Јавни мазохизам у приватном интересу у доба куге

(Још) две вињете

Александар Павић

1. „Треба људима вратити банкарску гаранцију, плус трошкове које су имали око документације.“ Тако у познатом буразерском тону говори Министар за инфраструктуру, Мркоњић, залажући се за „споразумни раскид“ „државе“ Србије и Алпине-Пор, несуђеног концесионара за аутопут Хоргош-Пожега, у којем „нико не би био оштећен“, иако је „држава“ Србија већ оштећена нечињењем несуђеног концесионара.

Овде треба обратити пажњу на Мркоњићев тон. Коришћење речи „људима“ требало би да већ унапред обезбеди симпатије јавности према иначе вероломном концесионару (који није успео да обезбеди финансирање за свој подухват, за шта је и положио банкарску гаранцију) у смислу – „ето, људи су се погрудили да нам помогну, па би био ред да им сада надокнадимо бар за тај њихов несебични труд“. С тим, наравно, што „људи“ нису дошли да нам „помогну“ већ да зараде на нама, а још су нам одузели драгоцено време тврдећи да су у стању да обезбеде капитал за изградњу аутопута, време које је могао да искористи или неко ко је солвентан или сама држава. Управо је као јемац озбиљности и захтевана банкарска гаранција (мада је и она десетоструко смањена) – да би држава бар делимично надокнадила потенцијални губитак времена у случају да концесионари не испуни своје обавезе – а сада, ето, великодушни (наравно, као и сви „левичари“, не са својим новцем) министар Мркоњић хоће „људима“ (што не и „браћи“, на пример?) да врати новац и још, приде, „надокнади“ оно што би људи-браћа из Алпине-Пор заправо требало да надокнаде нама и „држави“.

Још једно понижење и још један повод да се људи осећају још бедније о „држави“ у којој живе, док неко то приватно уновчава. „Држава“ се привидно понаша мазохистички, и то емотивно стање и трошкови се социјализују, док се права, прагматична корист из целе ствари, знана само иза затворених врата разних кабинета, приватизује.

2. „Једнострана примена“ Привременог трговинског споразума са ЕУ се, између осталог, представља као знак наше „решености“ да наставимо са „интеграцијама“ (у којима се још нигде нисмо „интегрисали“), али и наше „практичности“, како не би губили време чекајући тамо неку Холандију да се смилује на нас (што неће док садашња влада не испоручи обећани плен хашком минотауру). То што се наше тржиште додатно отвара беспоштедној, државно-субвенционисаној страној конкуренцији „није проблем“, јер ће нам „дати прилику да повећамо конкурентност“ кажу мудраци из садашње владајуће већине. С којим новцем и каквим програмима намеравамо да „повећамо конкурентност“ није речено – и неће ни бити речено, то се са сигурношћу може прогнозирати. С друге стране, мањак у државној каси због смањених царина биће „надокнађен већим привредним растом“ и „повећаном продајом“ увозне робе која ће сад, на штету државног буџета, бити још јефтинија.

Ово последње је изречено пре него што је Влада Србије, као убедљиво последња на планети, сазнала да је свет пред понором незапамћене економске кризе. Но, то није поколебало Владу у њеном привидно сулудом настојању да жртвује десетине милиона евра који би отишли у, на пример, социјалне програме или, још боље, управо у жељено и неопходно „повећавање конкурентности“ зарад (вечно) магловите „европске будућности“.

Опет мазохизам? Опет – тешко. То јест, масохизам је и овог пута, баш као и губици „капиталиста“ са Вол стрита, социјализован, док је ужитак сасвим приватизован. Јер, мало коме – осим хипнотисаних несрећника који у Тадића, Ђелића и остале хероје пропалих реформи још увек гледају као и залуђене америчке масе у Обаму – није јасно да је овде реч о чистом, већ безобразно упорном жртвовању интереса и будућности целе земље зарад увозничког лобија, крпеља који је постао већи од тела жртве чијим се соковима непрекидно напаја.

Тако, дакле, према креаторима „економске политике“, у време кризе, када, као и у свакој кризи, прво златно правило опстанка гласи „у се и у своје кљусе“, уместо да искористи прилику и ојача ону домаћу производњу која ће јој омогућити што већу самосталност, па чак и опстанак у злом времену које следи, Србија треба да добровољно уништи остатак своје производње и, још горе, пољопривреде и да, притом, још оштети и сопствени буџет. Све зарад „болећивости“, „обзира“, „доказивања решености“ и сличног. Како да не...

Зашто, на крају, о свему овоме писати, када је већ све поприлично познато и јасно? Највише зато да би остало записано, да би будуће генерације знале шта је претходило новој великој промени на политичкој сцени Србије, баш као и, на пример, буни на дахије.

А нека један од програмских начела будуће „нове реалности“ буде – приватизовати мазохизам а социјализовати ужитак.

Јер, свака револуција заслужује и сопствене слогане.