БИТКА ЗА УКРАЈИНУ

 После суноврата америчке агресивне политике на Кавказу у виду пораза њиховог грузијског лакеја Сакашвилија, на постсовјетском простору у току је нова прерасподела снага, геополитичке моћи и утицаја. Политика САД-а и њихових евроатлантских савезника ( читај послушника и зависника ) примила је неколико удараца на глобалном плану. Амерички покушај изолације и кажњавања Русије, која је бранила своје сународнике у Јужној Осетији и Абхазији од грузијске агресије и злочина и признала њихову независност на коју су и по уставу имали право од оног момента када се Грузија одвојила од СССР-а, завршио се бламажом и неуспехом дрских ''јенкија''. Наиме, земље ЕУ су после почетног сврставања и подршке ''Великом Брату'' преко океана, све више схватале да им се не исплати, ни политички ни економски, затезање односа са Русијом зарад инфантилне и злочиначке грузијске марионете. Глобална економска и финансијска криза такође упућује да је неолибералној тржишној глобалној економији монополарног типа истекло време и да се морају тражити нова решења.

Држава која је од пресудног значаја за даље одмеравање снага на евроазијском простору је Украјина. Сама Украјина представља најбољи пример духовног и социјалног инжењеринга који се спроводи од стране САД-а и њихових ЕУ трабаната. Украјина, или много тачније Малорусија, представља духовну и државну колевку Русије и руског народа. Прва руска држава била је Кијевска Русија, а Кијев прва руска престоница. У данашњим границама Украјина је створена као република у оквиру СССР-а, а тада су бољшевици и створили вештачку украјинску нацију и од једног дијалекта украјински језик. Иначе, сам назив Украјина потиче из периода када су ове области биле под влашћу Пољско-Литванске Уније, који су искористили чињеницу да је Русија била под Монголо-Татарима и освојили малоруске области. Украјина се може превести као ''гранична област'', исто као што је и Крајина за нас Србе. Територијално Украјина као посебна целина под тим називом није дефинисана пре 1918. године.

Данашња Украјина настала после распада СССР-а све је само не хомогена и јединствена држава. Појам ''подељена Украјина'' осликава јасну географску, језичку, а данас све више и националну границу која иде реком Дњепар и од ње наставља према Одеси, луци на Црном мору. Источно од ове линије и полуострво Крим представљају проруски и русофонски део земље, који и географски и етнички представља део Велике Русије, где већински живе Руси и Малоруси, односно Украјинци, којима је матерњи језик руски. Овај део Украјине је економски и индустријски развијенији и представља кичму украјинске економије (попут Донбаске области), а Крим има статус аутономне републике у Украјини. Западно од те линије живе Украјинци са украјинским језиком као матерњим, а на крајњем западу и у области Закарпатске Русије, у већини живе Украјинци који су унијати и говоре дијалектом који се у Кијеву тешко разуме. У овој области живи и значајан број Малоруса који су православни. Полуострво Крим је прича за себе. За њега је везана најважнија улога у периоду крштења Русије. Крим се сматра светом руском земљом. Ту је хришћанску веру први проповедао Свети Апостол Андреја Првозвани, а неких девет векова касније Свети Кнез Владимир крстио се на Криму и од тог тренутка почиње ера Православне Свете Русије. Крим је и у периоду СССР-а био у саставу Русије све док га својим декретом није припојио Украјини Никита Хрушчов, ваљда како би своје земљаке ''частио'' за њихов ''револуционарни јубилеј''. Само је статус Севастопоља, стратешке луке на Криму, био специфичан. Овај град је проглашен облашћу од стратешког значаја за СССР и био је у директној надлежности президијума СССР-а. Простор Крима су непријатељи Русије користили као ''меки трбух'' за удар са југа, пошто Русији нису хтели да дозволе контролу над Босфором и Дарданелима који су практично ''улазна врата'' у Црно море и у руску кућу, што је нарочито дошло до изражаја у периоду Кримског рата. Отуда је и стратешки значај града Севастопоља немерљив и одатле се може контролисати цела Украјина и југ Русије. Крим данас има статус аутономне републике у саставу Украјине, а Руси у њему чине 2/3 становништва. Између Русије и Украјине врши се редовно обнављање споразума о добросуседским и блиским односима којим се и продужава међудржавни уговор којим је Крим уступљен Украјини и којим је утврђено стационирање руске Црноморске флоте у Севастопољу.

После ''наранџасте'' револуције у Украјини од пре четири године и доласка на власт прозападних снага, долази до наглог погоршања унутрашње ситуације у земљи и њених односа са Русијом. На сваком кораку спроводи се антируска кампања. Руски језик се све више потискује из службене употребе, а са друге стране инсистира се на уласку у НАТО пакт, противно вољи преко 60% становника. Врхунац прљаве пропаганде представљају оптужбе на рачун Русије за, тобоже, намерно изазвану глад у Украјини 30-тих година прошлог века, иако су сами Руси у том периоду највише страдали од глади и од бољшевичке идеологије, која је и почивала на ставу да је у вишенационалним државама најбројнији народ хегемонистички. Можда два последња догађаја најбоље показују колика се количина русофобије и аутомржње скупила код ''наранџастих'' америчких потркуша.

Ове године се обележава јубилеј 1020 година крштавања Русије. Централна свечаност била је у Кијеву, првој руској престоници. На жалост, актуелни проамерички председник Украјине Виктор Јушченко је прославу јубилеја покушао да политизује и да направи велики раскол у цркви. Званична и канонска црква у Украјини је Украјинска Православна Црква Московског Патријархата и њено седиште је Кијевска митрополија, која има аутономан статус и у канонском и саборном је јединству у оквиру Московске Патријаршије. Поред ове званичне цркве постоји и расколничка група која себе зове ''Кијевска патријаршија'', на чијем се челу налази рашчињени Денисенко, који ужива подршку председника Јушченка и украјинских шовинистичких антируских кругова и који је организовао своју расколничку и секташку интернационалу у којој је и анатемисани распоп Мираш Дедејић. На западу Украјине делује и унијатска црква, која такође ужива подршку прозападног украјинског режима. Актуелна прослава је била прилика да се искаже јединство православног народа Украјине са својом Украјинском Православном Црквом Московског Патријархата са Његовом Светошћу Алексејем II Патријархом Московским и све Русије и братске везе Руса и Украјинаца. Уместо тога Јушченко се бацио на посао, под изговором да жели да реши црквени раскол, одвајања Украјинске Православне Цркве од Руске Православне Цркве, уз изговор да кад је Украјина самостална држава требало би и да има и своју аутокефалну цркву, која би временом ушла у отворену унију са Ватиканом. Наравно да УПЦ МП не подржава овакве тежње које су неканонске и представљају отворено мешање државних органа у послове цркве, а и дошло би до разбијања духовног јединства Великоруса и Малоруса и дошло би до даљих подела и можда чак и сукоба, а и велика већина верног народа жели јединство са Руском Православном Црквом. Зато Јушченко прибегава трику и на прославу позива, без знања црквених званичника, Цариградског Патријарха Вартоломеја. Циљ америчке корумпиране потркуше Јушченка био је да преко Цариградске Патријаршије тражи аутокефалност мимо званичне помесне цркве, што ће рећи неканонски уз директно државно уплитање у црквена питања. На сву срећу, ништа слично се није десило, мада је остао утисак о постојању одређених размирица између Московске и Цариградске Патријаршије.

Од доласка ''наранџастих револуционара'' на власт у Украјини је приметан и пораст украјинског шовинизма и отворено пропагирање фашизма као и тежња да се изврши одређена ревизија историје. Те тежње су нарочито присутне у западним крајевима Украјине. У граду Лвову чак је и подигнут споменик Степану Бандери, оснивачу и вођи Организације украјинских националиста (ОУН) од пре Другог светског рата као политичког крила Украјинске устаничке армије (УПА), који је био отворени фашиста и сарадник Немаца. Сама ОУН-УПА је починила бројна зверства за време рата над Јеврејима, Пољацима, Русима и заробљеним припадницима Црвене армије, а из њихове је идеологије настала и СС дивизија ''Галичина'', чији су припадници по злочинима предњачили испред немачких есесоваца. Данас преживели припадници ових организација и млађи настављачи њихове идеологије траже да им се доделе и државне пензије, по угледу на прибалтичке републике, пошто им је Јушченко већ доделио звање ''бораца за слободу Украјине'', уз пропагандно, лажљиво и лицемерно брбљање о ''националном помирењу''. Сам Виктор Јушченко најбољи је доказ да ивер не пада далеко од кладе и да у његовој породици, иако потиче из источног, русофонског, дела Украјине, постоји дуга традиција русофобије и самомржње, из које и проистиче издаја. Његов отац је за време Другог светског рата као ратни заробљеник у немачком логору био потказивач, а касније су га Немци ''произвели'' у тзв. ''милицију'' где је учествовао у ислеђивању и мучењу заровљених припадника Црвене армије. После рата му је суђено у СССР-у, али је успео релативно добро да прође и поред одређене робије ипак је сачувао главу. Зато је његов син, доказана корумпирана и омражена личност у Украјини, и најподеснији да буде главни заговорник америчких и западних интереса. Данас су управо заговорници идеја украјинског фашизма највећи заговорници уласка Украјине у НАТО пакт и заговорници су отворене и болесне мржње према свему што је руско. За Русе и у свакодневној комуникацији користе погрдан израз ''Москаљ''. Ова политика доприноси све већим поделама и нарастању климе нетрпељивости у Украјини. Интересантно је за приметити да сви они који су били најоданији Хитлерови следбеници за време Другог светског рата ( Естонци, Летонци, Литванци, украјински шовинисти, Черкези, Чечени, Хрвати, муслимани, Шиптари )данас представљају највеће заговорнике евроамеричког атлантизма и глобализма и америчке савезнике, како на простору бившег СССР-а тако и на простору бивше СФРЈ, а глаасноговорници ''мулти-култи'' идеологије и некаквог ''грађанског'' друштва и разни Сорошеви плаћеници као истурене песнице америчке политике, оптужују руски и српски народ за неки ''фашизам''.

За то време украјинска економија је у великој кризи, а актуелна светска финансијска криза чини ситуацију још тежом. Дошло је и до сукоба и распада коалиције ''наранџастих'' на власти, јер се Јулија Тимошенко, некадашња ''гасна принцеза'' за којом је због нелегалних послова око гасних аранжмана 90-тих година била расписана потерница у Русији, окренула према Кремљу и у украјинској Ради направила нову коалицију са проруским лидером Партије региона Виктором Јануковичем. Јушченко је и раније, нарочито прошле године, већ показао способност за узурпацијом власти и диктаторским понашањем, па је и сада распустио скупштину и сазвао нове ванредне парламентарне изборе. Чак је и Јулија Тимошенко одустала од отворене антируске политике и залагања за улазак Украјине у НАТО и устала је против отворене антируске хистерије Јушченка када је он осудио руску интервенцију у Јужној Осетији. Ту је Јушченко показао и своје отворено злочиначко лице, јер је отворено и преко министарстава које контролише његова странка продавао оружје Грузији којим су убијани руски миротворци и грађани и којим је извршена агресија на Јужну Осетију. Када је афера избила на површину Јушченко се бранио лажима и клеветама, као и онда када је у јеку председничке кампање оптужио Русе да су га тровали талијумом. Сада када у украјинској Ради постоји двотрећинска већина и када се кренуло са његовим опозивом, он је распустио парламент и расписао нове изборе. Створила се и афера поводом изградње гасовода ''Набуко'', који је требао да иде од Азербејџана преко Грузије, Украјине и Пољске до Балтичког мора. Овај пројекат нема никакву економску рачуницу, али је зато његов циљ политички и огледа се у заобилажењу и изолацији Русије, како би америчке и британске нафтне компаније стекле контролу над Каспијском нафтом и гасом и како, тобоже, Европа не би толико зависила од руског гаса. Сам пројекат је доспео у врло лошу позицију због актуелне финансијске кризе у свету. Онда се јавио, нико други, до бивши украјински председник Леонид Кучма са молбом да Русија финансијски помогне Украјини, пошто већ поред свог брани и финансијски систем Белорусије, а помаже чак и Исланду. Руски премијер Владимир Путин поручио је режиму украјинског председника да када су већ главе окренули према западу у том правцу пруже и руку са дланом окренутим према горе.

Очигледно је да је комбинација адекватних економских и политичких мера од стране Русије довела до тога да антируске снаге у бирачком телу Украјине ослабе и да после Кавказа америчка политика прими и овде ударац. Покушај изолације Русије и њено опкољавање од стране атлантиста трпи значајан неуспех. Русија полако враћа своје позиције, а на то су је директно натерали САД и НАТО својом агресивном и непријатељском политиком коју прати рушење међународног права. Русија и Украјина су етнички, верски, културно, политички и економски упућени једни на друге и само у савезу са Русијом Украјина може опстати. У супротном, Украјина би се као држава распала и то, вероватно, крваво. Русија, Украјина и Белорусија су једно и чине Свету Русију.

Из ове политике Русије према Украјини и ми Срби можемо пуно тога да научимо, нарочито како би могли да делујемо на Црну Гору и како у њој да ојачамо српску позицију. Зато је и потребно спровести духовно, културно, политичко и економско повезивање свих српских области, јер само јака и јединствена Србија може непоколебљиво и свим средствима да брани Косово и Метохију и свој територијални интегритет и суверенитет.

Жарко Јанковић, Нови Сад