РАЗГОВОР СА ПОВОДОМ

ПРОФЕСОР ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

„Бог ће помоћи - ако буде имао коме!“ -Треба се чувати немирног духа и распаљених страсти, јер када су околности у којима се нађемо тешке - тада нам је највише потребан разум и срце отворено за благодат Божију

Владимир Димитријевић је рођен 1969. у Чачку, где је завршио Основну школу и Гимназију. Дипломирао је на групи за српски језик и књижевност са општом књижевношћу Филолошког факултета у Београду. Од 1991. године активно је укључен у рад Православне мисионарске школе при Храму Свети Александар Невски и Верског добротворног старатељства Архиепископије Београдско - карловачке, као организатор предавања и мисионарског рада. Професор је српског језика и књижевности у Гимназији у Чачку.

Одржао је преко сто предавања на тему деструктивних верских секти, а одлуком епископа жичког Стефана од новембра 1994. године радио је као вероучитељ у Чачку, при храму Вазнесења Господњег, одакле је 13. фебруара 2008. године смењен усменим саопштењем, без икаквог образложења. За свој рад добио је многобројна признања и од световне и од црквених власти.

„Заповест је Господња да не останемо неми у временима када је вера у опасности. Када је у питању вера, нико нема право да каже, „ко сам ја?“. Нема право ни свештеник... ни владар... ни земљоделац... ни бескућник који једва долази до дневног следовања. Нико нема право да каже: није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати, а ти зар да останеш нем и незаинтересован?“, речи су Светог Теодора Студита, па да и нама буду јаснија нека питања вере разговарамо са професором Владимиром Димитријевићем из Чачка, разрешеним вероучитељем, оцем четворо деце, књижевником, човеком који је веру упознао и друге о њој учио.

ДВАНАЕСТ ВЕКОВА ЛИТУРГИЈЕ

Ужичке новине (УН):Зашто је Света Литургија постала предмет спорења у наше време?

- Света Литургија је срце Православне Цркве из кога струје благодати напајају Тело Христово. Примајући, под видом хлеба и вина, Тело и Крв Богочовека, ми постајемо усвојена чеда нашег небеског Оца и стичемо обожење и вечни живот, који не можемо стећи сопственим напорима. Свети Игњатије Богоносац назвао је причешће „леком бесмртности“. Као што, захваљујући хлорофилу биљака, у својој свакодневној храни једемо преображену сунчеву енергију, тако се захваљујући Светој Литургији причешћујемо нествореним божанским енергијама и постајемо, како кажу Свети Оци, „богови по благодати“. Због тога је Литургија кроз историју и бивала предмет спорења и оспоравања од стране оних који њене дубине, ширине и висине нису могли да разумеју, покушавајући да земаљском мишљу докуче надземаљску тајну.

УН: Од када потиче Литургија какву данас знамо и како је служена у доба Светога Саве?

- Литургија какву данас знамо, уобличена је још пре 12 векова и са извесним мањим изменама служи се до дана данашњег. Богослужбена упутства такозваног Барберинијевог кодекса, у коме је сачуван скоро цео текст оновремене литургије, садрже рубрике о тихом читању свештени-чких молитава. Тако да је и у доба Светога Саве било то исто: свеште-ничке молитве су се читале тихо, олтарска завеса се отварала и навлачила у одређеним тренуцима Свете Литургије.

УН: Да ли има писаних трагова о начину служења Литургије у доба Светога Саве?

-У Законоправилу које је превео и приредио Свети Сава, у тумачењу петог правила Лаодикијског сабора стоји: „Молитве које изговара архијереј над рукополаганим епископима, и презвитерима, и ђаконима, не изговарају се много гласно да сви људи чују, него само они који су унутра са архијерејем светитељем“. У старом српском Служебнику из 13. века, а то је век чији је почетак карактеристичан по архиепископском деловању Светог Саве, јасно стоји да свештеник молитве чита тихо и након тога произноси возгласе, то јест завршетак молитава је такав да га чују сви окупљени у храму. Да скратимо причу: Руси, Бугари и Срби, од када су се крстили никада нису слушали наглас читане свештеничке молитве. Да је било потребно мењати тај поредак, то би свакако учинили Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, Свети Владика Николај и отац Јустин Ћелијски. Они то, међутим, нису учинили. За сваког православног Србина то би требало да буде довољно.

НОВА ВРСТА УНИЈАЋЕЊА

УН:Да ли литургијске промене које поједини намећу СПЦ имају икакве везе са богослужбеним реформама које су у римокатоличкој цркви наступиле после Другог Ватиканског концила завршеног 1965. године?

- Посредно да, непосредно не. Шта то значи? Други Ватикански Концил имао је за циљ осавремењавање римокатолицизма које би хришћанство учинило доступнијим модерном човеку. Поред наглаша-вања потребе за екуменским зближавањем са осталим хришћанима (у ствари, за новом врстом унијаћења скривеног иза маске плурализма и толеранције), одлучено је да се и богослужење прилагоди захтевима новог доба. Педесетак година пре тога поједини римокатолички научници - литургичари почели су са истраживањем ранохришћанског богослу-жења и извели погрешне закључке о њему: тобож, у раној цркви богослужење је било непосредније, без преграда између свештеника и народа, а свештеник је био лицем окренут народу. На основу тих закљу-чака папа Павле Шести је спровео реформу Римске Мисе (римокатоличке литургије). Из Мисе је уклоњен вековима присутан латински језик, Часна трпеза изнета пред народ, свештеник се окренуо лицем ка народу, служба је скраћена на тридесетак минута, уздржање од хране пред примање хостије (римокатоличког причешћа) сведено је на сат времена, из храмова су уклоњени многи украси, статуе светаца, а нови храмови су грађени као стерилне зграде у модернистичком протестантском стилу. На мисама су понегде почели да користе и рок музику да би привукли младе.

УН:Које је последице имала таква промена?

- Последице су биле катастрофалне. Број верника у црквама нагло је опао, настали су многи расколи, француски кардинал Марсел Лефевр одбио је модернистичку реформу и одвојио се од Ватикана са стотинама хиљада следбеника. Озбиљни римокатолички литургичари почели су да доказују да претпоставке богослужбене реформе нису биле исправне. А поготову тврдња да је свештеник служио лицем окренут народу. Он је то чинио само кад је читао Јеванђеље и проповедао (као и данас), али су хлеб и вино, који треба да се силом Духа Светога претворе у Тело и Крв Христову, били приношени тако што су и свештеник и народ били окренути истоку, који симболизује Спаситеља и Његово присуство.

УН:Како је сада, да ли се нешто променило?

-Уочавајући катастрофалне последице непромишљене реформе, садашњи папа Бенедикт XVI допустио је служење традиционалне латинске мисе, трудећи се да забрани свако богослужбено експери-ментисање и неозбиљност.

Римокатолички теолози који су довели до богослужбених реформи, својим књигама и ставовима, веома су утицали на православне реформаторе, од протојереја Николаја Афанасјева до данашњих грчких модерниста, какви су рецимо, свештеник Павле Кумаријанис или Петар Василијадис, професори Теолошког факултета у Атини. Читајући ри-мокатоличке литургичаре модернистичког правца, и сами склони еку-менизму, они су прихватали погрешне закључке западних научника и сада покушавају да их наметну Православној Цркви. Сличан је случај и са манастиром Нови Скит у Православној Цркви Америке. Тамошњи монаси, бивши римокатолици који су формално прешли у православље, али остали латинског духа, већ одавно предлажу радикалне литургијске реформе, сличне онима које је спровео Ватикан. Они наглас читају свештеничке молитве, немају олтарску завесу, држе отворен олтар, одвојен од храма провидним иконостасом итд. Иначе, монаси Новог Скита су познати по томе што гаје кучиће и свој метод дресуре паса продају широм Америке, што су недавно демонстрирали у ТВ серији „Божанствени пас“ на каналу „Аnimal planet“. Ако знамо да су највећи православни литургичари били свеци, од Светог Јована Златоустог до Светог Јована Кронштатског, а да се данас реформом литургије, између осталих, баве и амерички дресери паса, онда нам мора бити јасно да ту нешто није у реду.

СВЕТОСАВСКО ЈЕ ЗАКОН

УН:Народ је прилично збуњен, епископи преко штампе размењују различите ставове и једни друге оптужују, са званичних места се оспорава вредност Предања и поредак Служења Литургије, не поштује се оно што је оставио Свети Сава, Авва Јустин и Свети Николај... Ваше мишљење о томе који је разлог зато? Ово ћутање на „лоше прилике у цркви“ није добро. Да ли неко треба народу да објасни шта се догађа?

-У историји Цркве било је тешких периода, када је ситуација, како су говорили Свети Оци за епоху сукоба са аријанцима „личила на тучу у мраку“: није се знало ко кога удара и зашто. Свети Григорије Богослов је у то време упозоравао, пишући епископима свог доба: „Повод ваших спорова је Света Тројица, а истински узрок невероватна мржња“ и додавао је: „Цркве су без пастира; добро пропада, зло надвладава; треба пловити ноћу, а нигде нема светлости која показује пут“ итд. Међутим, Господ је увек давао победу и мир Цркви Својој. Тако ће бити и сада. Спорови постоје, али се могу надвладати у духу љубави и верности Светом Предању.

УН:Верници су свесни чињенице да се не поштује одлука прошлогодишњег мајског Светог архијерејског сабора ...

-Наш Свети архијерејски сабор на свом мајском заседању 2007. године донео је јасне одлуке о томе како треба служити Свету Литургију. Верујући народ треба да тражи да се поштују одлуке Сабора, али и да се моли Богу за мир, љубав и слогу у Светосавској Цркви, као и да добро упозна православно богослужење. Мора да и живи њиме да би знао шта брани и зашто жели да остане веран литургијском предању својих светих отаца од Светог Саве до Светог Владике Николаја. Треба се и молити за љубав и слогу међу епископима, али не заборављати: Црква је Божија - а не наша; и ми не бранимо Цркву - него Црква брани нас. Као што би рекао Патријарх Павле: „Бог ће помоћи - ако буде имао коме“. У сваком случају, треба се чувати немирног духа и распаљених страсти, јер када су околности у којима се нађемо тешке - тада нам је највише потребан разум и срце отворено за благодат Божију.

Биљана Диковић

„Ужичке новине“, 9.мај 2008.

ИЗ књиге "Реч на реч" која се може скинути у довнлоад секцији