Др М. Спалајковић

Духовни темељи светосавске Србије


Само се из привидне смрти васкрсава. Распеће на Голготи још не значи смрт, праву и коначну. Доказ нам је Христов пример. Српски народ је често пута пропадао, али није никад пропао. Он се и сад, као после сваког тренутног распећа, опет поново враћа животу. Његова мученичка прошлост испуњена је сва Голготама. Али после сваке Голготе, уместо смрти, настајао је нови живот у коме је народна душа, очишћена од греха, зрачила још светлије. Она је нагонски још јаче стремила обнављању државе као највишег спољашњег симбола народне заједнице.

Судбински ход српског голготског успона не могу нам објаснити историчари и социолози – опијени таштином свога знања и својих "научних" метода – никаквим географским, економским или макаквим материјалним чињеницама. Он би био необјашњив, кад не бисмо знали за све оне невидљиве и једино непроменљиве снаге српске чудотворне виталности, које су увек, после сваке нове Голготе, пристизале из дубоко скривених дубина самосвојног народног бића.

У духовном јединству и непоколебљивости српске верске, друштвене и националне мисли, лежи извор оне државотворне моћи која је одржавала и спасавала Српство у средњем веку као и доцније. На том првобитном извору Србин је за сва времена одредио свој однос према Богу и људима, полажући у темеље свога народног бића: светосавску народну веру, патријархално схватање живота и поштовања предака, човештво и јунаштво однеговано у породичном задружном оквиру и опевано на народном језику заједничким уметничким генијем самог народа. На тим темељима је још од старина изграђена српска државна заједница, национално искристалисана у древним српским жупама и племенима, политички коначно уобличена у средњевековним српским државама, а нарочито у држави славних Немањића.

Српска Голгота је отпочела од првога дана српског досељења у ове северо-западне крајеве старе Византије, на вечном раскршћу између Истока и Запада. Са највећим напорима Срби су подизали и одржавали своје државне зграде. У току векова оне су зидане и рушене, али духовни темељи српске народне заједнице остајали су нетакнути. Њих ни време ни догађаји нису могли начети. зато се српки народ и могао до данас одржати. Бранити те темеље с очајничким самопрегором и без предаха – у садашњости и будућности, онако као и у прошлости – такав је од памтивека био и такав мора увек бити ВРХОВНИ ЗАКОН у животу српског народа.

"Трпи, душо, Бога ради". У тој народној изреци је највиши морални императив који се нагонски намеће српском народу кад год су потребни надчовечански напори воље ради спаса Србије. Трпети, живећи стално у опасностима, и не роптати – то не значи седети скрштених руку и пасивно ишчекивати догађаје, то не значи мирити се са злом јер је тобож таква Божја воља; то значи бранити храбро и отворено духовне вредности, то значи борити се до смрити за победу добра, и ни у једном тренутку не сумњати у активну помоћ Божју, пошто су за то сви услови испуњени. Другим речима, то значи: Имај поверења у Бога и стрпљења у себи, и Бог те неће напустити.

Данас можда више него икад, српски народ је свестан тога најстаријег закона који управља његовом судбином а његов живот претвара у мит. Он га религиозно поштује и на тај начин се покорава Божјој вољи. Догод Срби буду тако радили, Бог ће им помагати. Није на памет речено да Бог чува Србију. Дубок верско-национални смисао те историске истине везан је за дно народне душе онако као што је и њен етички корен у народном веровању дубоко усађен. Њу је светосавско православље освештало а српска историја већ неколико **** потврдила. Да ли су нашим ученим скептицима и надри-филозофима потребни, после свега тога, још и какви "научнији" докази? Њих им неће пружити ни позитивизам Огиста Конта, ни еволуционизам Херберта Спенсера, ни историски материјализам Карла Маркса. Српском народу није ни потребна таква "наука"; њему је стало до врховног моралног закона који управља његовим животом.



***



Као што је у реалној политици народни инстинкт извор политичке мудрости, тако је и у народној етици национални мит филозофска ризница скривеног блага народне душе.

Још пре Косова српски народ је изградио своју националну културу и створио своју државу. То стварање није извршила нека несвесна људска маса којом управља психологија гомила, него једна органски одређена и уобличена заједница код које се, у току њеног животног развоја на основу властитих закона, образовала свест о самосвојном народном бићу као и о материјалним и духовним тежњама народне целине споља уоквирене државним облицима. Две временске метафоре и два просторна облика – Зета и Рашка, Србија и Црна Гора – симболи су једне увек исте и вечне српске осовине. Као некад Рашка и Зета, после погибије на Косову, тако и сад Србија и Црна Гора, после државног слома, проваљују у суђеном часу врата смрти и предњаче Српству на праисториском путу голготског успона. На Цетињу као и у Београду распламтела се буктиња националне свести и одјекнуо је мушки глас о одлучној заједници Србије и Црне Горе у одбрани смртно угроженог Српства.

У том судбоносном часу, Црна Гора је као и Србија, подигла очи небу и, са врха своје калаварије, произнела своју топлу молитву за спасење Српства...

Нема тога који се није стресао од ужаса, сагледавши крваве ране Црне Горе и голготска страдања њеног униженог, опљачканог и распетог становништва. Ни мрачни кршеви нису могли сакрити страшну слику Титових сатанских недела почињених за рачун безбожничке бољшевичке Москве и бездушног мамонског Лондона. Немачком војнику постала је Црна Гора још ближа усред њене сетне усамљености где се, у гробној тишини, ни јауци нису више разлегали. Његово се срце испунило тугом пред неизмерним болом те у црно завијене земље где су, од људске свирепости, и гусле умукнуле. Са распламтелим гневом у грудима немачки се крсташ, од стене до стене, пробијао кроз врлети, прогањајући крвожедне нечастиве звери у људском облику... Далеко у долини чује се жубор Таре. Разбијени чопори крволочних комуниста беже у том правцу. Црна Гора ће одахнути. Куцнуо је судбински час, пун значаја за будућност српског народа, – час спасења Црне Горе и завршетка њене Голготе. Са захвалношћу црна брда поздрављају немачког победника...

Црна Гора је одувек била колевка српске државне мисли. Пре осам векова у њој се родио крај реке Бистрице – у данашњој Подгорици – Стеван Немања, оснивач прве српске државе и отац најстарије народне династије. Црногорски горштаци су без престанка били и увек остали највернији и најхрабрији чувари српских расних врлина. Док су у току времена други српски крајеви губили независност и пропадали, Црна Гора није никад престајала да буде гнездо српске слободе.

Црногорац је остао веран и прастарој социјалној установи српског живота, породичној задрузи, па чак и у пространијем облику него у другим крајевима Српства, у облику племена која се деле на братства и колена. Задруга је породична заједница, а племе је још нешто више: оно је ратничка заједница у којој се за старешину бира најхрабрији. У задрузи се старешина одређује по старости или према памети, а у племенима према јунаштву. И тај племенски облик друштвеног живота тамо где се још од старина у Црној Гори задржао не може се приписати случају. Он открива психолошко порекло државотворног нагона органски урођеног Црногорца уопште.



***



У чему је значај Црне Горе за Српство?

Црна Гора је мала али драгоцена и мора се Српству сачувати. Она је драгоцена вредност у моралном и духовном смислу, не само за Србе него и за друге европске народе. У срцу Европе, она је, као у некој великој рударској области, оно мало поље из кога се ваде дијаманти. Црна Гора нам је у живим обрасцима показала шта је виши човек или – према Ничеовом фантастичном изразу – "надчовек", то јест, шта је прави човек или – као што га Карлајл назива – "херој". Црна Гора нам је дала пуно светлих и савршених примера таквог човека. Да поменемо само из новијег времена војводу Марка Миљакова и његове "примере чојства и нунаштва", а из најновијег – генерала Блажа Ђукановића, Баја Станишића, Крста Поповића, Ђорђа Лашића, Павла Ђуришића, и толике друге црногорске јунаке – мученике који су одлучно устали у одбрану српског народа и народних светиња...

И овога **** се потврдило да се Његош могао само у Црној Гори родити, да се "Горски Вијенац" могао само на Ловћену испевати. Може ли се замислити Српство без Црне Горе, а српска поезија без "Горског Вијенца"!

Песничко осећање је код Црногораца развијеније него код осталих делова српског народа. Врхунац песничке генијалности је достигнут у Његошевом "Горском Вијенцу". У Његошевој замисли постоји један највиши образац српског човека. Насликати основне потезе његовог духовног лика, то је главни предмет Његошевог уметничког дела.

Племенитост и витештво јесу одлике таквог вишег људског типа. Херој је по својој природи заштитник слабих и нејаких. Он је увек готов да стави своју надмоћонст у службу правде и човечности, па ма и по цену живота. Управо, само такав живот за њега има смисла.

Нигде као у Црној Гори српски народ није у толикој мери остварио такву људску синтезу. Етос је и мерило и садржина њена. Без етоса надчовек је чудовиште, а херој обична "бештија". Правичовек и јунак – утеловљење потпуне човечности – најудаљенији је од животиње а најближи Богу. Људски живот је већином кратак за успон до те приближне средине изнад које се човек не може више уздизати. Живот је тешка и непрекидна борба, а у животу човека-јунака најтежа је борба са самим собом. Зато такав човек и јесте херој.

У дну срца сваког хероја букти вазда племенити пламен љубави и самилости. Без љубави нема истинског човештва; без хришћанства нема правог јунаштва. У томе је највиша филозофија Његошева.

Зидати своју срећу на несрећи других не само што није – ни по Ничеу, ни по Карлајлу – надчовечански ни херојски, него је у највећој мери доказ нечовештва и нејунаштва. Где тога има, ту културе нема. Правило је једно за народе као и за поједине људе.

Само "чојство и јунаштво" а не богатство и политичко коцкарство, – само храброст и племенита дела уливају Црногорцима дивљење и поштовање. У очима Црногораца право људско биће не представља човек од костију и меса, него човек од части и морала. У Црној Гори жене су као и људи. Оне су пуне неисплаканих суза, јер никад не плачу. Оне или наричу или запевају.



***



Његошев стваралачки геније напајао се на оном истом праизвору у коме је од искони превирала духовност српског народног бића, тајанствена као понор, неисцрпна као "бездна" у песниковој "Лучи Микрокозма". У Његошевом "Горском Вијенцу" стихијски се слила величанствена горостасност песничког генија Црне Горе са језивом стравичношћу српске народне душе, и из надземаљског чара тога божанственог спева заблистала је царска – златом и драгим камењем оперважена – вечна круна српске епске поезије.

Праунук Његошев, Краљ Александар, имао је скупоцену библиотеку у којој је било веома ретких издања, нарочито из француске књижевности почев од седамнаестог века па до најновијих времена. Између осталих реткости, Краљ је имао и један део "Горског Вијенца" у Његошевом рукопису у изванредно лепом повезу од црвене коже. Показујући ми ту неоцењиву српску реликвију, Краљ ме је упитао шта мислим о њеној вредности.

- У новцу или са гледишта националног?

- Не, не... Какав новац! рече Краљ.

- Онда ћу вам без и најмањег оклевања казати шта мислим... Српски народ може живети без Југославије, али не може без "Горског Вијенца". И онда кад ње нестане, Његош ће остати вечно са Србима.

Краљ Александар је знао моје мишљење о Југославији, онаквој каква нам је на конференцији у Паризу, нарочито од стране Енглеза, била наметнута.

- Имате право...