ВУК У КОЖИ ОВЧИЈОЈ

На камену са којега се спуштају испреплетене жиле одавно осушеног стабла, стоји чувар стада и растерује завијање вукова дувајући у дугачки бивољи рог. Јека одбијена од тамних сенки шуме, прескаче преко валова сребрног потока и бацака обрисе месеца низ падину. Пада још једна ноћ у којој ће чобани бити једина препрека вуцима да не нападну стадо оваца. Црно и бело. Две супротности које по својој потреби користе једно друго да би се разоткрили. Два пастира Нарцис и Златоусти затварају овце у тор. Нарцис се смешка и поцупкује свирајући у двојнице, а Златоусти и даље дува у дугачки рог повијен према земљи толико силно да подрхтава трава и одгурава завијање вукова све даље и даље. Лице му је озбиљно и намрштено. И ако погледом пребројава стадо, пажљиво ослушкује звуке природе да му се кроз разна шушкања и пуцкетања не прикраде вук. Нарцис је легао преко великог пања, покрио се кожухом и ставио руке под главу. Смешка се и броји звезде. Тек када изброји двадесетак, броји поново на глас као да се игра са њима и пребацује их стално им мењајући редни број.

- Десет, једанаест дванаест.- Броји и смеје се.

- Или је четрнаест шеснаест, пет? Хахахаха.-

Златоусти га прекорно гледа. Дува у рог и мршти се. У даљини се поново чује завијање вукова.

- Побогу Нарцисе хоћеш ли престати да се лудаш? Зашто упорно бројиш звезде?

- Проверавам јесу ли све ту.- Одговара Нарцис и понавља бројање.

- Па да. Док ти бројиш звезде вуци се прикрадају да нам поједу стадо.- Прекорава га Златоусти. Он подигне главу и насмеши се.- Ха, упецао се.- мрси у браду и седа на пањ.

- Е баш ће тим нашим овцама много помоћи када их ти пребројиш и запамтиш број.- Смешка се Нарцис и прстом показује на звезде које и даље броји.

- Морам Нарцисе. Наш задатак јесте да пазимо на поверено стадо, хранимо га и чувамо.- Забринуто говори Златоусти гледајући у јагње које је тога дана почело да храмље и које је сада лежало испод мајке и покушавало да подигне главу и сиса.

- Јесте.- Коментарише Нарцис и на глас броји растежући:- Сто-педесет -и шест хиљада и два милиона.-

- Ух. Камарате који ти је то број?- Ипак се осмехује Златоусти. Нарцис спушта главу и показује му на место до себе на пању прекривеном маховином.

- Знаш Златоусти како ти будеш успео да сачуваш овце тако ћу и ја звезде. Гледам те само како данима тераш вукове од оваца. Па њима смо највећи вуци ми. Да, да. Ми који их као чувамо и пазимо а онда их покољемо и одеремо. Ма знаш ли како се добија астраган? Из овце се извади не ојагњено јагње и живо одере. Све да би даме носиле лепе бунде. Знаш ли вука или неку другу звер која би то направила?-

- Ух где ти оде.- Уздахну Златоусти, а Нарцис настави.

- Е да. Али види ти има још једно стадо које је стално на паши између неба и земље. Људи. И даде то стадо Господ пастирима земљаним да их посебно чувају јер се од свих на земљи разликују по Духу Господњем а види шта они чине. –

- Да.- Кротко одговара Златоусти и ражарује ватру.

- Сећам се ономад у граду оних говорника. Сви су викали како су наше месије и спасиоци. Говорили су да су наши видари и божији изасланици који су дошли као пастири да нас спасу од вукова што су нахрупили са свих страна. Видим ја да то нису пастири већ чобани, али ћутим. Говоре нам како ће нас одвести у Европу и свима дати хлеб у руке и како ћемо живети у свили и кадифи, а ја видим да су им лица вучија и да су им очи вучије и да се човек претворио у вука а вук у човека. Зато ти кажем брате Златоуст пустимо ми вукове у тор мање ће покоља направити него човек.-

- Побогу камарате шта причаш?- Јогуни се Златоусти а Нарцис настави:

- Ја зар се не сећаш како су нам обећавали славу и богатство а оно угаси се кандило и народ се развеја на све стране света. У колевкама се квочке нагнезђују а наша нејач по свету мења имена па син Јованов Стеван доби име Стив а Јован се прекрсти у Ђжона и све свето одбаци а ухвати се погани и опогани се да га они са ликом вучијим међу собом не препознају. Ено га награђеног где по Европи чисти улице и нужнике и све пљује на свету земљу своју над којом вране облаке потамнеше и родитеља остављеног на запарложеној земљи сакрише крилима као смрт. Обећаваше нам посао и част а угасише наше фабрике и огњишта. Радник постаде скитница и бескућник, сломљен као јасика на ветру. Сељак сеје муку а жање сиротињу. Оно што узбере неће нико, него странско купује а своје баца. Оно што градише очеви наших очева, раскрчмише унуци наши у славу својег вучијег накота. Распарчаше земљу и дадоше нас туђинцу да служимо за комадић проје као робље и сужњи у част оних што нас као марву распродаше. Пуштај овце брате нека се хватају шуме и честара, да оно што не поједе вук не искида побеснели човек. Да оно што не одвуче вук не одвуче човек на балове у јазбине своје за пијанке и блудна весеља. Јер веруј ми, вук убија док је гладан а човек док не изнемогне. –

Златоусти се прекрсти и уздахне. Ухвати га силна туга и спусти главу у шаке.

- Хајде да ми будемо пастири часног имена. Пуштајмо своје стадо. Немојмо бити као чобани човекови који га дадоше алама адским да га жигоше као марву и да му сатанске бројеве исписује на чело, да га учи како да убија не рођену децу своју, да оставља родитеља изнемоглог и старог, да пљује на светиње своје и у руке некрста их предаје. Да га дрогира и опија собом нечастиви и да га продаје на сточним вашарима света док му земљу крчми, пустоши цркве и села и док му гробља на земљи кидају вандали а она на небу остају пуста. Пустимо брате магарца да их води. Јер веруј ми сто пута је умнији магарац са крстом на леђима него школован човек који крст одбаци. Нека их магарац прекрштен поведе на сочну ливаду када ми не умемо него их водимо све у круг око вукова и око човека па која их звер прије дограби. Не бојим се Златоусти за наше стадо оваца. За људско стадо да, али ово наше не. Оно је паметније од људског и никада нећеш чути овцу да крекеће али ћеш чути човека да мекеће.-

Златоусти се подигне. У очима му заискрише сузе и он се прекрсти па широм отвори тор и пусти овце. Оне кренуше полако са ноге на ногу по ливади обасјаном месечином па се на час учини како се бели сјај звезда на небу измеша са белим стадом оваца на земљи. Нарцис се насмеши и повуче камарата за рукав.

- Гледај камарате како се оно небеско стадо и наше измеша. Е хеј, када га онај што на леђима крст носи води, па макар он био и магарац. Еј да је среће да и наше српско стадо хоће повести неко крштен па макар и магарац био, само да не лутамо више од земље до неба и од немила до недрага него да се са оним звезданим стадом измешамо у славу Господа. Замисли ти добри мој брате како је онима звездама на небу што животом својим купише место у царству небеским за ово стадо српско на земљи а оно се измеша са вуковима па заурлава и кида на све што наиђе.-

Из сенке коју је шума бацала по пашњаку бане човек са тешким теретом на леђима. Оба пастира га видеше како се извлачи из сенке и како пресеца месечину погрбљен до земље. Око њега су ишле овце пратећи магарца чији је крст на леђима све више сијао. Ишао је човек полако ногу пред ногу док су иза њега и даље из шуме завијали вуци. На небу се ускомешаше звезде и Нарцис набра веђе. Онај са теретом на леђима као избачен из сенке шуме бане на зараван обасјану месечином. Стајао је и дахтао у раздрљену кошуљу. Пастири видеше да онај на леђима носи две прекрштене гране и да са једне гране испред његових уста виси јабука.

- Ко је то?-Опрезно прошапта Нарцис.

- Немам појма.- Одговори Златоусти и подигне се. Стајао је са дланом изнад очију и посматрао онога са теретом на леђима како полако, ногу пред ногу прилази. А онај хукне толико јако да се узљуљала шума. Секао је крстом тамне сенке и просијавао светлост месечине кроз њу. Напокон приђе толико близу да га пастири распознаше у тами. Беше то човек савијен под бременом великог дрвеног крста. Оба пастира му притрчаше да му преузму крст и тако га растерете али он одмахне руком.

- Немојте добри људи, ако за Бога знате, него на мој терет ставите и свој па да у славу Господа кренем даље.

- Ко си ти?- По мало уплашено га пита Нарцис сакривајући се иза Златоустог.

- Ја сам Србин који је остао и без куће и кућишта и без домовине свете своје. Ја сам онај који је кренуо у свет да га овај распарча као човека и уништи му све што му је свето. Да му сатре и племе и семе. Ја сам онај који је кренуо за јабуком да се греха наужива и да се испуни свим лажима и гадостима а остао и без рода и без помозбога. Браћо. Ако сте људи натоварајте не мене камење и муку, да испаштам да ми покољења не клецају по свету и нечаст рађа. Шибајте ме браћо и туците јер суд ће Господњи бити још страшнији јер рече Исус : '' Не зови ме благим јер нисам благ.'' Пљујте ме браћо и удрите каменом да ме не туче Бог у поколења моја него да га избави од дроге, зла, човека и ђавола, па да га врати у наша села да се нигде и никада не кити именом сатаниним него да се одрекне тела и греха и да служи Господа Бога у векове векова. Ломите ми браћо ноге и руке, нека ја пужем да ми не пуже син и унук по страној земљи Србији коју сам странцу продао за шаку зоби па сада у празне јасле главу гурам да се наситим сламом. Браћо моја. Разапех себе да не разапнем децу своју којој дозвах слуге таме да нам погасе кандила и да нам адске ватре расплету по мегданима где јунаци наши дадоше своје животе за откуп наших греха. Удрите ме браћо и ране ми живе отварајте јер како ће нас ударити Христос када дође да суди живима и мртвима и нађе наше светиње без народа, пуне војске стране, оковане жицом уместо оковане нашим телима која ни једну зраку немани не би пустила у свете одаје на којима лежи Христос. Праштајте браћо што нисам знао да сам чувар Христовог гроба него сам кренуо за телом па изгубио душу. Добро је што је Господ милостив па колико се ми више хватали ове јабуке греха он на нас ставља већи крст и ране да се спасемо кроз Христоса. Праштајте ми браћо што децу нисам учио писмом српским и о светињама што му нисам зборио па ми деца служе Моному и пишу језиком вукова, а унуци ми се рађају у туђини туђинцима.-

Нарцис зину да нешто каже када га Златоусти ухвати за руку и повуче. За овцама су и даље добовале звезде својим сјајем па се није знало које је које стадо. А за човеком гле ужаса. Из шуме је са запада долазио чопор вукова белих очњака и крвавих очију скривених испод овчије коже. Човек са крстом крене даље гледајући за путевима где су му се упутила деца ка западу и не осврћући се на пастире који кренуше за стадом оваца што оде за магарцем преко чијих је леђа и крста, свитала зора.

Раб Божији Борис Стапарац