Миша Ђурковић

ПОЕТИКА И ПОЛИТИКА МИЛОМИРА МИЉАНИЋА – ПРИЛОГ РАЗУМЕВАЊУ РАЗВОЈА КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ ПРЕКОДРИНСКИХ СРБА (*)

Сажетак: У овом чланку аутор се бави проблемом културне политике и политике идентитета коју развијају Срби у бившим југословенским републикама. У време када им се постепено одузимају инструменти званичне културне и просветне политике, Срби су принуђени да откривају и користе различите алтернативне медије, односно да своју политику идентитета развијају као ангажовану популарну културу и као културу протеста, ироније, али и ламента. Еволуцију те политике и њену трансформацију у савремени облик аутор излаже кроз пример Миломира Миљанића, признатог гуслара, али и велике фолк звезде, који је на свом последњем албуму развио модел пансрпског идентитета и међусобне српске солидарности.

Кључне речи: Миљанић, музика, култура, идентитет, политика.

Након распада СФРЈ, у најближем окружењу остало је да живи нешто мање од два милиона Срба. Бурна историја југословенства и полицентрично развијање српског идентитета нису се добро показали у коначном билансу прошловековне оставштине. У три новостворене државе у којима је Срба било у значајном броју српски народ је угрожен на више начина. У Хрватској је српски проблем најдрастичније решаван. Република Српска Крајина као покушај стварања аутономне области за Србе пропао је под чудним околностима у августу 1995. године. Хрватска је (уз благослов западних сила) у свега неколико дана протерала више од 200.000 Срба. У БиХ је српски народ ратом успео да се избори за свој ентитет и створио је Републику Српску као значајну тековину која му омогућује висок ниво самосталног одлучивања о својим пословима. Најважније је то што су у његовим рукама и даље институције идентитета као што су просвета, верска политика, култура и сл. У Црној Гори се у десетак година радикално променио идентитет једног броја грађана који су под сумњивим околностима, предвођени криминалном елитом и (опет) уз помоћ неких страних сила успели да добију референдум и да Црну Гору одвоје од Србије. Један значајан број грађана је, међутим, одлучио да задржи свој традиционални идентитет и на попису из 2003. године 32 одсто грађана Црне Горе изјаснило се као Срби.

Ратови и фундаментално политички процеси мењања граница окончани су за овај период. Међутим, данас се све више увиђа да муке српског народа ту нису престале. Штавише, супротно свим нормама које је западни свет поставио у Савету Европе, Европској унији и низу сличних форума, српски народ у овим крајевима суштински је угрожен преко политике идентитета. Наиме, уочава се да некима није довољно што су Срби поцепани у велики број држава, него им се не омогућава ни да у тим државама задрже свој слободно изабрани идентитет. Из Хрватске је, дакле, највећи број људи протеран, а они који су остали изложени су сталним притисцима ниског интензитета на асимилацију. У БиХ је Република Српска свакодневно на удару – стално се врши притисак на њене институције као што је покушај укидања ентитетске полиције, а низом одлука Уставног суда БиХ одузето јој је право на употребу српске химне и симбола. У Црној Гори власт и не крије да не признаје постојање оволиког броја Срба и стално износи пројекцију за колико ће их на следећем попису бити мање. Срби немају никаква права на очување свог идентитета и изложени су сталним притисцима на асимилацију, опет уз благослов међународних институција.

Какав је одговор прекодринских Срба на ово што им се дешава – тема је којом покушавам да се бавим у овом чланку. Шта су темељи њиховог идентитета, који су симболи, наративи и поетике око којих граде своју алтернативну политику идентитета и једну културу протеста? У време кад им се одузимају инструменти просветне и културне политике, Срби су принуђени да откривају и користе алтернативне облике организовања и промоције свог идентитета. То су, поред верских средишта, највише разни облици тржишно базиране популарне културе: техно-фолк извођачи, спортски колективи и догађаји, таблоиди, спортска и ревијална штампа, гуслари и уопште певачи нове народне музике. У овом тексту представићу Миломира Миљанића Миљана, као у овом тренутку један од најзначајнијих примера ове нове музичке и попкултурне праксе.

*

Миломир Миљанић Миљан је пре свега познат као један од највећих савремених српских гуслара. Овај стасити Никшићанин пет пута је биран за најбољег гуслара Југославије, а био је и председник Удружења гуслара. Гуслањем се професионално бави од шеснаесте године, када је снимио своју прву касету Горски престо и вечити споменици . Не само да је један од најпризнатијих уметника ове традиције, већ је много учинио и на њеном одржавању, популаризовању и самоорганизовању српских гуслара. На пример, прво видео-издање гусларске музике направили су још 1990. управо Миљан и Ђорђије Копривица.

Миљанић је до сада објавио преко тридесет носача звука (пре свега касета) с гусларским спевовима. Уз то, треба поменути и 5–6 касета на којима уз гусле пева изворне народне песме. Тематика коју обрађује веома је широка и креће се од косовског епског циклуса, преко опевања највећих српских јунака од старих времена до данас, затим третмана новије јуначке историје (од Карађорђа до Мојковачке битке), извођења Горског вијенца (заједно с покојним глумцем Данилом Лазовићем), па затим бављење страдањима Срба у Другом светском рату, све до најновије историје. Међу најпознатија Миљанова издања спадају: Погибија краља Александра у Марсеју , Вјетрови Космета , Страдање Срба 41–45, Параћински регрути, Мојковачка битка (спев Радована Бећировића), Поново Косово, Небеска литургија , владике Николаја Велимировића, Јана на Косову, Карађорђе и Филип Вишњић (спев Момира Војводића)... За велики део овог опуса везане су занимљиве приче и околности, на неки начин увек повезане са политиком. Спев о трагедији у параћинској касарни, где је 3. септембра 1987. Албанац Азис Кељменди без икаквог повода на спавању убио четири и ранио још пет војника, није хтела (смела?) да објави ниједна издавачка кућа у Србији и Босни и Херцеговини. Објављена је у Словенији и продала се у преко 200.000 примерака.

На широко распрострањене предрасуде о томе како се гуслама баве заостали, примитивни и необразовани људи, гуслари се грохотом смеју и наводе пример најцењенијег савременог барда своје професије, великог епског песника Радована Бећировића. Бећировић је аутор многих спевова које је и Миљанић изводио, и опевао је велики број најзначајнијих догађаја који су наш народ погађали током овог века (од сарајевског атентата и Мојковичке битке до последњих ратова). Иако је био без формалног школског образовања, овај човек је читавог живота „копао“ по библиотекама и историјским списима, трудећи се да што је тачније реконструише догађаје о којима је певао. И сâм је код куће формирао импресивну библиотеку. Гусларски занат, по правилу, захтева огромно познавање историјске или савремене материје о којој се пева, затим познавање поезије и специфичне епске поетике и пре свега огромну способност памћења и изражавања. Потребно је наизуст знати и, уз истовремено свирање гусала, декламовати десетине хиљада стихова.

Миљанић је, попут свих других савремених српских гуслара, готово детаљно обрадио дешавања од деведесете наовамо. Ту су сви актери распада Југославије, борбе прекодринских Срба, трагедије 1995, дешавања на Космету 1998–1999, патње Срба након протеривања југословенске војске с Косова и борба за очување заједничке државе Србије и Црне Горе. Централно место у том универзуму заузима рат у Босни и Херцеговини, а најсветлије речи и епитети резервисани су за Радована Караџића и Ратка Младића. То се лако може објаснити, баш као и избор ових најдраматичнијих места новије српске историје.

Савремени српски гуслари су заиста суштински остали верни традиционалној поетици и космосу из кога потичу. Ова поетика је конституисана у доба вишевековног ропства да би кулминацију доживела у доба ослобођења почетком деветнаестог века. Као и у свим херојским нарацијама повезаним с једном нацијом, космос у оквиру кога се крећу јунаци и развијају догађаји врло је прецизно и једноставно структуриран. Постоје добри (наши) и лоши (њихови) људи и јунаци. Наши су скуп свих могућих јуначких врлина, при чему су и оне дефинисане на бруталним ратничким основама, где освета и истрага непријатеља представљају врхунац части, а опрост и помирење одају утисак слабости и кукавичлука. Измирења не може да буде; борба између добра и зла, нас и њих је вечита. (1) Једини начин да ми победимо јесте да их изгнамо и, ако је могуће, комплетно побијемо јер ако то ми не учинимо, урадиће они сигурно. У случају српске гусларске поетике, главни архинепријатељи су Турци који су дошли са стране и које би онда било упутно једног дана вратити одакле су дошли. Термин Турци чак више означава словенско становништво које је примило ислам, него отоманске Турке. Тек у новије време уведен је термин потурице . Поред тога, борци Републике Српске су о својим противницма најчешће говорили као о Турцима. Осим њих (за које се често користи и термин балије, што значи они који су променили веру), улогу непријатеља имају и усташе (Хрвати), Шиптари и западни лидери који су поцепали Југославију, бомбардовали Републику Српску, помогли Хрватима да укину Републику Српску Крајину, бомбардовали СРЈ, отимају Косово и прогоне наше јунаке. Кад се обрађује Србија, појаве се местимично и домаћи издајници.

Све то, међутим, усложњава ситуацију: унутрашњи проблеми и сукоби у Србији где би се неки актери окарактерисали као издајници не погодују позивању на заиста потребно јединство Срба – уз то, Срби нису баш у својој традицији имали много Бранковића; контроверзни пад Српске Крајине изазван унутрашњом неслогом и чудним Милошевићевим ставом према томе такође није баш привлачна тема. Слично је и с новим дешавањима у Црној Гори, која се као никад досад поделила и где би гуслар морао своје најближе рођаке да опева као издајнике. Ова тема боли, али се не опева превише. Тако остају два најјаснија мотива. Први је Косово, које се вратило у статус базичног српског мита и завета. Наиме, као што је познато, основна тема читаве гусларске историје је „освета Косова“, нарицање због његовог губитка и преношење завета будућим српским генерацијама да га освете и поврате. Традиционална црногорска капа састоји се од црвеног поља које представља божуре изникле из крви косовских јунака, на коме су извезена четири оцила. Ово поље је оивичено црном тканином која представља короту (жал) за изгубљеним Косовом. Новонастале околности дају пуно мотива за опевање новог српског страдања на Космету, као и поновно прихватање вишевековног завета да се Космет кад-тад поврати.

Други и, као што смо видели, најчистији мотив јесте рат у БиХ и стварање Републике Српске. Позорница је врло јасна и скоро до краја је идентична историјски наслеђеним архетипским моделима и обрасцима: ми и Турци, они отимају наше земље и одвајају нас од браће с источне стране Дрине, цепају српски простор, а ми се дижемо на оружје да то спречимо и да заштитимо своју земљу и своју нејач; они се клањају Алаху, ми православном Богу; они руше наше цркве, ми њихове џамије; они имају оличења Зла као лидере (Изетбеговића), а ми сушту врлину, Караџића као вођу у традицији од Лазара до Карађорђа, и Младића ђенерала, војсковођу у традицији Мишића и Јанка Вукотића. Ту је и опевање свих српских земља које се бране, али и посебно истицање горе Романије као готово митског српског Олимпа који чува „брата Радована“. (2)

Као и други гуслари, Миљанић наступа у традиционалној црногорској ношњи рађеној по бојама српске тробојке: црвени џамадан, плаве панталоне и беле чарапе. Једино што се променило је амбијент пошто данас најчешће наступа у затвореним, камерним салама, али то омогућује обраћање већој публици. Овај гуслар је имао и ту част да одржи солистички концерт у Коларчевој народној задужбини у Београду.

За Миљанића, као и за све традиционалне уметнике на овом инструменту, гусле су скоро митолошки инструмент, амалгам музичког инструмента, оружја, крста, требника и вредног уметничког дела. Оне обухватају читаву једну метафизику дужности, одговорности, поштовања и врлине. Како сâм Миљан тврди, према гуслама се и опхођењем показује њихова вредност и значај. Као што се крст са зида скида само да би се пољубио и онда враћа на своје место, тако се ни гусле не смеју скидати за џаба.

Без обзира на амбијент, његови наступи су стандардни јер запаљива епика, биране речи, јунаци и светло оружје увек подигну адреналин. Довољно је анализирати два његова спева посвећена лидерима Срба у Републици Српској. Препоручујемо спев Ђенерал Ратко Младић, а овде ћемо се позабавити спевом На бранику православља. У њима се могу наћи сви елементи овог епског космоса.

„Еј, суђено је мом роду Србима, где год оде, васкрса не има.

То је тако од старих времена, крв нам људска слободи је цијена...

... Вазда смо се од зала бранили, да нам вјеру не затру...

И у овом двадесетом стољећу, трипут су нам трнули свијећу,

Ма је неће моћи да утуле, силе што су на нас насрнуле.“

Дакле, фатум и усуд је вечит. Изложени сте сталној претњи и не смете да дозволите да будете неспремни, иначе вас неће ни бити. Та позната ситуација поново се појављује почетком деведесетих:

„Кад Усташе уз помоћ Запада и са њима ратници џихада,

 Наумише да Србе бестрве, као што су четрдесет прве,

 Сјај оружја српског да потамни, да нестану Срби православни...“

Намере су, дакле, исте, али је наш одговор овога пута припремљен. Миљан каже:

„Уста народ ко из земље трава, да се бори и главе спашава.

У те дане витешке и славне Караџић их води Радоване.“

Појављује се, дакле, нови лидер, али и он и начин на који долази морају да добију неку врсту континуитета и ауру признатости. Нови јунак не може да буде никоговић и скоројевић, већ неког племенитог порекла, али мора и да докаже да је достојан предака. Миљан објашњава да је прави вођа који би, да је раније рођен, седео на Опленцу, Његош би га пјевао у Вијенцу , достојан је Карађорђа и прави је и Србин и вођа. Следи детаљан опис поријекла:

„Караџић је родом из Дробњака, од јуначке куће и облака,

Ђе ј' Алексић Смаил-агу смака.“

Описују се и поглед и стас, и све то се везује за хајдучко порекло, али се уз то додаје и мудрост Пашића Николе.

Следи позив на устанак 1992. и опис свих српских земаља које се не смеју дати. „То су старе земље Немањића, немојмо их без крвопролића .“

Песник се позива на слободу, правду и Бога као вредности које Караџића и народ утемељују у исправности чинова. Но, већ тада се наслућује мученички венац који ће Радован попут Лазара и Карађорђа морати да понесе и да се жртвује за добробит рода.

Следи класична апотеоза којом се уводи ратни командант. Песник пита ко је вођа најхрабрије војске с оне стране Дрине, је л' устао Петровићу Ђорђе, или војвода Мишић и Јанко Вукотић, и следи одговор да је у питању Ратко Младић.

„То је сури соко са планине, а војска му ко њен старешина,

Све јунаци Обилића кова из плејаде најбољих синова.

Воља им је као камен чврста, бране српску земљу од некрста.

Сваки бјеше спреман да погине за слободу своје ђедовине.

Из те крви што је проливена Република Српска је створена.“

Република Српска је, каже Миљан, омеђена костима и највећа је српска тековина. Тиме откривамо још један разлог због ког је она певачу посебно драга. Она је једини, и то велики успех српског народа током процеса распада Југославије, победа којој је „ласно запјевати“. Певач помиње 18.000 српске деце која су положила своје животе за ту тековину. Њихова несебична жртва обавезује и певач се моли Богу да им отвори рајска врата и да седну уз Обилића, како су заслужили. Следи позивање на Његоша као завршни чин уградње ове епизоде у читаву јуначку историју српског народа. Певач сматра да је доказао да је и ова генерација којој припада била достојна предака и да се тиме одржава јуначки часни дух и преноси исти задатак на будућа покољења.

*

Ова поетика свакако није политички коректна за једно време у ком се пропагирају вредности мултикултурализма, верске и етничке толеранције, као и разних облика интеграција. У њој се могу наћи сви елементи за савремене критичаре национализма, и то свакако није дискурс који одговара мирнодопским временима. Проблем је, међутим, у следећем: српско искуство је и током последње деценије (па чак и данас) показало да је позивање на право, индивидуална и колективна права и на сличне норме било резервисано за друге, а никада за Србе, да је у свим сукобима међународна заједница радила на штету управо овог народа и да јој се не сме веровати. Нажалост, опет је искуство на бруталан начин показало да је једино у шта су људи могли да се уздају била снага оружја. То им, наравно, није ништа гарантовало, али им је давало наду да ће можда успети и макар је (за разлику од 1941) доказало да се људи неће дати лако на кланицу. У томе треба тражити основни разлог због ког ће ове песме и традиција оваквог бруталног, али и сасвим искреног гусларства имати и даље и доста поклоника, али, изгледа, и незаменљиву функцију очувања једне традиције која је у ратним временима очигледно преко потребна. (3)

Међутим, нова мирнодопска времена траже и нову политику и нови дискурс. Српски народ је данас принуђен да тражи нови политички речник и да смишља нову политику која се све више дефинише као политика идентитета. Прича о оружју и гусларским традицијама повлачи се у герилу, у шатре, локалне домове културе, на славе, дернеке, вашаре, породичне домове. Њу, чини се, осим свих необавезних жанрова хедонистичке музике, смењује и потрага за једним другачијим мејнстримом који ће бити политички коректан, али и дубоко укорењен у очување идентитета. Ову еволуцију од једног ка другом жанру и методу националног изражавања можда најбоље симболизује Миљанова лична еволуција и појава његовог првог правог мејнстрим издања под називом Постадосмо два народа. Ово издање по свему заслужује подробну анализу.

Осим уз гусле, Миљан је и раније знао да запева и уз оркестар. На сајту Yоу Тубе могу се наћи снимци његових наступа током референдумске кампање у Црној Гори у пролеће 2006. Тај репертоар је очигледно настајао годинама и пажљиво је припреман у сарадњи са сарадником Иваном Крговићем. (4) Издање које садржи десет песама појавило се почетком 2007. године под окриљем већ легендарне бијељинске треш-фолк куће „Реноме“. Ова кућа има преко 700 издања и заједно са сродном БН телевизијом промовише савремени фолк звук Босне и Херцеговине, дакле певаче разних националности. Иако Миљан највише времена проводи у Београду, у Србији је (осим у гусларским круговима) скоро непознат. Српски мејнстрим политике, медија и културе не зна за њега. Отуд није чудно што је свој диск објавио у Бијељини. Чини се да и о општем духу страха од тема које су политички контроверзне у Србији говори и та чињеница да њега овде није могуће чути на радио и телевизијским станицама, упркос култном статусу који је достигао преко Дрине. Миљанов успех је заиста огроман. Иако због неуређеног тржишта није могуће добити тачне податке о тиражу, постоје процене да је овај албум (заједно са пиратским издањима) продат у око 700.000 примерака. У Републици Српској има га скоро свака кућа.

Миљанов први мејнстрим фолк албум представља га први пут без народне ношње, у лежерној комбинацији класичног одела и раскопчане кошуље. Но, занимљиво је да га сви новији спотови и даље приказују у народној ношњи. За разлику од гусларске епике, овај албум га потпуно представља у лирском издању. Музичка подлога је јасна, стамена и нема превеликих промена ритма. Основу чини класична новокомпонована музика каква се правила седамдесетих и осамдесетих, где уз углавном непромењени ритам долази богата оркестрација у којој доминира хармоника. Свега у неколико песама (пре свега у две с косовском тематиком) користи се синтисајзер како би дочарао специфичност тамошњег полуоријенталног звука. Бржим ритмом одскаче само песма Питају ме ко сам која је рађена у предреферендумско доба и која садржи тај борбени дух покушаја да се људи охрабре понављањем старих истина и да се очува заједничка држава Србије и Црне Горе. Занимљива је и песма Милијана која садржи две напоредне ритмичке целине које се смењују. Након лаганијег увода у песму следи увођење одлучнијег модуса у рефрену у ком певач врло оштро на класичан црногорски начин строфу изводи наглашавајући сваки слог: „Ос-та-де ми Ми-ли-ја-на, са шес-на-ес' сво-јих ље-та...“.

Читав албум је рађен у изразито лирском духу и, упркос снажном и одлучном гласу извођача, оставља углавном меланхолично расположење. Осим поменуте Питају ме ко сам , све остале нумере носе неку врсту туге и осећаја нечег изгубљеног. Један део тих емоција усмерен је на осећај човека који је напустио свој родни крај и пати због те одвојености, као и због лагане пропасти самог завичаја. Ово сетно расположење доминирало је седамдесетих година у српској народној музици и често је обрађивано. У оквиру тог правца настао је читав правац гастарбајтерске музике. (5) Овде су то песме Завичају, Милијана, Родно огњиште и Бојана. У уводној песми, Завичају , каже се:

„Све је исто као прије кад сам овдје срећан био, али више исто није – завичај ми опустио.“

Ове меланхоличне речи упозорења завршавају песму у којој је основна порука садржана у рефрену: „Најљепше су успомене из младости моје ране што враћају често мене завичају у Бањане“. Исто се каже у песми Милијана :

„Ђе нијесам само био, пô свијета прошо скоро, свог се краја ужелио – враћам ти се Црна Горо.“

О повратку говори и најлаганија песма Родно огњиште која даје класичну слику мајке која сама седи поред огњишта и лије сузе због удаљености сина. Син се враћа из туђине и следи сусрет крај старог породичног огњишта.

Друга врста туге је због силних губитака и патњи свог народа. За разлику од борбене епике, овај нови Миљанов ангажман не садржи хате спеацх . Нема говора о другима, о противницима и душманима српског народа. Чак и тамо где би се могао очекивати неки напон у том правцу ( Гледај орле , Постадосмо два народа или Книне граде ) аутор се уздржава и описује бол и патњу без именовања онога ко их наноси. И то говори о еволуцији српског националног дискурса у новије време.

Миљанова поетика данас јесте једна врста пансрпске балканске географије. Теме његових стихова су Бањани, Косово, Авала, Ловћен, Дечани, Беране, Шумадија, Морава и Книн. Пре петнаестак година гуслари су певали како се ова места пушком бране. Данас је време да се она бране на другачији начин, песмом која их бележи и чува у српском сећању и у српском практичном животу. Песма данас постаје ново оружје борбе за национални идентитет и за српска пространства, као и за очување живе традиције. У песми Питају ме ко сам, која је један од бројних ултимативних хитова на српским весељима преко Дрине, Миљан пева:

„Питају ме ко сам, шта сам, ком припадаш право реци,

Што питате када знате да сам исто што и преци.“

А у рефрену поручује:

„Ја сам Србин Црногорац именом и презименом,

Поносим се подједнако са Авалом и Ловћеном.“

Затим:

„Српски зборим, српски пишем, српску цркву обилазим,

Понос, чојство и јунаштво моје Црне Горе пазим.“

После познатих резултата референдума настала је песма Постадосмо два народа која описује страшан расцеп који се десио унутар српског и црногорског корпуса, односно наступање једног за људе неприродног стања, одвојености два дела некада истог народа. Миљан то описује у болној песми с личним предзнаком:

„Ја одавно отишао, оставио родни крај,

Брат остаде покрај мајке, остаде у завичај.“

И рефрен: „Моја стара мајка плаче, ја крај Саве, брат Мораче,

Ко нас свади, ко нас прода, постадосмо два народа.“

Осећајући неправду која се дешава, за разлику од ранијих позива на оружје, певач се окреће вери у универзалну божју правду која, према његовом мишљењу, на крају сваком одреди по заслузи:

„Господ суди са висина малима и великима,

по заслузи сваком даје, утјеха је Бога има.“

Постоје и песме које су чист израз љубави за свој народ и које граде веру за будућност, попут То Српкиња само рађа. Гледајући своју вољену жену, песник запева:

„Морава ти у очима, Шумадија у грудима,

од меда си душо слађа – то Српкиња само рађа.“

Ова песма је и музички најближа србијанским народним песмама и посебно је карактеришу пасажи с хармоником дугметаром која прелази у високе регистре.

Ипак, најдраматичније су две песме посвећене Косову и завршна која сажима укупну тугу српских пораза, сећајући се Книна. Миљан потврђује црногорску традицију у којој се Косово схватало као најдубље лично питање. Као што је познато, има црногорских породица које заиста воде порекло од некадашњих косовских Срба, али је још чешће био случај да су те породице конструисале породичну историју која би их с неким таквим повезала, а, по могућству, с каквим јунаком. (6) Косово се и данас у српским породицама тамо јако дубоко осећа и чини се понекад да патњу и трагедију Срба на Космету због сличних ситуација и искустава можда боље и јаче осећају Срби преко Дрине, него Србијанци који су заштићени и ушушкани у моноетничким срединама и у земљи коју контролишу. Миљан је на овом албуму две драматичне песме посветио Космету.

У песми Косово, коју је сâм написао, Миљан износи свој лични осећај скорашњих дешавања у окупираној србијанској покрајини:

„Ко то тамо помоћ иште, жене плачу, деца пиште,

звоно јеца божур вене, то Косово зове мене.“

Следи рефрен:

„Ој Косово, ој Косово, доћи ћу ти ја поново;

Метохијо, Метохијо, нисам те заборавио“

који понавља вековни завет Срба да се колевка културе и идентитета не заборави. И даље:

„Све светиње на Косову у сновима мене зову,

Метохија равна цвили, зашто сте ме оставили.

Ој Србијо земљо, мати, што је твоје ти поврати.

Реци гласно целом свету: Србија је на Космету.“

Песма се завршава заветним ударом црквеног звона.

За њом иде песма Гледај орле која наставља дух из Миљановог веома слушаног и продаваног гусларског циклуса Јана на Косову .

„Док орлови у висине своја моћна крила шире,

лети поглед с Проклетија, где је моја Метохија.

Гледај орле, мој соколе, колико ме ране боле;

Колико ме боле ране кад погледам на Дечане.

Монахиње као брезе уз молитве што трепере,

Свеће пале, Бога моле, за спас рода, за спас вере.

Гледај орле како сија Душанова Пећ чаршија,

Светилиште врело ово мора остат Србиново.

Косово ће да оживи, божури ће опет цвати,

Својој цркви, својој њиви, прогнани ће да се врати.

Гледај орле од милине Грачаницу крај Приштине,

Најсјајнија задужбина славног краља Милутина.“

У богатој србијанској фолк продукцији у последње две године овај аутор није наишао на песму која би се бавила Косметом и његовим проблемима, што показује потпуну дезангажованост, односно голи хедонизам фолк продукције у Србији. Ово се не односи само на фолк, већ на све облике популарне и уметничке културе. У време када Србија наводно води борбу око статуса Космета, у јавној и медијској сфери то се ни на који начин не осећа. Познавајући огроман политички и пропагандни потенцијал савремене популарне културе, просто је невероватно да не постоји било какав продукт, песма, филм, цртани филм, стрип, роман, албум, серија итд. који би се бавили косметском тематиком. (7) Штавише, сви могући актери се склањају од те проблематике да их не би прогласили националистима. Треба на пример подсетити да Баја Мали Книнџа има и свој косовски циклус, албум Бити ил не бити настао и реализован ратне 1999, у потпуности посвећен косовској проблематици. Ту су песме Дирају нас поново , Косово је наша душа , Бог са неба гледа или Косово је српско. Упркос чињеници да би оне и данас могле да играју значајну улогу у мобилизацији народа за одбрану Космета, те песме, као и сâм Книнџа не могу се нигде чути. Осим на крајње апстрактан начин у информативним емисијама, тема Космета де факто не постоји у јавном простору данашње Србије.

Миљан показује како фолк и те како може бити политички ангажован и стављен у службу свог народа на прави начин. На тој линији је и његов последњи производ, макси сингл на коме се налази драматични дует са Вером Матовић. Насловна нумера обрађује још један од трагичних облика данашње српске егзистенције, пробем избеглиштва. Песма Избеглица рађена је у форми разговора између Србина из неке од српских земаља (не нужно само централне Србије), који изражава солидарност, и девојке Косовке, избеглице која машта да се са рођацима и пријатељима врати у свој Призрен.

„Одакле си реци селе, што ти лице суза кваси, твоје очи невеселе говоре ми тужна да си.

Ја сам брале са Косова, из Призрена Душанова,

из поносног царског града, избеглица ја сам сада.

Не говори селе моја, видим да те туга слама,

и ово је земља твоја, код браће си ниси сама.

Јесте земља, јесу браћа, ваша љубав буди наду,

али срце само живи у Призрену моме граду.

Бог велики чува своје, селе моја наде има,

да венчање буде твоје у Високим Дечанима.

Ако Бог дâ да се врате сви избегли и ја с њима,

да Косово оставимо нерођеним синовима .“

Није случајно што овај Миљанов албум већ има култни статус у свим српским земљама преко Дрине и што га, нажалост, у Србији ретко ко познаје, осим оних који гледају мале и локалне медије. Оно што је његов основни квалитет јесте дубока искреност и проживљеност сваког стиха и сваке ноте, као и свест да се сада води озбиљна борба да не заборавимо ко смо . Трагедија српског народа је што у пројекат брисања традиционалног српског идентитета нису укључени само спољни центри моћи и доминантни народи у новим државама, већ и велики корумпирани делови саме елите у Србији. Они који праве атмосферу у којој би народ требало наводно да се стиди оваквих подухвата као „ретроградних остатака националистичке прошлости“ и где овакве песме не могу да се појаве ни на једном значајном електронском медију.

Синтеза атмосфере албума је песма Книне граде, коју Миљанић изводи уз пратњу дубоких и моћних басова мушке крајишке групе Прелџије, евоцирајући карактеристичну музичку нарацију книнске крајине.

„Книне граде ком остаде, ко у теби живи сада,

Сањам тебе и повратак, докле сањам живи нада.

Срце плаче душа боли, пјевам пјесму родном Книну,

Јер не могу заборавит ђедовину и Крајину.

Моје њиве и ливаде, цвјетна поља и долине

Ко их гази, оре, копа, реци мени граде Книне.

Идем тамо да останем у најљепше мјесто мило,

Да обновим стару кућу макар то ми задње било.“

Миљанова музика данас је један меланхолични ламент над бројним српским политичким поразима насталим услед сукоба с моћнијим и неправедним противником, читавим западом. Примећује се да је један од основних мотива идеја повратка на територије с којих су људи изгнани. Међутим, у њој је и даље јако много љубави за свој крај, свој народ и довољно вере у будућност ма како неизвесна она била. Срби се након свега враћају на неке ситуације које им нису биле стране у историји: живот под протекторатима, у положај мањине, прогнаника итд. Једино што омогућава веру у опстанак јесте памет и спремност на заједничку борбу за очување српског имена и идентитета.

www.nspm.rs

ЛИТЕРАТУРА

Ђилас, М. (2005), Бесудна земља , Политика, Београд

Чоловић, И. (1985), Дивља књижевност , Нолит, Београд

Чоловић, И. (2006), “Свето или криво гудало”, фељтон у листу Данас, 31. 12. 2005–10. 1. 2006.

МУЗИКА

Миломир Миљанић Миљан, Постадосмо два народа, Реноме, Бијељина, 2007.

Миљан и Вера Матовић, Избеглица , макси сингл, Реноме, Бијељина, 2007.

Миломир Миљанић, На бранику православља, www. србијаземљахероја.цом

Баја Мали Книнџа, Бити ил не бити, Реноме, Бијељина, 1999.

Фусноте:

* Чланак је настао као резултат рада на пројекту 149026, који финансира Министарство за науку Републике Србије.

1. То је управо пројекција реалног искуства живота на границама које су представљале стални изазов за борце и где стварног, потпуног и дугорочног мира никада није ни било.

2. О читавој овој антропологији, психологији и јасном систему вредности, као и историји која га је створила вероватно најбоље говори сјајна аутобиографска књига Милована Ђиласа, Бесудна земља, Политика, Београд 2005. Тај страшни, али за преживљавање неопходни систем вредности гони човека на низ поступака којих се понекад гади, или их лично не подржава. Тако је, на пример, јунакова мајка принуђена да иде у пљачку муслимана у Санџаку иако је то суштински против свега што она мисли и осећа, али у насталим условима нечасно је не опљачкати Турчина. Слично је и с јунаковим оцем који 1923. иде у осветнички убилачко-пљачкашки поход против Турака иако је лично против њега. Можда најпотреснији и најтрагичнији доказ ове страшне психологије оличене у пословици „Која птица птицу не једе, говна једе” јесте стравична прича о извесном Секули који је путовао заједно с муслиманом, један другог су штитили и чак се до извесне мере спријатељили, причајући о својим мукама. Но, кад су у једном тренутку сели и кад се он нашалио уперивши пиштољ ка сапутнику, обузело га је вековима генетски стварано осећање да је његова дужност да овога Турчина убије. Како Ђилас објашњава, Секула „не би могао да сноси срамоту и неку унутрашњу грижњу да је Турчина из такве згоде пустио“ (стр. 215). И Секула је опалио.

3. Сукоби са западом (који и данас трају) око Космета, положаја Републике Српске и српског народа у Црној Гори по природи ствари потврђују антизападни дискурс с почетка деведесетих и јачају уверење да су Младић и Караџић хероји, савремени хајдуци које треба штитити од агресора. Непосредно после окончања рата углед обојице је био на врло ниском нивоу: за Младића се причало да је црвени генерал и да је изгубио силне територије, а за Караџића се говорило да је у великој мери укључен у корупцију и пљачке, те да би му српска рука могла пресудити. С временом и новим генерацијама то је изветрило, а од њих је народ почео да конструише симболе отпора, чисте конструкте митских хајдука које чува као темеље новог сећања.

4. Он такође има и познате гусларске спевове посвећене Караџићу.

5. У књизи Дивља књижевност Чоловић је направио веома употребљиву поделу тадашњих нових народних песама према мотивима и месту одвијања нарације. Најдоминантније су такозване рустикалне идиличне песме. Једна њихова подврста су рустикалне носталгичне попут Остало је село без момака или Опустели виногради, нема ко да ради. Варијацију на исти мотив представљају гастарбајтерске песме. Чоловић наводи песму Домовино вољена у којој извођач каже: „Далеко од родног краја, у туђини радим, зној проливам, здравље губим, и за тобом жудим.“ Видети Чоловић, 1985, стр. 152.

6. О томе каква су времена дошла сведочи чињеница да многе црногорске породице на Цетињу данас себи траже претке и порекло у хрватским или албанским крајевима.

7. Тиме се, очигледно, шаље порука да Србију Космет суштински и не занима. Власти то или не разумеју, односно не схватају и не знају какву улогу у одбрани Космета може да има популарна култура, или можда намерно шаљу поруку да Србију Космет као жива, конкретна и симболичка материја не занима.