ЛЕГЕНДА ИЗ АНТИЧКЕ ЗВРЧКЕ О ЗЕЗЕЈУ

АРИЈАДНИ И МИНОТЕУРУ

Једном давно у некој земљи на брдовитом Балкану живео је народ познат под називом Србијадни у држави званој Србијада. Премда историјске изворе чине археолошки налази, писана документа и усмена предања, од овог народа нажалост остале су само приче. Ово је једна од њих која се спомиње до данашњих дана. Колико ова легенда има утемељења у историјској реалности и данас се споре истраживачи. Но то и није битно већ да чујемо како иде легендарна прича.

У Србијади је живео млади Зезеј који је завршивиши питијску академију која је проучавала људске душе решио да постане краљ Србијаде и Србијадних. Уз наклоност богова из Бриселске и Вашингтонске низије, које је поштовао и волео чак много више него народ из кога је потекао, као и уз велику помоћ пророчица Медије и ПиТВије, он је то и постао. Истовремено је именован и за првосвештеника богова из Бриселске и Вашингтонске низије.

Као што се сваки дуг у животу мора да плати, тако је и трон на који се попео млади Зезеј имао своју цену. Богови из Бриселске и Вашингтонске низије расрђени непослушношћу која се огледала у одбијању становника Србијаде да их поштују и слушају њихове заповести, захтевали су од новоустоличеног краља Зезеја да приноси главе непокорних на жртвеник боговима, односно чудовишту које је живело у бирократском лавиринту а звало се МинотЕУр. По неким истраживачима митске прошлости овог несталог народа то чудовиште је само по себи тражило људске жртве (без обзира на непослушност овог балканског племена), нарочито да му се пред ноге баца младост и лепота покорених народа.

Краљ Зезеј је пошто је завршио питијску академију за познавање људских душа, веома добро знао колико су Србијадни бунтован народ, те је због тога желећи да испоштује наређење богова којима се клањао, а да сачува и трон и главу позвао у помоћ већ споменуте пророчице Медију и ПиТВију, као и богове чији је првосвештеник у Србијади био. По њиховом савету основао је покрет „За МинотЕУрску Србијаду“, а уз помоћ споменутих пророчица почео је да убеђује Србијадне да их бољи живот очекује када савладају лавиринт на чијем крају их чека МинотЕУр, који ће их обдарити свакојаким поклонима чим дођу до њега. Он је лавиринт Србијаднима представљао као путић кроз ливаду посуту цвећем коју ће Србијадни прећи врло лако и брзо, заправо без муке стићи до обећаног блага и бољег живота.

Краљ Зезеј је верује се био свестан да ће све Србијадне жртвовати МинотЕУру, али до њих му није било претерано стало, једино до чега му је било стало је да на престолу остане доживотно али и да се не замери гневним божанствима са Запада. Због тога је Зезеј и решио да Србијадне зезне причом о бољем животу који ће им чудовиште из лавиринта да подари док он њима господари, обмањујући Србијадне да он за њих много мари. Од Србијада је хтео да буде краљ па макар његов народ пропадао на његове очи. Његови људи су обмањивали јадне Србијадне да би поверовали у лажна обећања прозападна.

Овде треба још и напоменути да је Зезеј био један од учесника експедиције која је ишла у потрагу за златним рЕУном, а која се као што знамо из легенде о Јадсону и Мазгонаутима после дуго година трагања завршила без успеха.

Ма како лепо звучала прича о бољем животу који ће им чудовиште МинотЕУр да дарује велики број Србијадних је сумњао у то. Они су волели слободу и нису желели да је жртвују ни због кога и ни због чега. Глуви за Медијине и ПиТВијине приче тврдоглаво су одбијали да уђу у лавиринт. За њих је Зезеј имао специјални план. У својој свити имао је такозване експерте који су државним реформама све више слободних становника Србијаде претварали у кметове и робове, а робови будући да им преживљавање зависи од робовласника морају да слушају. Слободан човек има избор неслободан нема.

Експерти су покуповали земљу, занате преузели у своје руке, а ковање новца је било у потпуности под њиховом контролом. Свима њима је управљао Зезеј, а њиме богови из Бриселске и Вашнгтонске низије. Највећи успех Зезеја је заправо био што је доста Србијадних поверовало да је он демократа који ће их одвести до бољег живота и минотауровог блага, а заправо је био сујетни краљ коме је једино било стало да остане и опстане на власти.

И Веће Смарача како се звала скупштина у Србијади, која је требало да да привид демократије је у потпуности било под контролом Зезеја. Уз подршку Медије, ПиТВије и богова, он је имао апсолутну власт, власт али не и поверење и обожавање свих становника Србијаде.

Било како било, што вољно, што невољно Србијадни су под вођством Зезеја ушли у лавиринт у коме их је чекао МинотЕУр. Сумњу да ће залутати, да неће стићи до МинотЕУра, па чак да неће моћи ни да се врате у Србијаду разбила им је чланица краљеве свите Аријадна.

Морамо се за тренутак удаљити од ове приче и констатоваити да је чудо како су често имена житеља Србијаде садржавала реч јад, баш као и држава, баш као и њени житељи, а можда и није с обзиром шта им се дешавало током њихове јадне историје.

Елем, Арјадна је обећала Србијаднима да ће их кроз лавиринт водити жута мит, она жута мит која је чврсто повезивала краља, његову свиту и остале чланове робовласничке класе који су чинили покрет „За МинотЕУрску Србијаду“, она жута мит која им је омогућавала да од мита лепо живе на уштрб осталих Србијадних.

Србијадни су лавиринту лутали трагајући за бољим животом, посустале су храбрили букачи из краљеве свите, који су кроз гласове Медије и ПиТВије поручивали да само што нису дошли до доброчинитеља - МинотЕУра.

Да ли су стигли до овог чудовишта. или још лутају лавиринтом, да ли су у лутању сви отишли у свет мртвих – Хаг није нам познато. Крај ове чудне легенде није на жалост сачуван. Од овог несталог народа и државе до нас је допрла само ова јадна легенда.

Љубиша Спасојевић

Нови Београд