UTOPIJA O PODELI KOSMETA

“Kosovo je Srbija! – kliču neumorno svi političari u Srbiji, kako oni na vlasti, tako i oni van nje. Bezrezervno se kunu da ni po koju cenu neće prihvatiti nezavisnost južne srpske pokrajine. Ponajviše oni iz vrhova vlasti koji, radi ugadjanja široj javnosti, tvrde kako je neprihvatljiva bilo kakva opcija koja isključuje Kosmet van sastava Srbije. U delu vladajućih krugova, nemušto doduše, javno se razmišlja i govori o rešenjima čijom bi se realizacijom narušila ustavna odredba “da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije”. Opravdano se, s tim u vezi, postavlja pitanje: ima li pravo bilo ko u ovoj zemlji da se zalaže i prihvata bilo šta što se kosi sa odredbama najvišeg pravnog akta Republike Srbije? Naravno da nema. Ali, i pored toga, svedoci smo da se često sa skupštinske govornice, a i putem javnih izjava političara najvišeg ranga, čuju reči o nezavisnosti Kosmeta kao neospornoj činjenici. Nema sumnje da je to, u stvari, eho poruka koje stižu iz Vašingtona, Brisela, Londona, Pariza i drugih evropskih i vanevropskih centara moći. Okuraženi signalima koji pristižu od Kondolize Rajs, Danijela Frida, Ričarda Holbruka, Havijera Solane, Oli Rena, Bernara Kušnera i drugih velikih i malih moćnika sa Zapada, u Srbiji su počeli da se množe ljudi spremni da se radi sopstvenih i stranačkih interesa odreknu Kosmeta.

U poslednje vreme, medjutim, zbunjuju izjave koje dolaze sa državnog vrha, ali i od zapadnih “prijatelja”. Najpre je predsednik Boris Tadić koji je, uz već poznau retoriku da Srbija neće priznati nezavisnost Kosmeta, ipak, hipotetički doduše, predvideo i mogućnost podele južne srpske pokrajine. Istini za volju, valja reći da se predsednik Srbije nikako ne zalaže za tu soluciju, ali je i ne isključuje u slučaju da je nemoguće ostvarenje drugog rešenja prihvatljivog za Srbiju. Neočekivano, medjutim, takvoj opciji (podeli Kosmeta), vrlo odlučno i žučno suprotstavili su se Tadiću i oni srpski “dobročinitelji” od kojih se to najmanje očekivalo. Podelu Kosmeta, makar i hipotetičku, medju prvima je osudio niko drugi nego njegova ekselencija Kameron Manter, ambasador SAD u Beogradu. Kako izveštavaju pojedini srpski mediji, a oglasio se i “Glas Amerike”, SAD su, prema izjavi gospodina Kameruna, protiv podele Kosmeta. “Privrženi smo”, kaže on, “razvoju Srbije i Kosova kao dve razvijene zemlje”. Nije potrebno znanje za čitanje izmedju redova da bi se shvatilo kako Americi nije ni na kraj pameti bilo kakvo rešenje osim nezavisnosti Kosmeta. O tome, po njima, nema smisla uopšte diskutovati. Oglasio se, po običaju, i portparol Unmik-a Aleksandar Ivanko. On potvrdjuje ono što je odavno poznato, to jest da je stav Unmik-a, istovremeno i Kontakt grupe, da podela Kosmeta ne dolazi u obzir. Nisu ispustili da se oglase i predstavnici nepostojećeg, ali brižno pripremanog Euleks-a. Tako, na primer, šef Evropske misije za Kosmet Iv de Kerambon kaže: “Ne mogu da donesem sud o izjavama predsednika Tadića. Što se tiče EU: podela je potpuno isključena, što je često isticao i gospodin Solana”. I ovde, naravno, nije potrebno znanje čitanja izmedju redova, jer i mala deca u Srbiji znaju da EU, sa Solanom na čelu, osim nezavisnog Kosova ne priznaje bilo koju alternativu”.

Za stranim zvaničnicima i izveštačima ne posustaju ni snage na domaćem terenu. I ovde se, naime, rasplamsavaju diskusije i ocene oko Tadićeve izjave u vezi sa podelom Kosmeta. Jedni ne biraju reči osude, drugi, opet, ustajući u odbranu predsednika, ističu kako je i on bezrezervno protiv podele, već da o njoj govori kao krajnjoj, više kao virtuelnoj mogućnosti. Osvrćući se na pitanje podele, Velja Ilić – čelnik Nove Srbije i doskorašnji ministar za infrastrukturu, navodi da je jedina varijanta kada je status Kosmeta u pitanju, ustavno rešenje po kome je ova pokrajina sastavni deo Srbije. U znatno oštrijem tonu izjavu komentariše Dušan Janjić, koordinator Foruma za medjunarodne odnose, koji kaže da je “Tadić u poziciji lošeg trgovca, da nema nikakvu ideju, što je izraz slabosti i da je podela Kosmeta loš izgovor”. Oni koji ne vide ništa loše u ideji o podeli ne samo da je odobravaju, nego joj, maltene, i aplaudiraju. Bivši ministar inostranih poslova Goran Svilanović kaže da je “prijatno iznenadjen” ovom, u svakom slučaju, jednoj od “svežih ideja”. Pravo je gospodina Svilanovića da izriče sopstvene sudove i vidjenja o političkim pojavama i zbivanjima, ali je neshvatljivo da podelu Kosmeta smatra “svežom idejom” kada se zna da je ta opcija starija od gotovo svih varijanti statusnog položaja Kosmeta.

Dok se srpski i svetski političari, politički analitičari i mediji prepucavaju oko statusa Kosmeta, dotle Srbi progonjeni sa Kosmeta i oni koji su tamo ostali da žive, sa zebnjom i narastajućim pesimizmom očekuju dalje poteze države Srbije. S jedne strane, naime, gotovo se ništa praktično ne preduzima za bezbedan povratka prognanih, odnosno spokojan i bezbedan život onih koji nisu napuštali svoja pradedovska ognjišta. Red poteza je po mišljenju većne tih ljudi bio da im državno rukovodstvose, kroz diplomatske aktivnosti i pregovore, obezbedi najpre nesmetan povratak u svoje domove i na svoja imanja, slobodu kretanja i zaposlenje, a da posle toga krene u akcije koje se odnose na statusno rešenje. Nisu za odbacivanje mišljenja i pretpostavke da su, što više vreme odmiče, sve manji izgledi u povoljan ishod i zainteresovanost izbeglih da se vrate, obnove popaljene domove i nastave sa obradom zapuštenih imanja. Takve pretpostavke počivaju na više objektivno prihvatljivih argumenata medju kojima centralno i odlučujuće mesto zauzima pitanje mogućnosti zajedničkog suživota izmedju albanske većine i srpske manjine. I tu Srbima faktor vreme ne ide u prilog. Protokom vremena, naime, medju Albancima će biti sve manje ljudi starije i srednje generacije, posebno onih u ruralnim sredinama, medju kojima nije izraženo antisrpsko raspoloženje, kao što je to slučaj kod indoktrinirane mladje generacije u gradskim sredinama. Te ljude, koji čine većinu kosovsko-metohijskog stanovništva i čija je reč još uvek odlučujuća medju članovima njihovih brojnih domaćinstava, politika malo ili uopšte ne interesuje. Pažnja im je, uglavnom, usmerena na ekonomski položaj, odnosno standard koji im je, mada sporo, pre agresije NATO zemalja bio u stalnom usponu. To su autoru ovog priloga, neposredno pre ratnih zbivanja, potvrdili brojni Albanci, žitelji kosmetskih sela i zaseoka sa područja Prizrena, Orahovca, Djakovice, Dečana, Suve Reke… Reč je najvećim delom o pograničnim i drugim mestima u Metohiji čiji su meštani pre pojave takozvane OVK i NATO agresije bili veoma lojalni lokalnim, pokrajinskim i republičkim vlastima. Živeli su, što je neosporivo, bez ikakvih ozbiljnijih problema sa svojim susedima Srbima i pripadnicima drugih nacionalnosti. Više desetina tih ljudi, veoma uglednih ne samo u svojim sredinama već i na velikom prostoru van njih, javno su, uz “besu”, govorili da , iako siromašno, nikada nisu bolje živeli nego tada, zahvaljujući razumevanju srpskih vlasti. Takvi razgovori vodjeni su u selima: Vrbnica, Pirane, Mamuša, Ponoševac, Zulfaj, Guska, Deva, Babaj Boks, Morina, Batuša, Crnobreg… Izjave i imena tih ljudi – zemljoradnika, rudara, medicinskih radnika, učitelja i drugih zanimanja, svojevrsna su svedočanstva o mogućem suživotu Srba i Albanaca, kakav je decenijama egzistirao na ovim prostorima. Iz razumljivih razloga, neuputno je navoditi i njihova imena.

U Srbiji je danas aktuelno donošenje Rezolucije o Kosmetu. Posebno se u njenoj izradi kao jabuka razdora postavlja pitanje (ne)prihvatljivosti rasporedjivanje Euleks misije na Kosmetu. Uz to, insistira se, kako nedavno reče Goran Bogdanović, ministar za Kosmet, da se kroz Rezoluciju pošalju odgovarajuće poruke Srbima koji su tamo ostali da žive. To je, nema sumnje, u redu, ali nigde se ne pominje da li neke poruke treba, a više je nego sigurno da treba, poslati i Albancima, posebno onima, a ima ih sigurno dosta, koji nemaju ništa protiv da Kosmet, kao i više proteklih godina i decenija, ostane u sastavu Srbije. Neophodno je, dakle, ozbiljno razmisliti i profesionalno pripremiti poruke ne samo Srbima na Kosmetu, već i Albancima koji nikada nisu lošije živeli nego danas u “nezavisnoj” državi. A da život kojim danas žive ljudi na Kosmetu, tamošnjoj mladeži i široj javnosti u svetu, najbolje će posvedočiti napred navedeni pripadnici srednje i starije generacije. Naravno, uz to, što do sada nije bio slučaj, država Srbija mora vrlo ozbiljno da se pozabavi stvaranjem uslova za bezbedan povratak Srba na svoja pradedovska ognjišta, a da se mane utopijskih priča o podeli.

Radisav RISTIĆ