ДА ЛИ СУ СЕ ПАЈТИЋ И БАЈАТОВИЋ ЗАЖЕЛЕЛИ ЈОГУРТА?

Ових дана, тачније 6. октобра 2008. године навршава се 20 година од вероватно најмасовнијих народних демонстрација и протеста које је Нови Сад доживео у својој тровековној историји. Тих дана, 5 и 6. октобра 1988. године у чувеној, тако званој „јогурт револуцији“ која је потресли и протресла Србију  оборено је аутономашко руководство тадашње Социјалистичке аутономне покрајине Војводине. Народ Новог Сада и Војводине, тада, у предвечерје крвавог распада Југославије,  објавио је и најавио целој Србији и Југославији да се не слаже да у његово име било ко може да узме учешћа у растакању државе и да своју судбину и будућност, као и до тада види једино у једној и недељивој  држави Србији.

Како је овај изузетан догађај од нарочитог значаја за историју Новог Сада и овог дела Србије, касније обилато злоупотребљен, злоупотребљаван и погрешно интерпретиран, како од тадашњег режима Слободана Милошевића који је, да употребимо израз В. Драшковића, „узјахао на коња кога смо му ми припремили и завео га у слепу улицу“, тако и од будуће „демократске“ опозиције и духовних следбеника тада омражених аутономаша, подсећање на њега не може, а да нема дневнополитички приукус. Што због недовољне временске дистанце, што због актуелности ревизионистичких тежњи у односу на догађаје из 1988. године, које кроз најављени предлог статута АП Војводине желе да се озваниче и добију свој уставно-правни легитимитет без провере народне воље, желимо да о њему проговоримо онако како су га онда испратили медији.

Ево како је загребачки „Вјесник“ (чија је уређивачка политика тада била ван домашаја Слободана Милошевића), у петак, 07.X 1988. писао о догађајима у Новом Саду, наслови са прве стране: «Руководство Војводине без подршке», «Прихваћена оставка Предсједништва ПК СКВ», «Слом једне политике», «Оставка Нандора Мајора», «Драматичан дан», а потом делови чланака: «Радници и гађани Новог Сада и бројних мјеста Војводине били су у четвратак цијели дан на улицама главног града покрајине чекајући испуњење њихова захтијева – смјене војвођанског руководства. Главно мјесто окупљања ријеке радника и грађана, које су се слијевале од јутра улицама града, био је плато испред Спортског центра Војводина на којем се до 14 сати окупило око 200 000 људи...

...Нови Сад је у четвртак живео свој несвакидашњи живот. Настојало се сачувати достојанство окупљања и створити увјете да сви они који су дошли у Нови Сад буду збринути, добију храну и пиће. Новосадска пекара испекла је веће количине пецива и круха, дијељени су сокови радне организације «Минаква» и саламе и паштете. Додуше, нешто од те хране, као и јогурт у ноћи од  од сриједе на четвртак бацани су на згаду ПК СК Војводине...

...Први судионик у расправи Борис Јовић примјетио је да оно што се у ноћи од сриједе на четвртак догодило представља кулминацију једне ситуације која већ дуго траје и да зато не требамо бити много изненађени. Према његовом мишљењу, ријеч је о слому једне погрешне политике која је дуго присутна и која се изражава у врло великом, отвореном неслагању руководства Војводине и грађана Војводине...

...Иначе, показала се слика идентична сриједи прије подне и ноћи од сриједе на четвртак: органи сигурности којих у Новом Саду, према неслужбеним инфомацијама има око 5500 и 500 припадника специјалног одреда, једва су спречавали улазак људи у зграду ПК СКВ...

...Испред зграде ПК СКВ извикивале су се најчешће пароле: «Доље руководство које нема подршку народа», «Јединствена Србија», «Доле фотељаши», «За јединствену Југославију и Србију»...

...На изванедној сједници већином гласова је усвојена оставка Предсједништва. Маса испред згаде покрајинске скупштине каменицама разбијала прозоре...

...Грађани и радници Бачке Пaланке, који су и покренули у Новом Саду ову лавину незадовољства, послије 14 сати почели су напуштати Нови Сад. У име њих Новосађанима се захвалио Душан Рађеновић, рекавши да је «њихов посао завршен», те да ће у Бачкој Паланци, у четвртак навечер, приредити опћенародно весеље.»

Тих дана београдска «Политика» је писала: «Док народ Војводине убеђује своје руководство да се не боји јединствене Србије и аутономије која није држава, да таква Србија није на штету ниједног народа у њој, дотле се руководство Војводине бори за такву аутономију која је потребна само њему.»

Када се прочита ова последња реченица има се утисак да политичари у Србији, за све ове године, нису ни корак успели да искораче од ње и од 1988-е. И док наследници тадашњих супротстављених страна оличених у СПС-овцу Бајатовићу и ДС-овцу Пајтићу који ових дана пружају руке један другом над још једним политичким недоношчетом у политичком животу Србије – статуту АПВ – и при том нас један уверава да је стављена тачка на «војвођанско питање», а други да нема ни примисли о сепаратизму и да је статут прошао «широку јавну расправу» (а да при том ни коалициони партнери с њим ниусу упознати), питамо се да ли је иком пало на памет да пита грађане шта мисли о аутономији, бирократији, и да ли им је све то уопште потребно? А можда су се Пајтић и Бајатовић зажелели јогурта?