи која делује заједно не може постићи ништа, ако су једни према другима неправични. Постојање неправде производи свађе, раздор и нетрпељивост међу људима и неправедан човек не може ништа урадити с другима, а због неправедности је и сам у лошем душевном стању. Уз то - неправедне људе кажњавају и богови. Иако су Сократови аргументи у овом делу дијалога прилично млаки, он ће своје схватање правичности до краја дијалога детаљно објаснити и образложити.

Затим у разговор улазе Платонова браћа, Глаукон и Адеимант. Глаукон каже се људи понашају правично зато што морају. Онај ко не мора, који може да чини неправду, а да за то не буде кажњен, тако ће се и понашати. Схватање о правичности је резултат договора. Они који нису довољно јаки да чине неправду некажњено и они који су слаби да се одбране од неправде се договоре да убудуће неправду не чине и тако настају закони и уговори. Оно што задржава неког да не чини неправду је страх од казне. Глаукон прича причу у Лиђанину Гигу који је нашао прстен који га, кад га стави на прст, учини невидљивим и да би сваки човек да има такав прстен искористио прилику да учини многе страшне ствари, да некажњено украде, па чак и да убије, јер не би могао да буде откривен и да одговара. Оног ко би био ухваћен, други би кудили и јавно оптуживали за такво понашање, али би и сами то чинили кад би могли.

Врхунац неправичности је бити стварно неправичан, а пред другима изгледати правичан. Адеимант додаје да неправични, да се не би открило да су такви, праве дружине неправичних и имају учитеље који их уче да неоткривено буду неправични. За разлику од њих, онај ко је стварно правичан не жели да само изледа добар, него да заиста и буде добар..Али неправични који је лажно правичан има више успеха и користи у животу, доспева на високе положаје и остварује животне циљеве и у тој ситуацији има више могућности да помогне пријатељу, него правични и поштени човек који није у таквој позицији. Глаукон онда пита Сократа: зашто да неко буде правичан? Зашто је правда (правичност) боља од неправде (неправичности)? Које су последице једне и друге? Шта се дешава у души оног који је неправичан? Глаукон и Адеимант постављају ове тешке проблеме пред Сократа не као израз њихових личних ставова, него да би приморали Сократа да већ једанпут почне са изношењем својих ставова о правичности. И Сократ почиње. У овом тренутку и престаје активно учешће других у разговору, Сократ преузима ствар у своје руке, а Глаукон, Адеимант и други постају више-мање Сократови помагачи у излагању његових ( Платонових ) мишљења или само пасивни посматрачи.

Платон сматра (односно Сократ прича) да правичност постоји и код појединца и у држави. За разлику од неких предсократоваца који су сматрали да је човек микрокосмос (космос у малом), Платон упоређује човека са државом и говори о човеку као о држави у малом. И држава и људска душа састоје се од три дела.

Троделност државе и људске душе

Први (највиши) део државе је владајући (управљачки) сталеж - владар или владари. Тај сталеж је и највреднији па се симболично назива – златни сталеж. . Други (средњи) слој или сталеж од сребра чине војници или чувари државе. Трећи (најнижи) слој од гвожђа и бронзе чине земљорадници, занатлије, трговци и др. Особина коју морају поседовати владари је мудрост, војници храброст, а обичан народ умереност.

Платон сматра да држава настаје зато што ниједан човек не може де живи сам, није сам себи довољан, него тражи још много шта и зато живи у заједници.У држави мора постојати подела рада. Свако треба да обавља један посао и то онај који одговара његовим способностима, тако да обични људи не треба да буду чувари државе, нити чувари да се баве другим пословима осим ратовања. Платон чуваре пореди са псима. Треба да буду питоми према пријатељима, а немилосрдни према непријатељима. Морају бити јаки, окретни, издржљиви, а пре свега храбри и да имају несаломиву вољу која је важнија од физичке снаге. Платон пуно говори о васпитању младих чувара. Њиме се од меканог и необрађеног материјала прави чврста, стабилна и лепа фигура. Оно мора бити гимнастичко (телесно), али и музичко .Музика је битна зато што ритам и хармонија најдубље продире у унутрашњост душе и уносе у њу племенитост и отменост, али само ако је музичко васпитање добро вођено. Песме не смеју бити нарицаљке и тугованке, нити оне које се певају уз пиће, а ритмови не треба да буду "шарени и разнолики" него треба да одговарају сређеном и мушком животу. Најзначајнија последица музичког васпитања је та што млади стичу осећај за лепо, што науче да воле лепе ствари, а ружно и несавршено презиру. Али пошто превише музике и уметности уопште, ствара млитаве карактере, а телесно васпитање без музике превише грубе – морају се комбиновати.Од ране младости им треба причати приче и митове о херојским подвизима јунака и богова, али треба из њих избацити све оно где се они понашају као слабићи, кукавице, где се међусобно сукобљавају и уопште ситуације у којима показују своје мане. Младиће треба учити да смрт није нешто страшно и да се не узбуђују превише уколико у борби људи око њих гину.Треба их као децу водити на бојиште да виде како изгледа рат, а то ће имати и утицаја на борце који ће пред њима морати да покажу какви су јунаци и да се не обрукају.

Платон сматра да жене нису инфериорније од мушкараца и да могу да обављају исте послове као и мушкарци, дакле и да се боре. Најспособније жене се такође васпитавају гимнастички и музички као и мушкарци. У погледу међусобних односа мушкараца и жена, ту Платон напушта моногамни патријархални брак и прихвата полигамију. По мишљењу Платона о овом питању исказаном у овом делу (које ни мени, а верујем, ни већини Срба није прихватљиво) ниједна жена не сме живети са само једним мушкарцем. Све жене су заједничке свим мушкарцима, а и сва деца су заједничка и не смеју знати ко им је отац. Деца се одгајају у заводима у које се доводе мајке да доје децу, али им се не говори које је њихово. Најбољи мушкарци треба да што чешће опште са најбољим женама, а најгори са најгорим женама што ређе. Деца рођена са недостацима "сакриће се на неприступачном и непознатом месту како то и приличи ".У погледу имовине, чуварима се даје мало, онолико колико им је потребно за живот, а на свим стварима постоји заједничка, колективна својина. Такође, они живе заједно и хране се заједно. Понашање чувара се прати и они који кроз године усавршавања и пуно борби и најтежих испита остану јаки и остану непоколебани, неизмењених уверења, они заслужују да буду предводници. Платонова три сталежа у држави нису три касте које се ни под којим условима не смеју мешати. Уколико се роди неко у на пр. бронзаном сталежу, а има квалитете за сребрни сталеж, постаће припадник тог сталежа. Највећи део државе чини обичан народ који мора поседовати врлину умерености, одн. да влада својим нагонима, да буде "јачи од самог себе ", да боље у њему надвлада оно горе. Најмањи сталеж представљају владари који морају бити филозофи и они морају имати врлину мудрости. Платон мисли да никад неће настати идеална држава уколико филозофи не постану владари или уколико постојећи владари не постану филозофи. Много векова касније немачки филозоф Кант ће записати да је то немогуће, али да тако нешто и није најбоље, јер поседовање моћи квари способност расуђивања. Кант сматра да је довољно да краљеви не потискују филозофе и да их не спречавају у њиховом раду. Платонови филозофи поред особина као што су храброст, издржљивост, непоколебљивост, давања предности душевним радостима над телесним страстима ( што су, узгред, особине које не одликују често данашње филозофе склоне много више контемплацији, него акцији), морају да добро уче и да имају добро памћење, а што је најважније морају да највише теже за истином и да жуде за правим сазнањем. Платонов филозоф не треба да мисли само о бројним појединим стварима до којих допире чулима и које су променљиве и о којима нема право знање, него само мнење, већ треба поглед да упери ка ономе што је вечно и непроменљиво. Али о односу знања и мнења биће реч касније.

Као што је држава троделна, тако је и људска душа троделна. Она има исту структуру и карактерне особине као држава. Онај део душе који мора имати вођство је разумност или разум. Касније Платон користи и назив " ум ", али му даје и другачије значење од разума. Други део је воља односно оно чиме одлучујемо. Воља се покорава разумности и њен је савезник. Неког појединца називамо храбрим по томе што његова воља без обзира на тешкоће успева да изврши оно што јој разум налаже. Најнижи део душе чини оно што Платон назива неразумним и нагонским, оно што тражи уживања и засићења.

Постоје четири основне (кардиналне) врлине и у држави и у души: 1) мудрост, 2) храброст, 3) умереност (трезвеност, владање собом) и 4) правичност која повезује претходне три. Разум мора да одликује мудрост, а владари у држави морају бити мудри. Вољи одговара храброст, а у држави неопходно је да војници буду храбри. У најнижем делу душе мора владати умереност, такође ни обичан свет у држави мора владати собом, а не дозволити да нагони подивљају. Али, за разлику од претходне две врлине, умереност није битна само за народ, него за целу државу и простире се кроз целу (идеалну) државу. И владари и чувари државе морају бити скромни и умерени.

Неопходно је да сваки део душе дела на свој начин, а не на начин другог. Ту долазимо до правичности. Стварати правичност значи довести делове душе у њихов природан положај и ускладити однос између владајућих и потчињених делова; а стварати неправичност значи учинити да делови душе владају против природе и да допуштају да један над другим неприродно господари. Правичност држи у равнотежи три дела душе. У држави правично је да свако обавља свој посао и не меша се у послове других. Правично је да свако има оно што му припада и да свако чини оно што треба да чини. Када владајући слој, ратници и пословни људи, свако у свом роду чине оно што им припада и што треба да чине – то је онда правичност и за такву државу кажемо да је правична држава. Између правичности државе и правичности човека нема разлике, јер човек у својој души има исту структуру и карактеристике као држава. Тако да је правичан онај човек који обавља само своје послове и не меша се у послове других и код кога свака од способности које су у нама обавља само своје послове, односно који је у себи постигао склад.

Знање и мнење

Ипак, да би могла да постоји идеална, правична држава, њен највиши и најмудрији део (владајући сталеж) морају чинити филозофи (љубитељи мудрости). Филозоф тежи знању. Знање се односи на оно што јесте и разликује се од мнења које је између знања и незнања. Знање се природно односи на оно што јесте (што постоји), сазнаје то што јесте и како јесте. Циљ му је да сазна како биће (а биће је оно што јесте, што постоји) јесте. С друге стране незнање се односи на оно што није.

Знање и мнење су различите способности и односе се на различите ствари, тако да оно што се може сазнати, одн. оно што је сазнатљиво и оно што је помишљиво не могу бити исто. Оно што је сазнатљиво је биће односно оно што постоји, тако да оно што је помишљиво, о чему имамо мнења (мишљења, али не и права сазнања) не може бити исто то. Иако није знање, мнење није ни незнање. Оно што је помишљено не може бити небиће, односно ништа, јер онај ко помишља увек има у виду нешто на шта помишља. Не може се помишљати ништа. Тако да се мнење налази између знања и незнања и односи се на оно што лежи између чистог бића и потпуног небића(ништа).

Видљиви и опипљиви (материјални) свет је оно о чему имамо мнења. То је свет који откривамо помоћу наших чула (вид, слух, додир…). Али све што је доступно нашим чулима је променљиво, нестално. Све ствари видљивог света настају, мењају се и престају да постоје. Поред тога и наша чула су несавршена. Ми сваког јутра видимо како се сунце рађа на истоку, видимо како се преко дана оно креће преко неба и видимо како залази на западу, али у ствари наша планета се креће, а сунце је непомично. Зна чуло вида нас вара. Када погледамо горе ми видимо сунце као мали жути круг; ноћу видимо месец као мали сиви круг, али наравно и сунце и месец су огромна, небеска тела, а не мали кругови. Рачунање и разум нам говоре каква је права истина, а не чула.

Онај који има мнења види лепу жену, лепо дете, лепу зграду, лепу слику,многе појединачне лепе ствари, али, како каже Платон, не види лепоту по себи, односно идеју лепог која појединачне ствари и чини лепим. О бројним појединачним стварима имамо мнења, а о лепоти по себи или добру по себи можемо имати знање, тако да је мнење схватање које није знање. Предмет знања је оно што "јесте" и што је непроменљиво ( лепота по себи ), а не оно што досежемо и ''схватамо'' чулима и што је променљиво ( лепа ствар).

Свет Идеја

Платон износи становиште да поред реалног, материјалног света постоји и свет Идеја. Свака ствар у емпиријском свету (тј. свету коју опажамо помоћу наших чула - вида, мириса, укус итд.)) је само бледа и несавршена копија вечних и непроменљивих Идеја из света Идеја. Цвет је леп и мирише, али не заувек, јер он као и све материјално пропада, али не и Идеја цвета на основу које као неког идеалног калупа настају појединачни цветови. Идеје су трајни, непропадљиви и непроменљиви облици (форме) појавних ствари. Идеје или форме су идеални узори свега што видимо. Тако да је свет Идеја права стварност, оно што стварно постоји, а реални свет доступан нашим чулима и о коме можемо да имамо искуство је само сенка, копија света Идеја. Филозоф користи свој ум да се издигне из чулног света до вечних и непроменљивих Идеја.

Платон прави ралику између: 1) "регије видљивог и опипљивог'' односно сензибилног света или подручја доступног нашим чулима и 2) "регије умног" односно интелигибилног, духовног света или , да га тако назовемо, мисаоног подручја. И једно и друго подручје се деле на два дела. Први део видљивог света, који је најудаљенији од света Идеја чине "слике" или "ликови" видљивих ствари као што су сенке које прави сунчева (или вештачка) светлост, одраз у огледалу или на некој другој глаткој и сјајној ствари, на води и сл. Ови "ликови"(фантасмата) нису доступне ниједном чулу, осим чулу вида. Ми можемо само да их видимо, односно да нагађамо какви заиста јесу. Други део видљивог света чини сав живи свет и оно што је човек направио и све те ствари настају и пропадају, несталне су и интелектуална операција у односу на њих је веровање. У мисаоној, "умној" сфери први део чине математички појмови као што су бројеви, линије, геометријска тела итд. Ови геометријски облици и бројеви су посредници између чулног света и света Идеја. Решавајући на пример колико је 3+5, математичар не сабира своја три коња са својих пет оваца, него размишља о бројевима као нечему што је одвојено од чулног света. Када математичар црта на папиру неки квадрат или правоугаоник и дијагоналу квадрата или правоугаоника и решава одређене геометријске проблеме, он не размишља о конкретним телима које је нацртао на папиру, већ о квадрату по себи, правоугаонику по себи, дијагонали по себи итд. Бавећи се математиком ми се удаљавамо од чулног и променљивог и приближавамо ономе што је вечно, Идејама. Оно шта користимо приликом бављења математичким питањима је разум. У другом делу "умне регије" су Идеје или непролазне форме до којих можемо доћи само умом (а то досезање света Идеја је веома "спорно").

У свету Идеја се налазе вечни облици или форме свега у видљивом свету. Али ипак постоји идеја која је најважнија идеја, идеја свих идеја – идеја Добра. Овде се Добро не схвата као добро у моралном смислу него као врхунска идеја која је узрок нашег знања и узрок истине коју сазнајемо умом. Платон идеју Добра у невидљивом, умном свету упоређује са сунцем у видљивом свету које осветљава све ствари и омогућује оку да их види. Идеја Добра је "сунце" у "умној регији'.

Пре свега, чуло вида се разликује од других чула. Ми кад користимо чуло слуха, поред уха и звука не треба нам ништа треће да би чули. Постоји неки звук из спољног света и наше уво које има способност да чује звуке и ми тако слушамо. Код чула вида није тако. Поред објекта који гледамо (неке видљиве ствари ) и нашег ока као органа које има способност да види, да би смо видели мора постојати нешто треће: светлост. Иако имамо очи и постоје неке опипљиве ствари, ми нећемо моћи да их видимо ако смо у мраку. Сунце је оно што је неопходно да би смо видели. Оно оку даје способност да види и осветљава ствари које видимо. Оно што је физичко сунце наспрам ока и видљивих ствари у видљивој регији, то је идеја Добра наспрам ума и "умствених ствари" у умној, мисаоној регији. Идеја Добра нашем уму даје способност да сазнамо предмете који се могу сазнати, а предметима који се могу сазнати даје истинитост, тако да је идеја Добра узрок нашег знања и узрок истине коју сазнајемо умом. Као што физичко сунце осветљава цео видљиви свет, храни све биљке и нужни је предуслов постојања било каквог облика живота на земљи, тако и ово "невидљиво сунце", врхунска и највиша идеја храни и носи све идеје у свету идеја. Неки каснији Платонови критичари идеју Добра изједначују са Богом, али Платон тај назив не користи. Када говори о боговима, то су за њега Зевс, Аполон и други богови са Олимпа.

Описујући живот велике већине људи, који нису филозофи и нису досегли свет Идеја, Платон користи алегорију пећине. Сви људи живе у пећини (чулни свет) . Они цео живот проводе везани гледајући у један зид. Иза њих је запаљена ватра која ствара сенке на том зиду и они цео живот гледају своју сенку, сенке других који су поред њих везани и сенке предмета које неко држи иза њих. Међутим мали број њих (филозофи), успева да скине окове. У почетку осећају велике болове због дуге непомичности, али полако се крећу и налазе излаз из пећине. У почетку су потпуно заслепљени од дневне светлости на коју нису навикли живећи цео живот у мраку, али временом се очи (ум) навикавају и филозофи виде праву лепоту коју до тад нису видели као и најлепше од свега, сунце на небу (идеју Добра).

Међутим, филозофи не смеју ту остати, него се вратити у пећину и заједно са другима гледати мрачне ствари, али они ће државом управљати будни, а не као у сну.

Да би се из "пећине", света пролазности "изашло" у свет онога што заиста постоји, нису довољни гимнастика и музика (који представљају саму основу), него се морају знати и друге дисциплине. Пре свега, аритметика (и логистика) која проучава бројеве и праву линију; геометрија која проучава раван ( на улазу у Платонову школу, Академију писало је : "Нека не улази ко не зна геометрију') и просторна геометрија или стереометрија ( проучава коцку, купу, пирамиду…). О значају математике је било речи раније. Код математике је најважније што разум одводи од чулних ствари и води га непроменљивим облицима. Следећа дисциплина је астрономија. Она присиљава око да скрене поглед са овоземаљских ствари и да усмери поглед нагоре, али то није "гледање" душе, већ гледање очима бројних и видљивих ствари које се налазе високо. Ипак, по Платону, небеско подручје иако спада у видљиво, оно је једини део видљивог света у коме нема настајања и пропадања. Платон, слично питагорејцима, сматра да је Творац, Демијург створио свемир сходно идеалним математичким принципима, тако да промене које се дешавају на небу се врше по тим принципима, односно по непроменљивим путањама. Зато астрономи не схватају кретање небеских тела очима, већ умом користећи знања из математике. За разлику од астрономије која проучава кретања тела која се могу видети, следећа дисциплина хармоника и ли наука о хармонији проучава кретање тела која се чују (звукове).

Последња, шеста дисциплина је дијалектика. Дијалектика је једини пут који води схватању система постојећег и његових појавних облика. То није пут без краја, него пут који води апсолутном знању. Дијалектика води схватању ствари у њиховој повезаности. Платон пише о дијалектици као вештини која кроз разговор "извлачи око душе(ум) из прљавог блата", помажући се са осталих пет дисциплина и највише усмерава душу ка Добру. Идући од идеје до идеје, дијалектика на крају доводи до највише идеје, идеје Добра.

Четири постојеће врсте државе (и људска карактера) и Идеална држава

Платон сматра да ниједна од постојећих држава није идеална и да не одговара узорној држави коју описује. По њему постоје четири врсте државе и њима одговарају четири људска карактера. Пета држава је идеална(правична) и она засад постоји само у мислима.

Прва врста државе је тимократија или тимархија и она је постојала на пр. у Спарти и на Криту. Настала је пропашћу аристократије у којој је владао сталеж који је предност давао духовним у односу на материјалне вредности. Деца аристократа запостављају образовање и окрећу се материјалним вредностима. Долази до сукоба две генерације и тимократија настаје као компромис. У тимократији се највише цени храброст, а не мудрост и људи су окренути рату и све време проводе у ратовању. Укинута је колективна својина и постоји приватно власништво, тако да свако има своју кућу и имовину које жели да увећа. Тимократски човек је резултат два различита утицаја између којих је распет. Има аристократског оца који је добар у рђавој држави и зато није на положају, а на другој страни је мајка која оца назива слабићем, слуге које младића тајно окрећу од оца говорећи да је слаб домаћин и лоше друштво које не цени врлине. Младић је у себи растрзан и он постаје превише агресиван, суров према непријатељима и робовима, жељан је славе, али је с друге стране покоран властима и пријатан према себи једнакима.

Друга врста државног уређења је олигархија. У њој постоји владавина богатих, а сиромашни немају удела у власти. Она настаје из претходног уређења, тимархије. У држави људи све мање цене врлине, а све више воле новац. Сви теже да се обогате и цене богаташе, а сиромахе презиру. Онда се доноси закон којим се прописује да онај чија имовина не прелази одређену границу не може да учествује у власти. Они који су прешли тај имовински цензус долазе на власт, а закон се спроводи или претњом употребе силе у случају понашања супротно закону или употребом силе (као санкцијом за такво понашање) и тако настаје олигархија ( владавина богатих ). У њој не владају они који су најбољи, него они који су најбогатији. У њој постоје две супротстављене класе које живе на истом простору и стално су у непријатељском односу: богаташи и сиромашни. У случају рата богати се боре заједно са наоружаним сиромасима којих се плаше исто колико и од непријатеља. Пошто је дозвољена куповина и продаја целог имања, почињу да се јављају сиромаси који немају ни имања ни посла, а који живе у држави и из тог слоја настају лопови, џепароши, преваранти и слични људи. Олигарси су све богатији, сиромашних је све више, поштење се све мање цени, васпитање и образовање слабе и долази до општег људског и моралног посрнућа у држави. Олигархијски тип човека настаје из тимократског. Он је уплашен или понижен од сиромаштва кренуо за новцем и једино што га интересује је да се што више обогати. Ипак, он није само гладна звер. Оно што заради штеди и не задовољава баш све хирове, него пажљиво новац троши на оно што је заиста неопходно. Пошто жели да околина има лепо мишљење о њему, он не задовољава све нагоне, али не из уверења да је поштење боље, већ због страха од осуде и казне.

Трећа врста државног уређења је демократија. Она настаје услед пропасти олигархије. Услед равнодушности богатих владара, већина постаје све разузданија, али и сиромашнија и незадовољнија. Богаташи се на то не обазиру превише, него теже још већем богаћењу. Деца олигарха (за разлику од својих очева који су се трудили да стекну богатсво које поседују) су навикнута на раскош и постају духовно и телесно неотпорна, млитава и лења. И њих као и сиромашну већину више не интересује врлина. Државни организам је слаб и труо изнутра и довољан је један јачи ударац да се он потпуно уруши. Демократија настаје победом сиромаха који један део богаташа убијају, а други део протерују из државе. У демократији владају равноправност грађана и слобода. Свако може да живи свој живот како мисли да је најбоље и може да ради шта год хоће, а нико га у томе не може да спречи. Пошто свако има различите жеље и различите циљеве, у демократијама постоје велики број (бар наизглед) различитих људи. Платон демократију упоређује са шареним оделом протканим свакојаким цвећем. Демократски човек настаје дегенерацијом олигархијског човека. Олигархијски човек не задовољава све потребе, већ само оне потребне. Он господари својим жељама и задовољава их када му то одговара. Демократским човеком господаре његове жеље. Пошто се врлине не цене пуно, а сам је рђаво васпитан и образован и тиме лишен основних одбрана (чувара и стражара душе), многобројне страсти и жеље улазе у небрањену душу младог човека и запоседају је. Троши и време и новац на задовољавање потребних и непотребних жеља које потичу од добрих и лоших нагона. Демократски човек живи без икаквог реда и такав живот сматра слободним. Овакав "слободан" човек, заробљеник жеља личи на слабу биљку која није чврстим кореном везана за земљу, па је мало јачи ветар може исчупати из земље и однети. У друштву се појављују дрскост, безакоње, бестидност. Стид се назива лудошћу, а умереност и разумно трошење тврдичлуком. Слобода и осећање одбојности према потчињавању ауторитетима и према служби било коме или чему улазе у све институције. Насупрот жељи да се поштују и остварују сва своја права и слобода не постоји довољно јасна свест о одговрајућим обавезама и одговорностима за своје понашање. У породици син мисли да је једнак оцу, па се не стиди пред њим нити га се плаши, а отац се плаши свог сина. У школи ученици не поштују учитеље. Старци, да не би младима изгледали непријатни и строги, попуштају им у свему. Грађани се буне против власти уколико им ограничава било какве слободе, а они који желе да дођу на власт повлађују народу и лажу га не би ли били изабрани. Тако слобода прелази у анархију. После крајње слободе долази највеће ропство – тиранида.

. Тиранида (тј. тиранија) је четврти облик државног уређења у којме нико осим тиранина није слободан. На власти су политичари који заводе народ који их подржава из незнања. Отимају од имућних, мрвице дају народу да би га смирили, а највећи део задржавају за себе и тако економски јачају. Од таквих људи настају тирани. Ти политичари траже од народа да им дозволе да имају телесну гарду да би њега, заштитника грађана чували и кад она настане на легалан начин, постаје средство репресије помоћу којег тирани за трајно остају на власти. Кад тзв. заступник грађана дође на власт, прво елиминише противнике. Води ратове или на неки други начин приморава грађане да се свакодневно баве бројним пословима који им одвлаче време, пажњу и енергију и постиже да му не раде о глави. Презаузети и несолидарни појединци нису никаква претња тиранима на власти. Супротно од лекара који са тела уклања оно најгоре, тиранин уклања најбоље, најпаметније, најмудрије, све који му се могу супротставити, а око себе оставља најгоре који му повлађују. Пошто у народу временом расте мржња према њему, он мора да повећава телесну гарду која га штити. Тирански тип човека настаје кад демократски човек падне у потпуно ропство; када пожуда и друге страсти овладају њиме у потпуности и стално траже своју храну, а човек-роб је приморан да их стално храни. Такав човек, којим потпуно овладају подивљале страсти ће издати пријатеља, опљачкати, убити или учинити било какав злочин који је потребан да отклони препреку која га спречава да задовољи своју потребу. Праву слободу (која подразумева и одговорност), али и љубав и пријатељство, човек тиранске природе никад неће у потпуности доживети. Уколико човек такве природе дође на власт, он тиранише све друге. И поред спољашњег сјаја и раскоши њиховог живота, тирани су увек несрећни.

Потпуна супротност тиранији и тиранском човеку је идеална или узорна држава коју Платон кроз Сократове речи описује у " Држави ". Узорна држава је правична држава у којој свако ради свој посао. На власти није тиранин којим господари оно најниже у човеку – његови нагони, него "краљевски", узвишени људи, владари филозфи код којих оно највише у човеку – ум има предност, а воља је јака и добар је помоћник уму. Владари-филозофи нису окренути стицању новца и славе, него сазнању истине. У односу на телесну храну, предност дају душевној храни – знању која је стварнија од телесне, јер се телесна храна као и све материјално квари и пропада, а знање је вечно и непропадљиво. Такође, он даје предност духовним задовољствима која су трајна, за разлику од телесних која су тренутна и пролазна. Да би будући владари били јаке и стабилне личности, неопходно је да буду правилно васпитани. Тек кад се младима, у њиховим душама створе јаки стражари и чувари (разум и ум) и њихова душа не уреди по узору на узорну државу не треба им давати слободу деловања. Додуше, Платон истиче да ова држава постоји само у мислима и да ње на земљи нема, али за оног ко хоће да је "види" и који, пошто ју је "видео", хоће према њој да уреди своју душу, њен узор постоји на небу као нешто чему треба тежити. Уопште није важно да ли оваква држава стварно негде постоји или ће тек у будућности постојати, јер ће такав човек живети према њој и ни према којој другој.

О уметности

Иако говори о неопходности музике као елемента образовања младих (о чему је већ било речи), Платон у "Држави" има прилично негативно мишљење о уметницима зато што је оно што они направе одраз одраза или копија копије и зато је то двоструко лажно. У материјалном свету постоје многобројне појединачне ствари,на пример кревети и столови, али сви они су само несавршене копије вечних и непроменљивих узора, форми или идеја које се налазе у свету идеја. Све идеје је створио Творац или Небески демијург (небески занатлија), укључујући и идеју стола и идеју кревета. То је прво стварање. Столар прави конкретан сто по узору на идеју стола и то је друго стварање. Наравно, сто који столар направи није идеалан као форма(идеја) стола; он је бледа копија, али тај сто је видљив и доступан нашим чулима. Када неки сликар наслика на својој слици тај сто дошло је до трећег стварања (и новог удаљавања од оног сто стварно постоји). Пошто је сто копија идеје, слика стола је копија копије, тако да она више није повезана са оним што је заиста стварно, него само са бледим одразом. За разлику од занатлије који нешто прави по узору на идеју и који има вештину прављења и оног који то направљено користи у одређене сврхе и који има вештину употребе, уметник има само вештину подражавања или опонашања. Подражаваоцима би чак требало забранити улазак у државу. Нарочито лоше мишљење Платон има о трагичком песништву, јер оно храни неразумски, ирационални део људске душе и квари врлине. Платон , попут стоика, сматра да када човека задеси нека невоља или несрећа не треба да претерано бурно реагује. У таквим ситуацијама је најбоље остати миран и не узбуђивати се, јер у таквим тренуцима и не зна се са сигурношћу шта је добро, а шта зло, а узбуђивање не доноси олакшање. Иако "мушки" део личности храбро и ''стоички'' подноси невољу, када се слуша нека позоришна представа и у њој глумац опонаша јунака у жалости (значи јунака који на невољу реагује на погрешан начин), онда онај неразумски, " плачљиви" део душе, коме неиспољавањем емоција нисмо дали довољно "хране", добија ту "храну" од глумаца. Разумски, чвршћи део душе губи контролу над нижим, неразумским делом и тада тај човек не увиђајући да је то недостојно подлеже тузи због невоље, али не своје него оног лика кога подражава глумац. Ту се види и разлика у погледу трагичког песништва између Платона и Аристотела. Платон је против њега, јер оно квари људе тиме што распирује и јача неразумски део личности који мора бити под контролом. За разлику од њега, Аристотел сматра да трагичко песништво не квари људе, него их поправља, јер када гледалац доживи катарзу, он се прочишћава и оплемењује. Ипак, уметност када је контролисана од стране државе може постојати. Пре свега, мисли се на музику која, уз гимнастику, служи за васпитавање омладине.

О људској души

Последња, десета књига " Државе " садржи расправу о души. Најзначајније што сваки човек има то је душа. Све материјално што човек поседује, чак и тело пропада, осим душе која је бесмртна. За сваку ствар постоји нешто што јој наноси зло и што је разара. Оно што наноси зло души је оно што је супротно од врлине, а то су четири анти-врлине: недостатак мудрости (неупућеност), плашљивост, неумереност и неправичност. Тако да је могуће и душу разорити, али не у потпуности. Онај део душе који је немогуће разорити, који не може пропасти и који је бесмртан је њен највиши део – ум. Све остало,осим ума, пропада тако што услед утицаја којима се наноси зло, дође до настанка лошег стања у телу које је природом одређено. Тело не пропада директно од утицаја туђег зла, него оно "оживи" његово урођено зло. По Платону, у емпиријском свету не постоји једно универзално, опште зло, него сваки род емпиријских ствари има своје специфично зло које разара само тај род. Тако да оно што је за једне зло, за друге може бити добро, и обрнуто. У емпиријиском свету схватање шта је добро, а шта зло је променљиво, као и све у овом свету.

Неправичан човек, чак и кад се понаша и пред другима изгледа као да је правичан ,може да стекне само пролазна добра ( висок положај у држави, новац, славу итд.) која као и сва добра пропадају. Правичан човек, који је остварио правичност у души, добија трајна добра, пре свега мир у души, а чак иако не добије за живота награду од других људи, све што он ради виде богови и богови ће га наградити за живота или после смрти.

" Држава " се завршава причом о јунаку Еру, Арменијевом сину, родом из Памфилије који је описао пут душе након физичке смрти. Након једне битке у којој је Ер пао, нашли су га мртвог, али очуваног међу лешевима који су већ трулили. Однели су га кући и спремили за погребну ломачу, али пре него што су га запалили, он је оживео и пробудио се и испричао шта се збивало са његовом душом након смрти. Када је умро његова душа је напустила његово тело и дошла на неко место где су биле душе и других људи. Све душе су изашле пред судије које оцењују претходни живот човека. Уколико је реч о неправичном човеку, њега спуштају у доњи отвор и он одлази у подземни свет, Тартар где га чекају године и векови мука и патњи. Уколико је реч о човеку који је био правичан, његова душа, кроз горњи отвор одлази на небеса, у свет блаженства. Еру је речено да ће његова душа бити враћена у наш свет и да све памти како би испричао шта је видео. После неколико дана кретања по небеском света, доспео је до места одакле се види нека светлост која прелази преко целог неба и земље и вретено Нужности које симболише нужност која влада космосом. Вретено се непрестано окреће и доводи до окретања целог свемира што симболише закон вечног повратка. Заједно са богињом Нужности седе и њене ћерке Моире, три богиње судбине које представљају прошлост, садашњост и будућност које управљају животима свих живих бића помоћу нити коју једна богиња преде, друга намотава, а трећа у одређеном тренутку пресеца. Затим душе бирају свој следећи живот. Прво се коцком одређује радослед, а онда душе приступају избору по том редоследу. Душе не бирају нову душу, јер она је вечна и непроменљива, него нови земаљски живот. Након извршеног избора, не постоји право на промену одлуке. Једна душа је брзоплето изабрала живот моћног и богатог тиранина, а када је увидела какав је страшан живот очекује била је престрашена, али било је већ касно. Када душа одабере свој будући живот, додељује јој се даимон или демон који ће бити чувар њеног живота (по хришћанском сватању то би био анђео-чувар), али такође и извршилац њеног избора. Душе се преводе преко Летиног поља ( грч. лета – заборав) кроз стра-шну жегу и спарину и жедни долазе до реке заборава Амалете (грч. Амалеиа – немарност, безбрижност) где им се даје да пију. Разборити пију мање, а неразборити пуно и одмах заспу. Затим се све душе шаљу у тела и поново рађају на земљи. У једном другом Платоновом делу, дијалогу " Менон", говори се о учењу као сећању. Наша душа је након смрти, током егзистенције на другом свету стекла апсолутно знање, али га рођењем губи, тако да истраживање и учење су уствари сећање онога што се знало, али се заборавило.

Платон прихвата да постоји живот после смрти, који може бити ужасан или блажен, у зависности од тога како живимо, али и идеју о реинкарнацији, јер после одређеног времена проведеног на "небесима" или у "паклу', наша душа облачи ново телесно одело и враћа се "на земљу".

Уместо закључка (или покушај истог)

Тако да иако постоји одређени утицај "судбине" на нас који ми не можемо, у земљаском животу, отклонити нити изменити, ипак много тога зависи од нас самих; од тога како одаберемо да живимо свој живот, након чега ћемо сносити последице таквог избора. Потребно је водити честит живот. Правичан човек који води такав живот, уз стално морално и сазнајно усавршавање, имаће срећу у животу, а после смрти пријатан пут у небески свет, али и , како Платон каже, пријатан повратак.

Н.С.

Ово није текст написан од стране неког ко има нарочито велико филозофско образовање нити је превасходно намењено таквим читаоцима (са којима се по знању из ове области сигурно не могу мерити). Ово је приказ најважнијег, централног Платоновог дела "Држава" који сам покушао да напишем што простијим, једноставним језиком, да га приближим и учиним разумљивим за што више људи, па и за оног ко никад није прочитао ниједно филозоско дело. Многе Платонове идеје о држави и описи и "тумачења" различитих врста државних уређења су и дан данас веома актуелни, као да нису написани пре око 2500 година него у блиској прошлости или чак садашњости. О демократији је овај мислилац имао веома лоше мишљење; по њему је само тиранија гора од демократије. Ипак, његова разматрања о државном уређењу су само мали део свега онога чиме се он бави у "Држави" и покушао сам да и са другим његовим, неполитичким, идејама упознам читаоце овог блога. Овај чланак је и својеврстан позив свима да се, уместо читања бескорисне "лаке" и "летње" литературе или бестселера разноразних "модерних" писаца, кад већ желе да слободно време проведу у читању неке књиге, боље окрену класицима (не само српским, него и оним који потичу из других народа).

Nebojsa Simeunovic

srpski nacionalisti blog