Индивидуалистички аспект модерне цивилизације

Александар Барац

У готово свим сегментима данашњег друштва влада једно неприкосновено начело – начело индивидуализма. Наравно, не у оном смислу који су имали у виду велики мислиоци XVII и XVIII века. То време било је обележено постојањем апсолутистичких монархија широм Европе, друштвени односи су се огледали кроз следећи доминантан концепт односа појединца и државе – с једне стране је егзистирала свемоћна и свеприсутна најпре аристократско-феудална, а потом полицијско-апсолутистичка држава, а с друге стране се налазио поданик, прецизно утврђених и наметнутих обавеза, а истовремено лишен најосновнијих и најнеопходнијих права.

Стога и не чуди што је политичко-правна концепција либералне демократије, оживотворена кроз дело Волтера, Монтескјеа, Русоа, Хобса, Лока и других, овладала најпре као доминантна идеја у политичко-правној теорији, да би потом, кроз процес грађанских револуција и доласком грађанске класе на позиције власти, постала и свеприсутни образац уређења политичких и правних система савремених држава.

Без обзира на многе разлике које су међу самим мислиоцима постојале у њиховом теоријском раду, оно што је остало као кључно питање њиховог проучавања јесте било управо питање односа појединца и државе. Идејом либералне демократије појединац се као друштвена индивидуа преобратио из пасивног положаја поданика у активни положај грађанина и на тај начин је постао средишна тачка друштвеног интересовања.

Снабдевен читавим корпусом зајемчених слобода и права појединац по први пут постаје у правом смислу речи активни субјект друштвеног деловања, субјект који се укључује у друштвене токове и у њима мењалачки делује, омеђен оним границама које му држава поставља, али истовремено обезбеђен сопственим, неприкосновеним простором слободе у коме је свако задирање државе забрањено, изузев оног којим се пружа заштита простору слободе другога грађанина.

Када на претходно речено додамо и идеју уставности и законитости, владавине права или правне државе, поделе власти, народног суверенитета и представничке, парламентарне демократије, контроле и одговорности једне гране власти према другој, а истовремено и према грађанима тада се склапа целовита слика тог политичког концепта либералне демократије и улоге коју појединац као грађанин у таквом друштву треба да има.

Појединац у таквом систему стиче статус грађанина са свим правима и обавезама које сходно том статусу ужива, али управо у тој чињеници се огледа и његова повећана одговорност да развија самопрегнуће, да се изграђује као свесно људско биће, свесно свога положаја и улоге у заједници, да промишљено и озбиљно извршава своје обавезе и користи се својим правима, одговорно како према себи самом, тако и према другоме човеку и колективитету у целини. Дакле, плод те слободе требао би да буде оличен у уређеној заједници слободних, изграђених, свесних и одговорних личности.

Међутим, период XIX века није донео истинско остварење индивидуалистичког концепта либерално-демократске политичко-правне теорије. Индивидуа доживљава афирмацију као друштвено слободно биће, као грађанин у правом и пуном слислу речи, али истовремено бива лишена осећања припадности колективитету, заправо бива потпуно отргнута из колективитета којем припада.

Поседујући елементарна грађанска и постепено извојевавши основна политичка права и слободе, грађанин постаје, истовремено, ослобођен од свемоћног утицаја државне организације, али при том у потпуности препуштен интересним мотивима оних буржоаских друштвених слојева у чијим је рукама била сконцентрисана целокупна материјална и финансијска моћ. Ти друштвени колективитети који су располагали крупним капиталом успешно су злоупотребом индивидуалистичког концепта, а нарочито злоупотребом тржишног принципа слободне конкуренције, остварили потпуну материјалну и друштвену доминацију над оним колективитетима који су живели од плодова свог рада.

Слободна конкуренција осиромашених, најширих друштвених слојева, масе сељаштва отргнуте од свог ситног поседа и преточене у радничку класу, довела је до постепеног урушавања и погоршања свих услова њиховог рада и њиховог довођења у положај потпуне обесправљености. С једне стране, у преговарачки процес улази радник појединац, издвојен из колективитета којем припада, док се с друге стране налази носилац крупног капитала, који у целости самостално одређује садржину будућег уговорног односа са радником.

Под притиском велике понуде радне снаге на тржишту рада и потребе за одржањем егзистенцијалног минимума, радник појединац пристаје на све услове рада, унапред одређене од стране капиталисте, што њихово даље друштвено раслојавање чини још драстичнијим. Ствара се концентрација капитала и моћи на једној страни, док се на другој страни води борба за егзистенцијални опстанак, што доприноси томе да свеукупни друштвени систем одише изразитом неравноправношћу и социјалном неправедношћу.

Када се томе дода и потпуно одсудство државне интервенције на том пољу, у складу са схватањем да држава не треба да се меша у односе успостављене између индивидуа, јер би тиме нарушавала њихов ексклузивни простор слободе изражавања воље, онда се предходна констатација о друштвеној неправедности може разумети у пуном смислу. У таквим друштвеним условима изузетан значај имале су левичарске, колективистичке идеје XIX века, управо стављањем нагласка на потребу изградње свести појединца о себи као делу и припаднику одређеног друштвеног колективитета.

Схватање да постоји један одређени корпус права који се не може остварити на индивидуалном нивоу, већ за чије је остварење неопходна широка колективна акција, пресудно је утицало на формирање свести да је положај индивидуе нераскидиво повезан са положајем у друштву оне класе, оног колективитета чији је она сама део. Право на рад, право на заштиту на раду, право на осмочасовно радно време, право на одмор, право на синдикално организовање, право на штрајк, право на колективно преговарање и закључење колективних уговора о раду, право на радничку партиципацију, право на политичко организовање радништва као социјалне групе итд, све су то права која улазе у тај корпус социјалних права и слобода, која здружена са грађанским и политичким правима грађана чине супстрат праве и потпуне заштите појединца и његовог развоја као слободне и одговорне друштвене јединке.

Стога се може закључити да би сваки индивидуализам који би био устројен на такав начин да затире осећање припадности одређеном социјалном колективитету, али и ширем друштвеном колективу, представљао подједнако негативну друштвену појаву као и настојање да се индивидуално биће човека као слободног грађанина „утопи” у колективно поданичко и послушничко тело свеприсутне и „свевишње” друштвене заједнице.

У данашњем постмодернистичком друштву као једно од кључних питања које поново доспева у жижу друштвеног интересовања јесте питање односа појединца и друштва и питање разумевања начела индивидуализма. Индивидуализам се у условима савременог друштва у садржинском смислу више не поистовећује са начелом индивудуалне слободе и индивидуалне одговорности, већ он прераста у друштвено пројектовани модел формирања личности на основама отуђености, себичности, одсудства солидарности, подстицања и продубљивања егоистичких мотива и стремљења човека и њиховом супростављању осећањима појединца за припадност широј друштвеној заједници и веровању у опште добро.

Индивидуализам се данас доживљава као свето начело бивствовања, али онај индивидуализам који је схваћен као потпуно одсудство свести о заједништву и заједничкој борби за остварење оних циљева који би се могли означити као општекорисни, државотворни. Појединац је у таквом систему лишен представе о себи као о друштвеном субјекту, активном друштвеном бићу, он је алатка у рукама система, материјал за пропагандну обраду и јединка погодна за укључење у глобални, друштвено контролисани процес „испирања мозга”.

Такав обесмишљени појединац, индивидуа која је залутала у процесу свог културног и социјалног развоја, постаје користан друштвено контролисани материјал, статистичка јединка која даје пуни допринос развоју материјално-потрошачког света, сведена на ниво техничког бића, уљуљкана у сан о друштву изобиља. Тај сан индивидуа никада не достиже, јер није у могућности да у пуном обиму оствари и задовољи увек изнова пробуђене и подстакнуте, вештачки створене, материјалне потребе.

Стога појединац губи свој простор слободе, самовољно га се одриче и напушта га без изричито употребљене државне присиле, њиме овладавају у његовом бићу вештачки пројектоване потребе, чији постаје безпоговорни поданик. Пошто су то „вредности” које никада не може достићи, а при томе је научен да на том путу безкрупулозно уклања претећу конкуренцију, он читав свој животни век проводи у бескрајној борби за остварење искључиво своје материјалне димензије.

Из тог разлога би се с правом могло констатовати да данас живимо у времену подела, непринципијелног и неидејног размимоилажења не само политичких, већ и свих осталих друштвених чинилаца нашег доба. Трвења и сучељавања лишена су било какве духовне и вредносне компоненте и заснованa су на искључивом настојању да се заштите само погрешно схваћени партикуларни и појединачни материјални интереси.

Интересантна је и та чињеница да се креаторима модерног, глобалног поретка као основна препрека потпуном гушењу индивидуалног самопрегнућа човека појављују елементи националних култура и традиционално културно и религијско наслеђе народа света. Културни модел глобализације једноставно не трпи било који систем вредности који би доприносио развоју свих људских потенцијала и обогаћивао људски животни век самосвесном изградњом његове духовне, моралне и културне компоненте.

Како онда данас из положаја појединца покушати помирити та два захтева, захтева за постојањем јасног и прецизног, индивидуалног простора слободе, неугроженог и неоптерећеног захватањима система и захтева да сваки појединац кроз сарадњу са другима у оквиру одређених колективитета, па и заједнице у целини оствари своју праву меру доприноса развоју друштва.

Ако пођемо од најширег нивоа онда бисмо свакако морали истаћи једну вредност коју називамо националним јединством. Национално јединство изражено кроз, некако заборављену, форму народне саборности, којом нас је кроз векове учила и Српска православна црква, је увек у оним најтежим тренуцима за нашу државу и народ уливало наду у преко потребно спасење и очување свих наших животних циљева и интереса.

Данас, истина је, се тешко може назрети рађање културног обрасца друштва у коме живимо, али не смемо никада заборавити да то у овом времену није искључиво локални или регионални проблем, већ је у питању глобални проблем, проблем суноврата вредности. Колико ми у себи самима пронађемо ту искру, развијемо ту потребу за стварањем, за удахњивањем живота цивилизацијским и универзалним вредностима, а истовремено и потребу за упијањем и оживотворењем традиционалних вредности српског духовног и моралног изворишта, утолико ћемо успети да око себе развијамо и ширимо тај образац другачијег, хуманијег и бољег човека и образац срећнијег и праведнијег света.

Снага је у нама, у ономе што јесмо, у ономе што можемо бити, у ономе што желимо да постанемо у заједници са другима, у ономе што другима можемо дати и пружити. Наша национална енергија је скуп наших индивидуалних способности, врлина, хтења, надања, стремљења, обогаћених осећајем за другога, бригом за заједницу којој припадамо и вером у идеале на којима она почива.

У свему реченом се управо и огледа та права мера наших индивидуалних стремљења ка личном саморазвоју и дубоко изграђене свести о оном колективном бићу које нас окружује и у чије су опште интересе уткани и наши појединачни интереси. Такву енергију и такву жељу за препородом и друштвеним преображајем треба формирати стрпљиво, усмеравати је на тај начин да се што мање узалудно расипа, учинити је светиоником који ће привлачити друге и надахњивати будуће нараштаје и уливати им преко потребну наду да је нови и другачији свет могућ.