лица

ДАНИЦА ЧВОРОВИЋ, удовица

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ, министар

МИХАЈЛО КОСАНОВИЋ, подстанар

МИЛИЦА, Даницина унука

ЂУРА ЧВОРОВИЋ

КУПАЦ

Инвеститори

навијачи

полицајци

1. ПОВРАТАК ЈАКОВЉЕВИЋА

Две куће, обе сличне величине, у једној Србији стоје једна поред друге. Обе припадају старој породици Чворовић. У новијој кући са леве стране живи подстанар Михајло, вечити студент младоликог изгледа. Недавно довршен горњи спрат куће је празан. У другој, приземној кући орошене фасаде али још чврстих темеља, живи Даница, удовица Илије Чворовића. Испред десне куће, са леве стране, стоји мало уздигнута тераса. Поред леве куће је трем испод којег је једна лежаљка за плажу. У празном дворишту, између кућа је само усамљена празна кућица за пса, без власника. Иза ње је капија која води на улицу. Око дворишта, са свих страна су новоизграђене осветљене зграде.

У трпезарији своје осветљене куће, Даница Чворовић седи за столом и сецка тиквице. Чују се вести на радију.

ГЛАС СА РАДИЈА: Овом продајом од стопедесет милиона евра завршена је још једна успешна приватизација којом је отворен пут да ово ефикасно предузеће у будућности још боље послује. Како је министар Петровић тим поводом изјавио ''овако транспарентна и брза приватизација је прави показатељ демократичности друштва и она најављује успешан наставак транзиције чиме се трасира сигуран пут у Европу''. Министар се похвално изјаснио о кратком периоду од расписивања тендера до продаје и најавио убрзано расписивање тендера за још неколико великих предузећа, чиме би се посао приватизације у Србији привео крају. У наставку, време.

Након гласа зачује се нека весела поп песма на ијекавици, Даница покушава да је игнорише али не издржи, па устане да искључи радио. Зачује се звоно на улазним вратима, она застане, крене ка вратима, али се прво врати на другу страну, искључи радио и онда полако оде да отвори врата. На улазу у кућу непомично, без речи, стоји Петар Јаковљевић, обучен у бели мантил испод којег је скупо одело. На глави му је стари шешир. Даница од изненађења не проговара.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Госпођо Чворовић...

ДАНИЦА (потпуно затечена): Откуд ви?

Јаковљевић је гледа, слеже раменима, као да се правда.

ДАНИЦА (збуњено): Немамо стан за издавање, тако да...

Крене да затвори врата, али их Јаковљевић задржи руком.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Ах, нисам због тога... Мислио сам... Имам нешто да вам саопштим. Бар ме саслушајте, молим вас... Обећавам да нећу дуго.

Даница се невољно склања са врата, улази у трпезарију, он иде за њом.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ (седа за сто): Захваљујем се.

ДАНИЦА: Још увек носите шешир?

Јаковљевић тек тад примећује да није скинуо шешир.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Ах, извините... (скида шешир) Не носим га, данас сам га само ставио... Тако ми нешто дошло...

Даница узима тиквице и шерпу са стола и односи их у кухињу која је у позадини. Јаковљевић гледа око себе и клима главом.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Лепо вам је овде. Као да се ништа није променило.

(Примећује велику икону на зиду али не коментарише) Тако неки тих мир.

Даница се вратила до стола, посматра га

ДАНИЦА (скоро кроз зубе): Хоћете кафу?

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Не хвала, не пијем. Доктор ми забранио. Седите Данице, молим вас.

Даница оклева, онда повуче столицу и седне.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Нисмо више у годинама кад смо могли дуго да стојимо. Како сте ви?

ДАНИЦА (игра се прстима са нечим на столњаку, не гледа га): Ево, као што видите. Правим ручак. Тиквице.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Бар су здраве. И ја волим да их једем, понекад.

ДАНИЦА: Па јесте... Здраве су.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Како вам је ћерка? Соња беше?

ДАНИЦА: Добро је, добро... Има посао, ради. Добро је.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Сигурно имате и унучиће?

ДАНИЦА: Имам, Богу хвала. Сад је кренула на факултет. Тражи посао, ћерка нема довољно пара да је школује.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Да. Муке транзиције. Свима је лоше. Просто човек не зна коме је најгоре.

ДАНИЦА: А ми мислили да је стабилизација тешка...

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Ех, стабилизација... Јесте, тад се мало боље живело. Али, какав је то био живот? Само живот... Никакве будућности, никакве разоноде, само посао. Имали сте два програма државне телевизије, оба су се завршавала у десет сати и шта после? На спавање, јер се сутра ишло у нове радне победе, обавезе...

ДАНИЦА: Било је мало више пара.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Ех, паре... Шта је људима то вредело кад нису имали где да их потроше? Одете у продавницу, оћете уље, има само Дијамантово. Тражите маслиново они вас гледају као да сте с крушке пали. Било је добро кад нађете обично уље. Ако хоћете кафу, само Центропромова, није могло да се бира као сад. Одело Беко, фрижидер Ободин, јогурт само у тетрапаку а фармерке Ли Купер... Џаба су биле све те паре. Кад човек уђе у радњу, рафови као фотокопирани, исти. Један раф, једна роба. Све исто. А данас маркети, супер-маркети... Права милина да се уђе у њих... Десетине произвођача, све шарено, човек може лепо да изабере шта му стварно треба.

ДАНИЦА: Па јесте, данас има свега.

Јаковљевић погледа у Даницу и схвати да је претерао са причом.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Тешко је, тешко. Али, ако нам је за утеху, имали смо најбољу приватизацију од свих земаља у региону. Да видите само како су Бугари прошли. А тек Румуни? Зато нам и транзиција иде овако добро.

Даница га гледа испод ока док јој говори, и даље нервозно чисти столњак.

ДАНИЦА: Одакле вам то одело? Јел сте то сами шили?

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Ах, одело... Нисам, али као да јесам, јел да? Баш је по мом укусу. Имам их још неколико, ово је у ствари најјефтиније, али ми је некако најдраже.

ДАНИЦА: Па ако нисте сами шили, одакле вам? Кад сам вас последњи пут видела једва да сте једно одело имали. Јел вам толико велика плата?

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Ма није, плата ми је мала. Ово је у ствари радна одећа, ово морам да носим.

ДАНИЦА: А онај џип, оно што возите, јел и то радни џип?

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Мислите, службено возило? То ми је позајмио један добар пријатељ. Има он неколико џипова, па је мени позајмио један, да га мало провозам па да му га вратим. Ја сам у ствари дошао... мислио сам, ако вам треба нека помоћ, око било чега. Ако треба неки бољи посао за малу... Сад је, кажете, уписала факултет па јој више не треба помоћ око уписа, али било шта друго, ако могу да помогнем... Можда Соњи нешто треба, или вама... Било шта. Сад бар могу.

ДАНИЦА: Не треба нама ништа од вас. Овој породици је било сасвим добро док ви нисте дошли.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ (збуњено): Мислио сам, сад могу да помогнем, па ако треба, ту сам...

Док он говори Даница све брже ''чисти'' столњак, све док јој одједном не прекипи.

ДАНИЦА: Знаш ти добро да ми је ћерка добила отказ као вишак, да ми зет грца у дуговима, а да мала Милица тражи посао јер немају шта да једу. Ови твоји су те сигурно већ обавестили о свему. Зато реци зашто си дошао па иди. Доста ми вас је више, и вас и ваше политике, приватизације, те ваше транзиције, и лоповлука и мафије. И друмске и стечајне и просветне и, и, и свих... Мука ми је од свега. Доста ми је што вас сваки дан гледам на телевизији, сад си ми и на врата дошао. Кућу ми скрнавиш!

Даница се ухвати за груди, тешко дише. Јаковљевић скаче на ноге.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Госпођо Чворовић!

Даница руком показује на фиоку, он је брзо отвара, вади кесу са лековима и пружа јој. Даница вади таблете из ње, узме једну од њих, стави је у уста без воде. Јаковљевић брзо оде до чесме, сипа воду у чашу, поново седне за сто и забринуто је посматра. Даница поново дође до даха.

ДАНИЦА: Ниси могао да ме пустиш ни да умрем на миру. Молила сам Бога да те више никад не видим, ништа друго нисам тражила. Сањала сам како те гушим овим рукама и надала се да нећеш доћи, да не згрешим. И сад бих те удавила, ал срећа немам снаге. Ајд реци што си дошо, па иди и не враћај се више. Пусти ме бар да умрем на миру.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ (погнуте главе): Зато сам и дошао. Да и вама и себи олакшам ове последње дане. Да вам помогнем да са овога света одете с миром.

Даница попије чашу воде, уздахне и смири се. Прекрсти се, погне главу и нешто промрмља за себе. Онда проговори.

ДАНИЦА: Извините. Не знам шта ми је било. Ово све је изгледа мало превише за мене. Све ово што се дешавало протеклих двадесет година. И распад земље, и ратови, и санкције, и бомбардовање, и револуција, и немаштина.... Све то је изгледа превише за мене. Вас сам неоправдано кривила, тако ми је било лакше, тако сам лакше преживела све ове године. Нисте ми ви криви што је Илија умро, ја бих заправо требало вама да се извиним, ви сте пропатили због нас.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Немојте, молим вас...

ДАНИЦА: Илија је био мало попустио са живцима. Није ваша кривица. Умислио је свашта, а ја сам му још и поверовала. Уместо да га као нормална жена смирим и вратим на прави пут, ја сам га још и подржавала у том безумљу. Све ове године вас сам оптуживала, а сад тек видим да сам бежала од истине. Илија је био болестан човек. Да сам то онда знала, да сам хтела то себи да признам, да сам га вратила на прави пут, он би још увек био поред мене.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ (спуштене главе): Ја сам баш нешто у вези са тим хтео...

ДАНИЦА: Шта?

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Хтео сам... Јел’ сте добро?

ДАНИЦА: Попила сам лекове.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Сигурно сте добро?

ДАНИЦА: Нећу ја више никад бити добро. Само ти реци шта имаш.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ (оклева): Овде сам због Илије.

ДАНИЦА: Шта због Илије?

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Па то, у вези са његовим нервима, та његова болест и то... Ако је и био болестан. Оно што сам хтео да вам кажем... Ја ћу само да кажем, нема другог начина – Илија је био у праву.

Даница нетремице гледа у њега.

ДАНИЦА: Како? За шта?

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: За оно што ме је сумњичио да сам шпијун. И што је говорио да су ме послали овде. Да организујем групе. Да сам плаћеник. Био је у праву. Илија је био поштен човек. Јесам, био сам плаћен да будем овде, да радим против система. Такво је било време. Али, нисам му ја ништа урадио. Тако се десило. Код вас сам случајно дошао. Овде сам био најмање сумњив. Ето.

Даница је потпуно затечена, неко време зури испред себе.

ДАНИЦА: Бог ће ти судити.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ (насмеје се, од очаја): Бог... Јуче сам разговарао са докторима. Не дају ми више од шест месеци.

Даница и даље гледа у празно, говори полако.

ДАНИЦА: Знала сам, сво време сам знала. Па ипак, сад кад си то изговорио... Па то значи... (подиже поглед) и оне инекције... ти ниси био болестан? (прекрсти се и скрене поглед) Е, Илија, Илија... Теби је следовала медаља за храброст, а не онако да завршиш. Јурећи шпијуна... да не побегне за Америку... На улици, поред пса. Као пас.

ПЕТАР ЈАКОВЉЕВИЋ: Знате, Илија је...

ДАНИЦА (нагло устаје): Немој да си више споменуо његово име. Ниси достојан ни слику да му погледаш. Иди сад, не прљај више ову кућу.

Јаковљевић устаје, узима шешир и излази погнуте главе. Даница закључа врата за њим, одлази до телефона и окреће број.

ДАНИЦА: Ђуро, дођи молим те брзо, важно је. Имам нешто да ти причам. Не могу телефоном. Ајде.

/.../

део драме Европски Шпијун

http://zorangrbic.googlepages.com