ИСКУСТВО ПУТОВАЊА

Да је Косово рана која крвари, вековима напајајући том мученичком крвљу национални идентитет, мислим да не сумња ни један Србин. Што се мене тиче, тај опит Лазаревог семена стекао сам још у Богословији, коју сам завршио као и моји дедови у Призрену. Од тада је прошло десет година а сам доживљај Косова ( јер се то искуство живота на Косову ни не може другачије назвати ), је препустио место новим садржајима а сам опит – магловитом миту. Некој врсти нежне успомене на херојске дане, дане славе и исконског Православља. На дане који су уткали у мене свест о потреби корена, темеља, том дрвету нације – кући традиције. Но, године дистанце од тог корена резултирале су једним немишљем о таквој једној насушној потреби, односно не немишљем већ разблаживањем суштине, умањивањем саме свести о правој потреби духовне везе са кореном; извором нашег националног бића. Међутим, не свести о националистичкој потреби, већ свести о потреби Лазаревог подвига - подвига у којем је он непогрешиво знао којој Србији се жели приклонити, коју жели посведочити. А та Србија није била земља материјалистичког концепта поробљавања и тлачења других зарад пролазних утемељења и варљиве среће плотских благостања. Не, Србија чији је корен Косово а родоначалници Светитељи, била је другачијих погледа на живот, који је у размишљањима наших предака био неотуђив од истине, те самим тим пут којим су наши владари ишли и који су крчили за нас јесте био пут Православља. ''Ја сам пут, истина и живот'' – јесте позив на који су се наши владари одазивали припремајући тиме наш народ на вечну радост Новог Јерусалима - Небеске Србије.

Одгајан тим духом а дишући такво Православље и причестивши најпре себе па војску, кнез Лазар је 1389. године посведочио једну такву Србију у свом одабиру Христа на крвавом Газиместану. Али, као што написах, године су пролазиле, нови садржаји потискивали су старе а сам концепт Лазаревог подвига обавијала је магла заклањајући собом суштину. Мучко бомбардовање затим и окупација Косова, пренуле су ме из моје летаргије, Лазарево семе је почело да клија. Слике које су пристизале ледиле су крв у жилама а јауци жена, деце и стараца парали су глуве београдске ноћи. Неправда је разбуктавала бес а свест о немоћи тугу. Колоне унесрећених, по козна који пут, кретале су у неизвесно сутра праћене погледима саучешћа, по којим комадом хлеба и несебичним тапшањем по рамену. ''Све ће то народ позлатити'' – као да је био неми израз ганутих посматрача који су се после представе повукли кући или променили канал на телевизору. ''Страшно'' – гласио је епилог њихове братске подршке док су колоне унесрећених настављале свој пут у неизвесно.

Семе које није бачено на плодну земљу, на поорану ораницу, не може донети добар плод – Јеванђелска је истина - такво семе или поједу птице или га угуши коров а наша земља тада није била поорана нити припремњена да се на њој прими и развије Лазарево семе. Коров прогреса га је угушио, птице материјалног просперитета су га позобале а ми као нација не дадосмо добар плод.

Мартовски погром поново је показао да нисмо плодна земља за Лазарево семе. Бес немоћи је овог пута нашао израз у вандализму. Горело је тих неколико муслиманских богомоља у Београду, Нишу, Новом Саду... док су нове колоне тихо отпочињале свој неизвестан пут мимоилазећи се са разулареном масом ни по чему сличној Витезовима великога Кнеза. Опет су коров и птице однели победу, ни тада нисмо били плодно тле.

Проглашење независности се разликовало још само по томе што је српска жртва пала у сред Београда. Овог пута је коров угушио и један млади живот, једно Српче. Док се свештенство са верницима молило за спас народа, за очување корена нације – Косова, руља је дивљала показујући на тај начин колико смо још далеко од Косовског Завета и Лазаревих витезова.

Ове догађаје сам пратио на начин на који пишем али иако критикујем нисам мислио, нити сада мислим да сам другачији, да сам бољи јер су ипак дела, а не речи та која нас опредељују, којима се дефинишемо; а ја... ја нисам урадио ништа. Шта и урадити када једина веза са тим људима и тим Косовом јесте телевизијски екран. Дакле, нешто нестварно, на нивоу играног филма без стварне повезаности ни истинског сапатништва. Ако томе додамо и свакодневне обавезе, недоумице, брзину живљења... онда вести о Косову и са Косова постају једнаке вестима из ратом угроженог Тринидада и Тобага - једне од многих. Тада сам одлучио да нешто урадим, онолико колико могу, да одем тамо, да се барем још једном поклоним тој светој земљи и да се бар још једном надишем тог косовског ваздуха. Пут је вишемање био прожет размишљањем о ономе шта ћу видети када тамо стигнем, био сам узбуђен што ћу најзад видети оно што сам толико година пратио преко телевизора, слушао из чаршијских прича... Мрак је већ пао када смо били код Куршумлије. Тотални мрак су разбијала још само светла нашег аутомобила, језовит призор за неког ко је навикао да ноћ светли скоро исто колико и дан. Новинар Вечерњих новости и човек који ми је омогућио ово путешествије, господин Драган Дамјановић рече да се приближавамо граници. Нека језа ме обухвати, дакле то је то. Јака светлост усред недођије најблаже речено деловала је чудно. Тај полицијски пункт представљао је границу. Српски полицајац нас поздрави, узе документа, мало причекасмо а онда пођосмо у сусрет другој полицији. Док смо пролазили кроз ничију територију плава табла са натписом Република Косово ме убеди да се то заиста десило, да је Косово сада заиста Република и да њиме владају неки други народи. Туга ме обузе. Тенк који је симболизовао начин на који је та Република створена стајао је поред пункта те друге полиције. Они нас такође поздравише, до душе неким другим језиком, узеше документа поново мало причекасмо а онда пођосмо у свету српску земљу – Косово. Поново нас је мрак окружио, само су пумпе крај пута сведочиле да ипак неко живи на овим просторима. Касније ми је господин Драган објаснио да је разлог толиког мрака у рестрикцијама струје које су биле свакодневне. Приштина је светлела, међутим, траг поевропеизованих Албанаца видео се свуда. Благодати Европске уније очитавале су се у пуним кафићима, гласној музици и готово обнаженим Албанкама које су колико јуче носиле фереџу у оним ретким тренутцима када су напуштале бедеме дома. Најзад стигосмо до Грачанице, манастира опасаног бедемима и бодљикавом жицом. Поче киша. Српска застава се аветски лелујала на некој дотрајалој бандери сведочећи да је ово некада ипак била српска територија. Јутро је било сиво, оловно. Киша је и даље падала. Господин Драган и ја завршисмо обавезе због којих смо дошли те се са још једним погледом упртим у средњевековну светињу упутисмо ка Београду. Путем сам размишљао како је могуће да смо ово дозволили, шта и где смо погрешили. Разорени домови са натписима УЋК и порушене светиње подстицале су моје мишљење да су ипак други криви, да нас свет мрзи и да другачије није ни могло бити. Питао сам се како смо могли под Турцима опстати и светиње сачувати, нове изградити. У чему се ми данас разликујемо од наших горштачких предака? Онда је стигао и одговор.

Поново смо прешли границу, прво једну па другу полицију, овога пута нас је тенк претећи испраћао, табла је стајала на истом месту – Косово република, дакле добро сам видео синоћ. Прешли смо неки километар када господин Драган одлучи да променимо путању како би ми нешто показао. На који километар од Куршумлије стајао је манастир Пресвете Богородице из 11 века. У том манастиру се упокојила мати Анастасија – мајка светог Саве. Достојанствена рушевина која је сведочила о данима славе али и о томе да су ти дани одавно прошли. Та светиња је била у рушевинама, нису њу срушили ни Турци ни Албанци. Време и небрига докусурили су тај манастир који уместо да буде споменик наше културе и наше цивилизације сада је сведочанство нашег јавашлука и небриге. Да, није нама нико отео Косово, дали смо га сами.

Јереј Угрин В. Поповић