Хиландарски јеромонах Доментијан као богослов Светлости
Средњовековни српски црквени писци су врло рационално користили своје богословске способности. Теолошке радове они нису писали, али су доста преводили с грчког и нешто мање с латинског језика. Сматрали су да је излишно разматрати теолошке проблеме којима су се већ бавили, и то врло квалитетно, ромејски аутори. Међутим, за нормалан духовни живот средњовековног Србина било је неопходно поседовати житија и службе домаћих светитеља. Стога су ондашњи богословски писци састављали искључиво богослужбене и хагиографске (житијне) текстове. Иако немамо теолошке трактате, наши богослови ни у ком случају, по образовању и проницљивости, не заостају за својим грчким и латинским колегама. То управо показује философка дубина житија и служби које су за собом оставили. Један од српских богослова, и то можда највећи када је у питању житијна књижевност, јесте хиландарски јеромонах Доментијан. Он је рођен негде после 1200. год., једно време, након монашења, провео у архиепископији у Жичи. Затим је наставио свој подвижнички живот на Св. Гори. Био је сарадник и духовни ученик св. Саве. Као врло образован био је јако поштован како на двору тако и у животу Цркве, те управо он добија понуду од краљ Уроша I да напише живописе св. Симеона и св. Саве. Доментијан је прихвата; прво почиње с израдом Житија св. Саве, и то баш у Савиној келији у Кареји, административном центру Св. Горе. Ту у рајском светогорском врту где је некада лик свог духовног оца посматрао, сада га, у молитвеној тишини, пером исписује. Ту где се Савино писуство и даље осећа, Доментијанови описи не могу а да се не преобразе у један цветни хвалоспев. Прича о човеку какав је био св. Сава не може а да се не претвори у божанствену химну, а посебно када је прича поета какав је био Доментијан. Друго своје дело – Житије св. Симеона – он је такође саставио на Атосу, али не у Кареји, већ у пиргу Преображења Господњег. У то време је с њим живео и Теодор Граматик, потоњи монах Теодосије. Један савремени истраживач српске средњовековне књижевности умесно је записао да се „код нас никада нису нашла под истим кровом два тако даровита писца“. Од Доментијана су нам остала само та два списа, а да ли је још нешто написао – не знамо. Мада не постоје никакве индиције да јесте. Права је штета што није саставио ниједано химнографско дело. Изгледа да је своју монашку скромност доследно спроводио увек, па чак и када се ради о интелектуалној делатности: „урадио је само оно што се од њега тражило“. О књижевној вредности његових дела је много писано, те се сада нећемо на њу освртати, него ћемо укратко изложити један врло значајан теолошки моменат који се појављује у његовим житијама. Доментијанова теологија је изразито символичка, а символ светлости у његовом теолошком систему заузима нарочито место. На то је известан утицај могао да изврши култ огња и светлости из словенске паганске религије, али је, несумњиво, пресудно било учење о божанској светлости једног хришћанског мистика из XI века – св. Симеона Новог Богослова – који је баш у Доментијаново доба превођен на старосрпски језик, тако да га је могао читати и на матерњем језик, мада је вероватно одлично познавао и грчки. Иначе, сам символ светлости био је јако популаран у европској теолошкој и философској литератури XIII века. Јеромонах Доментијан, када исповеда Бога као Св. Тројицу, говори о трисветлом божанству. Бог је светлост и као светлост се јавља човеку. Говорећи о мисији св. Јована Претече и Крститеља, Доментијан га назива: „богосветлим зраком, који проповеда истинско сунце света Христа Бога нашега“. Дакле и сам оваплоћени Бог, Исус Христос представља светлост или, како би рекао Доментијан, Пресветлост. Када пише о преназначеном рођењу будућег светитеља Саве, Доментијан наводи да су његови родитељи, Стефан Немања и Ана, примили благодатну богосветлу радост: „И потом заче богољубива Ана у својој утроби, и роди по Божијој вољи сина, добро изникли изданак од доброга корена, у коме родитељи његови примише богосветлу радост“. Божанску нестворену светлост о којој Доментијан толико говори, човек прима (одн. види) правом вером: „ка тој истинској светлости пут је права вера, која нас уводи у вечни живот и бесконачну светлост Господа нашега Исуса Христа“. Треба на крају рећи и то да је хиландарски јеромонах Доментијан лепотом свог богословског језика инспирисао и средњовековне српске зографе (живописце, фрескописце). Ишчитавајући Доментијанова житија, црквени уметници, фасцинирани његовом теологијом светлости, желели су да сликом изразе ту исту мисао. Тако је у манастиру Сопоћани зограф читаву позадину унутрашњег храмовног живописа прекрио златом, и тиме на једним другим језиком изразио прекрасно Доментијаново учење о божанској светлости.
Средњовековни српски црквени писци су врло рационално користили своје богословске способности. Теолошке радове они нису писали, али су доста преводили с грчког и нешто мање с латинског језика. Сматрали су да је излишно разматрати теолошке проблеме којима су се већ бавили, и то врло квалитетно, ромејски аутори. Међутим, за нормалан духовни живот средњовековног Србина било је неопходно поседовати житија и службе домаћих светитеља. Стога су ондашњи богословски писци састављали искључиво богослужбене и хагиографске (житијне) текстове. Иако немамо теолошке трактате, наши богослови ни у ком случају, по образовању и проницљивости, не заостају за својим грчким и латинским колегама. То управо показује философка дубина житија и служби које су за собом оставили.
