ВРЕДНОСТ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНСТВА ЗА НАЦИОНАЛНИ И КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ

У нашој националној свести (владајућем духу) још не постоји консензус да ли је православна вера вредност, коју као и сваку вредност, треба неговати, афирмисати и артикулисати или је она „баласт у процесу модернизације“. Наше удружење стоји на становишту да је Православље, свакако, вредност и вероватно крајеугаони камен нашег постојања. Стога ћемо предложити неколико тачака – праваца афирмације Православља као вредности у оквиру целокупног друштвеног концепта.

Нама није циљ бављење богословљем и црквеним темама, већ синтезом православља са савременом културом, а такође, није нам циљ нарушавање секуларности наше државе. Уверења смо да је секуларна држава, лишена божанских атрибута, израз јеванђелског учења – „подајете цару царево, а Богу Божије“ и „царсвтво Моје није од овога света“. У православној теологији никад се није разрађивала идеја „Божанске државе“ али то не значи да и култура треба да буде секуларна. Култура извире из култа и немогуће је ово двоје раздвајати. Стога је изградња и неговање хришћанске културе не само само развитак већ израз идентитета и суштине хришћанства. Онемогућавање овог процеса јесте оспоравање самог постојања хришћанске цркве. Јеванђелски идеал је „покајте се, јер се приближило Царство Божије“, дакле, Царство које није од овога света, али покајање није само догађање који се тиче једне особе, већ квасац преображаја целога друштва. Покајање је трајни процес који подразумева живот устројен одређеним вредностима. Из тога произилази да је стварање хришћанске културе и етике сам начин хришћанског живота.

Ми ћемо навести неколико аспеката због којих сматрамо да је хришћанство вредност која је значајна за изграђивање друштва и у нашем времену. Ти аспекти су следећи:

- Општечовечански

- Национални и

- Антрополошки

Хришћанство је универзална вредност, не само за источно-православне и словенске народе, већ је оно и темељ Европе. Свакако овај темељ је често и много оспораван али је наша цивилизација и даље, бар по имену хришћанска. Многе универзалне вредност: достојанство човека, толеранција, солидарност, прогрес... су или у основи хришћанске или произилазе из хришћанског хабитуса. Без хришћанства као херменеутичког компаса немогуће је разумевање целокупног културног и уметничког стваралаштва наше цивилизације, од антике до посмодерне. Немогуће би било на овом месту набројати све ствараоце разних научних и уметничких дисциплина од философије, књижевности, вајарства, сликарства до филма и савремене уметности, чије је стваралаштво тесно повезано са хришћанством.

Потом конкретно Православно хришћанство нас блиско повезује са свим православним народима до те мере да осећамо сродност и готово идентификацију са културама ових народа. То се нарочито односи на руски народ, а управо је Православље кључни елемент ове сродности. (Филмски фестивал православних и словенских народа „Златни витез“ сведочи о овој културној повезаности, баш као и споменик тихог молитвеника св. Сергија Радоњешког у Дунавском парку, који су управо у Нови Сад под санкцијама донели учесници овог фестивала).

Религија има своју улогу и у геополитичкој констелацији, по Хантингтону, чак и одлучујућу. Да би смо разумели религију као феномен а на тај начин и боље схватили свет око себе потребно је да прво разумемо, јунговским речником речено, своју архетипску веру.

Национални значај – Како разумети светосавље и косовски завет, као основе националног идентитета, без осазнавања литургијско-подвижничког живота Православне цркве.

Наш је народ изградио посебан вид културе, који се суштински доста разликује од многих европских култура. Наиме, током периода турске владавине, наш је народ изгубио могућност да се културно искаже у сфери материјалног стваралаштва као што је то могао у периоду Немањића, већ је био принуђен да тражи нове могућности. Зато се он окренуо духовној сфери. Онемогућен сиромаштвом под турском влашћу, он није градио цркве, манастире, културне објекте, зграде од државног и јавног значаја (попут западног човека), али је зато, као последица духа који је народ гајио, ''изградио'' мноштво личности који су веома добро персонификовали културу и дух свога народа. Поједине истакнуте владике, свештеници, песници-гуслари, јунаци, непобедиви војници, борци за слободу, ускоци, хајдуци, витезови, брижне мајке, верне супруге, чедне девојке и др. само су неки од личности наше историје које је народна култура изнедрила, а којима ретко који европски народ, па и шире, може да се похвали. Анализом животниих ставова истих лако је доћи до закључка да су њихови светогледи, као уосталом и народа из којег су поникли, формирани под непосредним утицајем Цркве и православне духовности. Као такви, и као народни хероји, постали су уједно и узори народу, тако да су, у почетку поучени народним духом и у њему васпитани, добили могућност да и сами постану васпитачи народа, утичући на његов дух и дајући му својеврсни теоријски, али пре свега практични израз.

Управо по овоме, као што смо рекли, наш се културни вид разликује од западног и даје му квалитативну специфичност чиме добија и посебну вредност. Овим је култура добила животност, јер је непосредно утицала на начин живота народа добивши конкретан облик у свакодневици, што није било могуће у толикој мери на западу где је култура у много већој мери била изражавана материјалним стваралаштвом.

Хришћански дух оваквог типа културе (у односу на друге) се огледа у још једној ствари. Она није била привилегија само једног друштвног слоја, већ је била заједничко богатство читавог народа.

У нашем програму смо навели да је стварање националног и културног обрасца основни циљ нашег удружења. Овај образац извире из антропологије, односно теорије о човеку и он би требало да буде програм за изграђивање аутентичног и стваралачког човека.

Шта Православље може да нам каже на ту тему. Већ смо поменули да су неке основне универзалне вредности изворно хришћанске. На овом месту поменућемо оне јеванђелске вредности које нажалост нису постале универзалне зато што их Запад никад није ни разумео на прави начин. То су саборност и личност (=ипостас). Наиме, Запад оперише појмовима индивидуе и колектива који су заправо рецидиви јевнанђелских појмова. Због тога је на Западу од времена хуманизма и ренесансе непрестална кверуланција индивидуализма и колективизма, као основних идејних концепција. Сматрамо да је крвави двадесети век финале овог сукоба, кроз идеологије које су се заснивале на једном од ова два „Изма“. Комунизам, фашизам и нацизам су класични преставници колективизма, док је либерална демократија (у свом настанку заснована на суровом капитализму; зар је данас другачије?) заснована на индивидуализму. (Интересантна је ствар да се екстремни индивидуализам у данашње корпоративно време неосетно претвара у колективизам – диктатуру ниског интезитета, добровољну тиранију). Природно је да је наша национална свест оптерећена овим начином мишљења. Али Православље нуди другачију перцепцију стварности – симфонију заједнице и личност. Наша идеја заједнице јесте саборност – икона Бога који је Света Тројица, али је једно Биће, а личност је саборно биће, биће љубави и слободе, чији онтолошки темељ упаво чини заједница. Водећи православни теолог митрополит Јован Зизиулас у свом круцијалном делу „Од маске до личности“ врло аргументовано доказује да је пуни значај достојанства личности дало управо хришћанство, те да персонализам у античком свету није ни постојао. У данашње време отуђења и зјапећег нихилизма који прети да прогута и саму суштину човековог бића, сматрамо да је ова тема много више од академске полемике, она је питање смисла живота и крајеугаони камен нашег постојања.

На крају, не најмање важно, морамо да напоменемо да православље није само теорија већ пре свега пракса. Да употребимо једну светоотачку синтагму „православље је правоживље“. Православни систем може бити коректив многих друштвених девијација: наркоманија, алкохолизма, депресије, кризе породице, отуђености... Али и инспиратор многих друштвених вредности које нам помажу у изграђивању стваралачке личности. Циљ православне духовности јесте обожење – заједница са Богом, заједница са Логосом. Обожени човек јесте словесна личност, значи да је православље пут ка стваралачкој зрелој, словесној и потпуној личности која је пронашла и остварила смисао живота.

Осврнимо се око себе, није ли такав Пут мелем у оваквом хаосу постиндустријског доба.

Израдили: Дејан Перишић и Радослав Малеш

Текст је програмско начело УГ ''Српски културни клуб'', Нови Сад