УЗРОЦИ И СТИЛ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
(ПОВОДОМ ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД ПОТПИСИВАЊА ПРИМИРИЈА 1918.Г.)

Ове годинe се навршило деведесет година, од завршетка првог светског рата. Дана 11.11.1918.г. Немачка је у вагону код места Компијено потписала безусловну капитулацију делегацији Антанте на челу са француским маршалом Фошом чиме је после више од четири године завршен први светски рат. Рат који је завршен на данашњи дан био је најразорнији у дотадашњој светској историји. Резултирао је масовним бројем унесрећених, расељених, особа које су трајно остали инвалиди те са више од десет милиона погинулих. Међу народима који су највише страдали нашли су се и Срби борећи се за своју слободу, ослобођење Хрвата и Словенаца и правилно решење српског националног питања на Балкану које је покренуто још Карађорђевим устанком.

На питање како је дошло до рата таквих деструктивних размера није лако одговорити. Ипак одговор може да се потражи у политици великих сила са краја 19. и почетка 20.в. Прво што мора да се констатује је неозбиљна и неодговорна геополитика и геостратегија великих европских сила прожета искључиво похлепом и задовољавањем сопствених интереса. Старе европске колонијалне силе као што су Британија и Француска биле су уплашене евентуалном прекомпозицијом моћи на глобалном нивоу за чим је тежила током 19. века у мањој мери Русија а на његовом крају у много опаснијој и амбициознијој форми моћна и уједињена од 1871.г. Немачка. Може се констатовати да је уједињена Немачка својом снагом почела да изазива подозрење суседних европских сила међу којима се најугроженијом осећала Француска. У периоду док је Немачки канцелар био Бизмарк преовладавао је правилан геополитички план Немачког односа према Европи и глобалним токовима. Но Бизмаркова стратешка парадигма је напуштена после његовог смењивања 1890.г. а дискурс немачких дипломата све је више одисао милитаристичким призвуком.

Бизмарков модел равнотеже снага подразумевао је компликоване дипломатске конструкције. По њему Британија се није смела изазивати угрожавањем њене поморске превласти (таласократија) што није спречавало Немачку да узме неке колоније у Африци и Азији које нису биле од виталног значаја за британску колонијалну империју. Француској је било потребно у сваком тренутку давати уверења о мирољубивој политици и негирати постојање немачких амбиција ка значајној колонијалној експанзији. Русију је требало задржати као главног партнера и савезника моделом не мешања агресивно у балканске конфликте и не проширивања утицаја у Турској која до тада није била интересна сфера Немачке. Савез са Русијом се такође морао чувати обуздавањем и спречавањем Аустроугарске, која је била највернији савезник другог рајха, у њеном агресивном продору ка Солуну чиме би Србија као савезница Русије дошла у неугодну ситуацију односно чиме би јој запретила анексија од стране двојне монархије што би свакако заоштрило односе са Руском царевином.

Бизмаркови наследници нису били достојни канцеларског положаја и као скоројевићи нису се снашли у замршеној светској дипломатији. Резултат тога било је гажење свих његових принципа на којима је било могуће зауставити стварање широке коалиције против Немачке. Просто речено немачке дипломате, војни кругови и сам Кајзер уверени у своју војну моћ урадили су све што нису смели. Понашали су се бахато према Француској, Аустроугарску агресивност на Балкану су подстицали, почели су изградњу велике флоте чиме су изазвали Британију и приближили је Француској и Русији, што је посебан куриозитет и „вештина“ пошто су Британија и Русија биле у конфликту због разних питања предходних сто година. На крају су почели да шире утицај у Турској инвестирајући и улажући капитал те шаљући војне инструкторе и наоружање чиме је запретила опасност да Османска царевина потпуно потпадне под контролу Немачког царства.

Агресивна политика другог рајха подстакла је Француску и Русију 1894.г. а затим и Британију 1904. и 1907.г. да склопе савезништва и створе блок познат под именом Антанта. Европа је пред сам рат толико била повезана савезништвима да се било која криза, па чак и на њеној периферији, морала завршити свеопштим сукобом. Кризе су се све теже решавале а трка у наоружању услед очекивања неминовног сукоба је попримила до тада невиђене размере. Сарајевски атентат као једна од тривијалних криза је само упалио буре барута чиме је јула 1914.г. отпочео европски сукоб за који су у почетку сви сматрали да ће бити кратак и сличан предходним што је историја демантовала показујући све патње којима су првенствено били изложени обични људи без обзира на којој страни су ратовали.

Карактеристично је за први светски рат да је то први тотални рат у светској историји што значи да је њега одлучила индустријска снага актера. Технологија је напредовала у толикој мери да је омогућено до тада невиђено уништавање материјалних ресурса и живе непријатељске силе што је неколико деценија пре тога било незамисливо. Креатори ратног пожара као да нису били потпуно свесни ових чињеница. Улога медија на јавно мњење први пут је омогућила креацију непријатеља по потребама државе ради подстицања анимозитета и деструктивних мотива према другој нацији што је све омогућило први пут у историји апсолутну сатанизацију противничке стране а што је опет често терало обичне војнике да чине злочине и убијају из страха да сами не би били убијени (рецимо бечка штампа је писала да српски војници секу прсте својим заробљеницима и још много штошта да би уплашили сопствене војнике, изазвали страх код њих и мржњу према Србима уопште која је резултирала масовним злочинима на просторима Србије и над српским цивилним живљем).

Пошто се у вези са првим светским ратом није ништа дешавало како је било планирано било је неизбежно и да се тежња за миром покаже јаловом као и очекивања о краткоћи сукоба са којима су европски народи улетили у свеопшту катастрофу. Наиме сви су очекивали брз рат који ће се завршити дипломатским скупом како су се у претходном веку завршавали европски сукоби. Међутим страдања су достигла застрашујуће размере и тиме засенила политичке спорове због којих се ушло у сукоб. Помоћу пропаганде европске државе су властита страдања почела да приписују урођеном злу својих непријатеља и саме себе убедиле да компромис који је могао бити постигнут већ 1915.г. неће довести до мира.

Војна стратегија која је била формирана и код Централних сила и Антанте била је потпуно уништење непријатеља као природног зла што је продужило сукоб за три године али и психолошки ослободило припаднике свих народа било какве кривице за ратна уништавања и злочине. Ако је непријатељ сатанизован, ако је он природно зло, ако он нема ништа човечно у себи и представља највећу опасност за све цивилизацијске тековине онда је природно убити га без икакве моралне одговорности и гриже савести. Овакво осећање је мање више било присутно код свих војника великих сила без обзира на којој страни су ратовали. Оно је ексклузивитет само првог светског рата у дотадашњој историји.

У сукобу су страдали припадници и малих и великих народа али мора се истаћи без имало патоса да је највеће жртве током рата поднео српски народ. На малену Србију сручила се велика Аустроугарска империја 1914.г. а 1915.г. и удружене снаге Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Србија је за разлику од 1914.г. наредне године побеђена али њена војска није капитулирала него се преко албанских планина, уз невиђене жртве и страдања повлачила према мору где су је прихватили тек после руске интервенције Французи и Италијани. Испоставило се да је малени Солунски фронт који је образовала опорављена српска војска заједно са савезницима одиграо 1918.г. изузетно важну улогу у скраћивању рата пошто су после његовог пробоја и капитулације Бугарске Немци морали да довлаче трупе са запада где су се водиле главне битке и где је 11.11.1918.г. у сада већ историјском возу потписана капитулација.

Мир је био успостављен, мир којем се никада европски народи нису више радовали. Патње које су преживели нико није могао да замисли ни у најужаснијим хорор филмовима. Све је то био мотив да европски и амерички државници успоставе трајан и функционалан механизам међународних односа који ће омогућити у будућности спречавање сличне катастрофе. Мора се признати да се кренуло у том правцу на Версајској мировној конференцији али и констатовати да се није далеко одмакло. Недовољно конструктивна решења из Версаја биће основ за заоштравање кризе наредних година што ће показати да светски државници нису извукли довољну поуку за четири године најужаснијих страдања сопствених народа.

Морална сатисфакција Србима сигурно је што су се борили за своје легитимне националне циљеве трпећи страховите жртве и разарање сопствене земље која је била три године под Аустроугарско-Бугарском окупацијим при чему је нечувено страдало цивилно становништво. Такође српска држава се нашла на страни оног, бићемо слободни да кажемо, у том тренутку бољег дела света који се жртвовао за цивилизацијске васељенске вредности које су до тада биле успостављене. У том контексту и схватамо као признање нашој земљи овогодишње постављања српске заставе, заједно са заставама осталих чланица Антанте, у Компијенском вагону иако је за тај чин било потребно да прође шездесет једна година. Србија је на најубедљивији могући начин (првенствено пропорционално највећим жртвама које је поднео један народ током овог светског сукоба, 1 200 000 погинулих што на ратиштима што зверски масакрираних од стране окупационих снага на тлу Србије) показала своју приврженост и припадност европској цивилизацији а Срби потврдили идентитет старог историјског европског народа. Став наших предака према држави, према сопственом народу и уопште према свим цивилизацијским и хришћанским вредностима хуманог света за које су они дали толике животе и поднели, по нашим критеријумима, незамисливе патње треба да буде путоказ модел и светило модерним генерацијама при изграђивању хришћанског, демократског, толерантног и хуманог друштва у сопственој држави али и у ближем и даљем окружењу.