БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ ЈЕ ПРОМЕНИЛО РУСИЈУ

Александар Солжењицин

Руски писац Александар Солжењицин о трагичној историји своје земље, о неуспелим реформама Горбачова и Јељцина, о разочарању у политику Запада и о односу према животу и смрти

Осамдесетдеветогодишњи Александар Солжењицин, највећи живи руски писац, и највећи дисидент двадесетог века, ових дана је убедљиво демантовао гласине о својој старачкој немоћи, одговоривши на велики број питања новинара немачког “Шпигла”. Захваљујући томе имамо прилику, нажалост веома ретку, да сазнамо његово мишљење о проблемима са којима се данас суочавају и Русија и свет.

“Патријарх руске књижевности” рођен је 1918. године, завршио је математику и физику, учествовао у Другом светском рату и стекао чин капетана Црвене армије. Ухапшен је у фебруару 1945. године пошто је контраобавештајна служба контролишући војничку пошту, открила да се “критички изразио” о Стаљину у писму другу у позадини. Због тога је осам година провео у логору, где се разболео од рака, али је неким чудом излечен у ташкентској болници 1954.

Боравак у логору потпуно је изменио његов животни пут. Све време је поред обавеза које је наметао логорски живот, писао – поезију, приче, дневник. Реч “писао” није увек адекватна јер некад није имао на чему да пише, а то је било и веома опасно. Много касније, све чега је успео да се сети објавио је у књизи “Стазица” уз напомену да му је то бележење у памћењу давало снагу и одржало га у животу.

Када је ослобођен из логора 1953. и пошто га је Хрушчов рехабилитовао, Солжењицин се настанио у Рјазању где је предавао математику и физику у основној школи. Свој први роман “Један дан Ивана Денисовича”, који га је прославио у целом свету, објавио је 1962. године. Потом се појавило “Матрјонино двориште” – и ту је био крај. Више му није било дозвољено објављивање у СССР-у. Али он наставља да пише тајно, да објављује у “самиздату” и у иностранству. Рукопис романа “Архипелаг Гулаг” мора да скрива од честих претреса КГБ-а. Копије шаље у иностранство, а делове оригинала чува неколико његових пријатеља у разним градовима у Русији. Нобелову награду је добио 1970. године, а у Руску академију наука примљен је 1997.

После објављивања “Архипелага Гулаг” на Западу, Александар Солжењицин је протеран из СССР-а. Најпре је живео у Цириху, а онда у Вермонту (САД). Све време се бавио изучавањем руске новије историје коју објављује у епопеји “Црвени точак” састављеној од три романа: “Август Четрнаесте”, “Октобар Шеснаесте” и “Март Седамнаесте”. У утицајним западним часописима објављује текстове о комунистичком режиму у СССР-у, даје интервјуе, држи предавања на многим универзитетима... Интелектуални и морални утицај Александра Солжењицина одиграо је важну улогу у паду комунистичких режима у Источној Европи и СССР-у.

Совјетско држављанство вратио му је Михаил Горбачов 1990. године. Исте године је у тиражу од 27 милиона примерака објавио књигу “Како да уредимо Русију”, што је изазвало огромну пажњу и руске и светске јавности. У лето 1994. напустио је Америку и дефинитивно се вратио у домовину – возом, кроз целу Русију. Прекидао је путовање на успутним станицама, разговарао с људима, бележио, и после тога написао књигу “Русија у провалији”. Дочекан је одушевљено, сви су желели да знају његово мишљење о важним државним и политичким питањима, новине су пуне његових текстова и интервјуа, на државној телевизији је једном недељно имао емисију. Али његови ставови нису се могли допасти онима чији је једини циљ било пљачкање и уништавање Русије. Почели су да се појављују најпре чланци, а потом и читаве књиге у којима се најнегативније говори о Солжењициновом “лику и делу”. Велики писац се повукао у своју кућу у околини Москве и потпуно се посветио писању. Објавио је низ прича, двотомни роман “Двеста година заједно”, средио своју огромну архиву, објавио ново допуњено издање “Црвеног точка”, са новим поговором који је недавно објављен и у НИН-у.

Солжењицин већ дуго из здравствених разлога не напушта своју кућу у насељу Тројица-Ликов, на обали реке Москве. Врло ретко дочекује госте. Кад га је недавно посетио председник Путин да му уручи велику државну награду, ТВ камере су забележиле да писац није могао да устане и поздрави га. Али му је мисао јасна а дух веома ведар. И данас највећи део дана проводи за писаћим столом. Жури, каже његова супруга Наталија, да заврши започете послове...

Интервју који је пред НИН-овим читаоцима, објављен је у руском часопису “Профил” истовремено кад и у немачком “Шпиглу”.

Шпигл: Александре Исајевичу, управо смо вас прекинули у раду. У осамдесет осмој години није вас напустило осећање да треба, да морате да радите, мада вам здравље више не дозвољава да се сами крећете по кући. Одакле црпете снагу?

Солжењицин: Имам унутрашњу опругу. Имао сам је од рођења. Увек сам се са задовољством предавао послу. Послу и борби.

Шпигл: Само у овој соби имате четири писаћа стола. У вашој новој књизи која ће у децембру изаћи у Немачкој, присећате се да сте писали чак и за време шетњи по шуми.

Солжењицин: Кад сам био у логору писао сам чак и на каменом зиду. Писао сам и на комадићу папира оловком, потом сам учио напамет садржај и уништавао папир.

Шпигл: И та снага вас није напуштала ни у тренуцима највећег очаја?

Солжењицин: Да, чинило се, ако ми је ово крај – нека је крај. Што ће бити – биће. А онда се испоставило да је нешто корисно испало од тога.

Шпигл: Али тешко да сте тако мислили кад вас је у фебруару 1945. године као капетана, у источној Пруској војна контраобавештајна служба ухапсила. Зато што су у вашим писмима нашли увредљиве изразе о Јосифу Стаљину. И за то сте били осуђени на осам година логора.

Солжењицин: То је било јужно од Вормдита. Тек смо се били извукли из немачког котла и пробијали се према Кенингсбергу. Тада су ме и ухапсили. Али увек сам био оптимиста. И увек сам имао убеђења која су ме гонила напред.

Шпигл: Каква убеђења?

Солжењицин: Наравно, она су се с годинама развијала. Али увек сам био сигуран у исправност онога што сам радио и никад нисам ишао против своје савести.

Шпигл: Александре Исајевичу, кад сте се пре 13 година вратили из изгнанства, разочарало вас је оно што се догађало у новој Русији. Одбили сте државну награду коју вам је Горбачов понудио. Одбили сте и да примите орден којим је Јељцин хтео да вас награди. А сад сте прихватили државну награду Русије коју вам је дао Путин, некада шеф оне службе чија вас је претходница тако сурово прогонила и тровала. Како се све то уклапа?

Солжењицин: Није ми 1990. награду за књигу “Архипелаг Гулаг” доделио Горбачов, него Савет министара РСФСР која је улазила у СССР. Одбио сам зато што нисам могао као појединац да примим почаст за књигу коју су својом крвљу написали милиони људи. А 1998. године, у тренутку кад је народ био на најнижој тачки беде, у години кад сам објавио књигу “Русија у провалији” – Јељцин је лично наредио да ме награде највишим државним орденом. Одговорио сам да од власти која је довела Русију до провалије, не могу да примим награду.

Данашњу награду не додељује лично председник већ угледно експертско друштво. Чланови Савета за науку који ме је предложио за ту награду и Савета за културу који ју је подржао, су људи најутицајнији у својим областима, најпоштованији у земљи. Као први човек државе, председник уручује ту награду на национални празник. Примајући награду, ја сам изразио наду да ће нас горко руско искуство чијем сам изучавању и описивању посветио читав живот, упозорити да не срљамо у нове катастрофе.

Владимир Путин – да, он је био официр обавештајне службе, али он није био иследник КГБ-а, ни шеф логора у гулагу. Уосталом, међународне “спољне” обавештајне службе – ни у једној земљи се не поричу, напротив оне се хвале. Нико не прекорева Џорџа Буша старијег, због тога што је у прошлости био на челу ЦИА.

Шпигл: Читавог свог живота позивали сте власт да се покаје за милионе жртава гулага и комунистичког терора. Да ли је ваш позив схваћен на прави начин?

Солжењицин: Већ сам навикао да је свуда у савременом човечанству, јавно покајање најнеприхватљивији поступак за политичаре.

Шпигл: Данашњи председник Русије назива распад Совјетског Савеза највећом геополитичком катастрофом XX века. Он каже да треба окончати мазохистичко копање по прошлости, тим пре што се свет труди да код Руса створи неосновани осећај кривице. Зар то није подршка онима који и без тога желе да се заборави све што се догађало за време совјета у земљи?

Солжењицин: Па и ви видите како у целом свету расте забринутост како ће Сједињене Државе које су, захваљујући геополитичким променама, постале најмоћнија држава на свету, изаћи на крај са својом новом монополско-водећом улогом.

Што се тиче “копања по прошлости”, авај – то поистовећивање “совјетског” са “руским”, против чега сам тако често говорио још седамдесетих година, није престало ни до данашњег дана – ни на Западу, ни у земљама бившег социјалистичког лагера, ни у бившим републикама СССР-а. Показало се да старо поколење политичара у комунистичким земљама није спремно на покајање, али да је ново поколење сасвим спремно да ставља примедбе и да оптужује – и за најзгоднији циљ бира данашњу Москву. Као да су сви они херојски ослободили сами себе и сад живе нови живот, а Москва је остала комунистичка.

Ипак, ја се надам да ће тај нездрави стадијум проћи и да ће сви народи који су на својој кожи осетили комунизам препознати управо у њему виновника за тако горку мрљу у својој историји.

Шпигл: Укључујући и Русе?

Солжењицин: Ако бисмо сви ми могли да погледамо сопствену прошлост трезвено, код нас у земљи би нестало носталгије за совјетским временима коју показује онај део становништва што је мање пострадао, а у земљама источне Европе и бившим совјетским републикама – нестало би жеље да извор свих зала виде у историјском путу Русије. Никад не треба за злочине појединих вођа или политичких режима оптуживати руски народ и његову државу или их приписивати “болесној психологији” руског народа, као што се често ради на Западу. Ти режими су могли да опстану у Русији само ослањајући се на крвави терор. И сасвим је очигледно: само свесно, добровољно признавање кривице, може бити услов оздрављења нације. Исто тако су и непрекидне оптужбе споља само контрапродуктивне.

Шпигл: Признавање кривице претпоставља довољну количину података о сопственој прошлости. Историчари, ипак, стално оптужују Москву за то што архиви нису више онако доступни као што су били деведесетих година.

Солжењицин: Питање није једноставно. Неспорна је, ипак, чињеница да се за последњих 20 година у Русији догодила “архивска револуција”. Отворене су хиљаде фондова, истраживачи су добили доступ стотинама хиљада докумената која су пре тога за њих била затворена. Већ су објављене или се припремају за штампу стотине монографија које та документа пружају на увид свима. Али поред отворених – деведесетих година била су објављена и многа документа која нису прошла процедуру скидања ознаке “тајно”. Тако су радили, на пример, војни историчар Димитрије Волкогонов и бивши члан Политбироа Александар Јаковљев – људи који су имали велики утицај и приступ свим архивима – и друштво им је захвално за вредне публикације. А последњих година, заиста, нико не може да заобиђе процедуру “скидања тајне”. Та процедура иде спорије него што бисмо желели. Ипак, материјали из Државног архива Руске федерације (ГАРФ), главног и најбогатијег архива у земљи – остају данас исто онако доступни као деведесетих година. Крајем деведесетих ФСБ (Федерална служба безбедности) предала је ГАРФ-у 100 хиљада истражних и судских поступака, и они су, као и раније, доступни и приватним лицима, и истраживачима. ГАРФ је 2004–2005. објавио документарну “Историју Стаљиновог гулага” у седам томова. Ја сам сарађивао на том издању и могу да посведочим да је оно максимално потпуно и веродостојно. Њега користе научници свих земаља.

Шпигл: Прошло је већ скоро 90 година од времена кад су Русију потресле, прво Фебруарска а затим и Октобарска револуција – догађаји који се као црвена нит провлаче кроз ваше дело. Пре неколико месеци Ви сте у великом чланку потврдили своју тезу: комунизам није био производ бившег руског режима, већ је могућност бољшевичког преврата створила сама влада Керенског 1917. Ако на тај начин размишљамо, Лењин је био само случајна фигура која је доспела у Русију и која је умела да освоји власт само уз помоћ Немаца. Да ли смо вас добро разумели?

Солжењицин: Не, нисте. Да претворе могуће у стварно могу само изузетне личности. Лењин и Троцки су били изузетно способни, енергични људи који су умели да у правом тренутку искористе беспомоћност владе Керенског. Али морам да вас исправим: “Октобарска револуција” је мит који су створили победници бољшевици и који је усвојио прогресивни Запад. У Петрограду је 25. октобра 1917. године дошло до једнодневног насилног преврата који је методично и блиставо разрадио Лав Троцки (Лењин се тих дана још скривао од суда који га је осудио за издају). Оно што се назива “Руском револуцијом 1917. године”, је Фебруарска револуција. Узроци који су њу покренули су заиста потекли из стања у Русији пре револуције, и ја никад нисам тврдио ништа друго. Фебруарска револуција је имала дубоко корење (што ја и доказујем у својој епопеји “Црвени точак”). То је у првом реду – дуготрајна узајамна мржња образованог друштва и власти, која је чинила немогућим све компромисе и све конструктивне државне излазе. И за то је највише одговорна – наравно власт: кад тоне брод – ко је одговорнији од капетана? Да, разлогом за Фебруар може се сматрати “деловање ранијег руског режима”.

Али из овога се никако не може закључити да је Лењин био “случајна фигура”, а да је финансијско учешће императора Вилхелма било неважно. У октобарском преврату није било ничега природног за Русију – напротив, он јој је сломио кичму. Црвени терор који су започеле његове вође, њихова спремност да утопе Русију у мору крви – први је и јасан доказ за то.

Шпигл: Својом двотомном књигом “Двеста година заједно” недавно сте покушали да прекршите табу који је дуго забрањивао да се дискутује о заједничкој историји Руса и Јевреја. Та два тома изазвала су на Западу недоумице. Тамо детаљно описујете како се у царско време Јеврејин крчмар богатио користећи сиромаштво и беду пијаних сељака. Јевреје називате одредом-претходницом светског капитала који је био у првим редовима рушилаца буржоаског уређења. Из ваших веома богатих извора заиста се може закључити да Јевреји, више него други, сносе моралну одговорност за пропали совјетски експеримент?

Солжењицин: Ја управо не радим то на шта циља ваше питање: не позивам ни на какво мерење или упоређивање моралне одговорности једног и другог народа; напротив, ја поричем одговорност једног народа пред другим. Ја позивам на самоосмишљавање. У самој књизи можете да добијете одговор на своје питање: “...Сваки народ мора морално да одговара за целу своју прошлост – и за ону која је срамна. И како да одговара? Покушајем да осмисли – зашто је тако нешто било могуће? У чему смо ми погрешили и може ли се то поновити? Ето, у том духу јеврејски народ треба да одговара за своје револуционарне главосече, и за спремне колоне које су хрлиле њима на службу. Не да одговара пред другим народима већ пред собом, пред својом савешћу и пред Богом. Као што смо и ми, Руси, обавезни да одговарамо и за погроме, и за сурове сељаке паликуће, за избезумљене војнике револуције, и за звери морнаре.”

Шпигл: Највише је одјекнуо, како нама изгледа, “Архипелаг Гулаг”. У тој књизи је показана човекомрзачка природа совјетске диктатуре. Можемо ли данас, ако се окренемо за собом, да одговоримо на питање колико је то помогло да комунизам претрпи пораз у целом свету?

Солжењицин: То није питање за мене – аутор не треба да даје никакве оцене.

Шпигл: Мрачно искуство XX века Русија је преузела на себе и поднела – овде вас цитирамо по смислу – у име целог човечанства. Да ли је руски народ успео да извуче поуке из две револуције и њихових последица?

Солжењицин: Имам утисак да почиње да извлачи. Огроман број публикација и филмова о руској историји XX века (истина неуједначеног квалитета) сведочи о порасту потражње. Управо је страшну, сурову, нимало улепшану истину о Стаљиновим логорима, државна телевизија приказала милионима људи у ТВ серији снимљеној према прози Варлама Шаламова.

Ја сам, на пример, био зачуђен острашћеношћу, ширином и трајањем дискусије настале пошто је у фебруару ове године објављен мој чланак о Фебруарској револуцији. Широки спектар мишљења, у оквиру тога и оних која се не слажу с мојим, веома ме радује јер коначно показује да је врло жива жеља да се схвати сопствена прошлост, а без тога нема и не може бити, смисленог пута у будућност.

Шпигл: Како оцењујете време у коме се на власти налази председник Путин – у поређењу с његовим претходницима, председницима Јељцином и Горбачовом?

Солжењицин: Владавина Горбачова зачуђује својом политичком наивношћу, неискуством и неодговорношћу пред државом. То није била власт него њена непромишљена капитулација. Одушевљење које је стизало са Запада само је појачало слику. Али треба признати да је управо Горбачов (а не Јељцин, како сад сви говоре) први дао грађанима наше земље слободу говора и слободу кретања. Јељцинову власт није ништа мање карактерисала неодговорност пред народним животом, само у другом смеру. У вртоглавој брзини да се што пре створи приватна својина уместо државне, Јељцин је омогућио разуларено, масовно, пљачкање много милијарди националне имовине. Трудећи се да добије подршку регионалних лидера – он је директним позивима и поступцима помагао и подстицао сепаратизам и распад руске државе. Истовремено лишавајући Русију и улоге коју је она историјски заслужила и њеног међународног положаја. То је такође изазвало одушевљене аплаузе са Запада. Путин је наследио опљачкану и оборену с ногу државу с деморалисаним и осиромашеним народом. И он је започео немогуће, морам да нагласим – постепено, лагано, рад на њеном опорављању. Ти напори нису одмах били запажени, тим пре ни правилно оцењени. Уосталом, можете ли ви да ми наведете бар један пример из историје када су мере за опоравак и државне управе наилазили на добронамерност споља?

Шпигл: Чињеница да стабилна Русија одговара и Западу, постепено је свима постала јасна. Али једна чињеница нас чуди више од свега. Увек кад је било речи о државном уређењу које би одговарало Русији, Ви сте се залагали за грађанску самоуправу, супротстављајући тај модел западној демократији. После седам година Путинове владавине ми смо сведоци кретања у потпуно супротном правцу: власт је сконцентрисана у рукама председника, све је оријентисано на њега; опозиције скоро да и није остало.

Солжењицин: Да, ја сам упорно инсистирао и инсистирам на неопходности локалне самоуправе за Русију, при томе уопште не “супротстављајући тај модел западној демократији”, напротив – убеђујући своје суграђане примерима веома ефикасног самоуправљања у Швајцарској и новој Енглеској које сам гледао својим очима. Али ви у свом питању мешате самоуправљање које је могуће само на нижим нивоима где људи лично познају оне које бирају – с регионалном влашћу неколико десетина губернатора који су у Јељциново време заједно с центром гушили сваки заметак локалне самоуправе. Ја сам и сада веома депримиран због спорости и неспретности која код нас прати изградњу локалне самоуправе. Али то се ипак дешава. И ако је у Јељциново време могућност локалне самоуправе фактички блокирана законима, данас државна власт, по целој вертикали, делегира све већи број одлука на разматрање локалном становништву. Нажалост, то још нема системски карактер.

Опозиција? – Несумњиво, сви који желе здрав развој земље мисле да је неопходна и пожељна. Сада, као и за време Јељцина, у опозицији као да и нема никога осим комуниста. Ипак, кад кажете да “опозиције готово да и није остало”, Ви наравно имате у виду демократске партије деведесетих година? Али погледајте мало непристрасно: ако је деведесетих дошло до наглог пада животног стандарда који је захватио три четвртине руских породица, и то све под “демократским заставама” – онда уопште није чудно што је народ окренуо леђа тим заставама. А сада лидери тих партија никако не могу да поделе портфеље умишљене владе у сенци.

На моју велику жалост, у Русији још нема конструктивне, дефинисане и многобројне опозиције. Очигледно је да је за њено формирање, као и за зрелост других демократских институција, потребно више времена и искуства.

Шпигл: За време нашег последњег разговора ви сте критиковали чињеницу да је у Думи седело само око половине директно изабраних депутата, а доминантан положај су заузимали представници политичких партија. После реформе изборног система коју је спровео Путин, директних мандата више уопште нема. Па то је корак назад!

Солжењицин: Да, ја то сматрам грешком. Ја сам убеђени и доследни критичар “партијског парламентаризма” и присталица ванпартијског бирања правих представника народа који лично одговарају пред својим регионима, окрузима и који ако не задовољавају, могу бити опозвани са својих депутатских положаја. Ја поштујем и разумем суштину пољопривредних, кооперативних, територијалних, научних, образовних, професионалних и производних удруживања – али не видим да је природно организовати се у политичке партије: веза по политичким убеђењима не мора бити чврста, а често није ни некористољубива. Лав Троцки (за време октобарског преврата) се прецизно изразио: “Ништа не вреди она партија која није себи поставила задатак да освоји власт.” Реч је о користи за себе, на штету осталог становништва. Као и отимање власти без оружја. Гласање за безличне партијске програме, за називе партија – фалсификује једини прави избор народног представника: конкретног кандидата бира конкретни бирач. (У томе и јесте смисао “народног представништва”.)

Шпигл: Без обзира на високе приходе од извоза нафте и гаса и на формирање средње класе, социјалне разлике између богатих и сиромашних су и даље огромне. Шта се може урадити да би се та ситуација поправила?

Солжењицин: Сматрам провалију између сиромашних и богатих у Русији најопаснијом појавом која захтева неодложну пажњу државе. Али, мада су многа баснословна богатства створена у Јељциново време безобзирним пљачкањем, данас једини разуман начин да се ситуација исправи – није уништавање крупних предузећа којима се, морамо да признамо, садашњи власници труде да управљају ефикасније, већ давање могућности средњим и малим фирмама. А то значи – треба штитити грађанина и малог предузетника од самовоље и од корупције. Треба улагати зараду од народног блага у пољопривреду, у образовање, у здравство – и научити да се то ради без срамних крађа и расипања.

Шпигл: Да ли је Русији потребна национална идеја и како би она требало да изгледа?

Солжењицин: Термин “национална идеја” нема јасан научни садржај. Можемо се сложити да је то некад популарна идеја, представа о томе како становништво једне земље жели да живи. Тако уједињујућа представа – схватање, може бити и корисна али њу никад не треба да ствара власт или да буде насилно наметнута. У претходним историјским периодима такве представе сачувале су се, на пример, у Француској (после XVII века), Великој Британији, Сједињеним Државама, Немачкој, Пољској, итд.

Кад се дискусија о “националној идеји” прилично брзо појавила у посткомунистичкој Русији, ја сам покушао да је охладим примедбом да нам је, после свих исцрпљујућих губитака које смо преживели, у догледно време довољан један задатак – очување народа који одумире.

Шпигл: Уз све то, Русија се неретко осећа усамљеном. У последње време дошло је до отрежњења у односима Русије и Запада, у оквиру тога и између Русије и Европе. Шта је разлог? Зашто Запад није у стању да разуме савремену Русију?

Солжењицин: Може се навести неколико разлога, али мени је најинтересантнији психички, конкретно – одступање илузорних нада и у Русији и на Западу, од реалности.

Кад сам се вратио у Русију 1994, овде сам затекао скоро обожавање западног света и државног уређења разних западних земаља. Треба признати да у томе није било толико стварног знања и свесног избора, колико природног окретања леђа бољшевичком режиму и његовој антизападној пропаганди. Ситуацију су најпре изменила сурова НАТО бомбардовања Србије. То је обележило црном, непоправљивом цртом однос према Западу – и истине ради, треба рећи у свим слојевима руског друштва. Затим се ситуација погоршала покушајима НАТО да у своју сферу увуче делове распаднутог СССР-а, ту је посебно осетљиво питање Украјине, која нам је толико сродна преко милиона живих, конкретних, породичних веза. Постало је јасно да оне могу бити у једном тренутку пресечене новом границом војног блока.

Дакле, доживљај Запада као Витеза Демократије – заменила је раочарана констатација да у основи западне политике лежи пре свега прагматизам, често користољубив и циничан. Многи у Русији су то тешко поднели, као рушење идеала. За то време је Запад, празнујући крај мучног Хладног рата и петнаест година посматрајући горбачовљевско-јељцинску анархију у нашој држави и напуштање свих позиција које је она имала у свету – веома се брзо навикао на умирујућу мисао да је Русија сада скоро земља Трећег света и да ће увек тако бити. А кад је Русија поново почела да јача, економски и као држава, то је Запад доживео, можда и на подсвесном нивоу још неиживљених страхова, панично.

Шпигл: Појавиле су се асоцијације с ранијом супердржавом – Совјетским Савезом.

Солжењицин: Неосновано. Али још пре тога Запад је дозволио себи да живи у илузији (или се лукаво претварао) да у Русији постоји млада демократија, у време када је уопште није било. Разуме се, Русија још није демократска земља, она тек почиње да изграђује демократију и нема ништа лакше него испоставити јој дугачак списак пропуста, прекршаја и грешака. Али зар у борби која је почела, и води се, после “11. септембра” Русија није отворено и недвосмислено пружила руку Западу? И само психолошком одбојношћу (или катастрофалном недалековидошћу) може се објаснити ирационално одбијање те руке. САД су се, чим су добиле нашу веома важну помоћ у Авганистану, обрушиле на Русију са све новим и новим захтевима. А примедбе Европе упућене Русији скоро нескривено се заснивају на њеном енергетском страху, и сасвим су неосноване.

Зар то што Запад одбацује Русију није сувише велика раскош посебно пред новим опасностима? У свом последњем интервјуу на Западу, пред повратак у Русију (у априлу 1994, у часопису “Форбс”), рекао сам: “Ако покушамо да завиримо у далеку будућност, можемо запазити да ће у XXI веку доћи време када ће Сједињеним Државама и Европи Русија бити веома потребна као савезник”.

Шпигл: Читали сте Гетеа, Шилера и Хајнеа у оригиналу и увек сте се надали да ће Немачка постати нешто као мост између Русије и осталог света. Верујете ли да су Немци способни да ту улогу играју и данас?

Солжењицин: Верујем. У узајамној привлачности Немачке и Русије постоји нешто судбинско – иначе она не би преживела два безумна светска рата.

Шпигл: Ко је од немачких песника, писаца и филозофа највише утицао на Вас?

Солжењицин: Моје детињство и одрастање пратили су Шилер и Гете. Касније сам био одушевљен и Шелингом. За мене је драгоцена и велика немачка музика. Не могу да замислим свој живот без Баха, Бетовена, Шуберта.

Шпигл: На Западу се сада о савременој руској књижевности практично ништа не зна. Како Ви видите ситуацију у руској књижевности данас?

Солжењицин: Време наглих и великих промена никад није добро за књижевност. Не само велика, него иоле значајна књижевна дела скоро увек и свуда настајала су у време стабилности – добре или лоше, али стабилности. Савремена руска књижевност није изузетак. Није чудо што се данас у Русији интересовање просвећеног руског читаоца преместило на чињеничну литературу: мемоаре, биографије, документарну прозу. Верујем, ипак, да праведност и савест неће нестати из основе руске књижевности и да ће она још послужити за расветљавање нашег духа и дубине схватања.

Шпигл: Кроз читаво Ваше дело провејава мисао о утицају Православља на руски свет. Како данас стоје ствари са моралном компензацијом Руској православној цркви? Нама се чини да се она поново претвара у државну цркву каква је била стотинама година – институцију која је фактички давала легитимитет кремаљском властелину као Божјем намеснику.

Солжењицин: Напротив, просто је чудно како је за кратко време које је прошло од тоталне потчињености Цркве комунистичкој држави, она успела да стекне прилично независну позицију. Немојте да заборављате како је страшне људске губитке имала Руска православна црква током читавог двадесетог века. Она је тек почела да стаје на ноге. А млада постсовјетска држава – тек се учи да у Цркви поштује самосталан и независан организам. Социјална доктрина Руске православне цркве иде много даље него владини програми. А у последње време митрополит Кирил, угледни представник црквених ставова, упорно позива, на пример, да се измени систем опорезивања, уопште се не слажући с владом – и чини то јавно, на државним ТВ каналима.

“Давање легитимитета кремаљским властелинима”? Ви, очигледно, имате у виду опевање Јељцина у главном храму и изостанак грађанске церемоније опраштања?

Шпигл: И то, такође.

Солжењицин: Шта да се ради, био је то вероватно једини начин да се спречи, избегне могуће манифестовање још неохлађеног народног гнева на сахрани. Али ја не видим никакву основу да се сматра да је то утврђени протокол сахрана руских председника у будућности.

А што се тиче прошлости – Црква одржава даноноћне непрекидне молитве за жртве комунистичких стрељања у подмосковском градићу Бутово, на Соловкама и у другим местима масовних покоља.

Шпигл: У разговору с оснивачем “Шпигла” Рудолфом Аугштејном 1987. године, запазили сте колико је тешко на сав глас говорити о свом односу према религији. Шта за вас значи вера?

Солжењицин: За мене је вера – основа и стуб личног живота човека.

Шпигл: Бојите ли се смрти?

Солжењицин: Не, већ одавно не осећам пред смрћу никакав страх. У младости сам доживео рану смрт свог оца (у 27. години), и бојао сам се да не умрем пре него што остварим своје књижевне замисли. Али кад ми је било између 30 и 40 година, стекао сам осећај потпуне равнодушности према смрти. Осећам је као природну, али не и коначну етапу постојања личности.

Шпигл: Ми вам у сваком случају желимо још много година стваралачког живота!

Солжењицин: Не, не. Нема потребе. Доста је било.

Шпигл: Александре Исајевичу, хвала вам за овај разговор.

Превела: Љубинка Милинчић

* * *

Руски литерарни гигант и вероватно најгласнији противник начина на који се стаљинистички Совјетски Савез поигравао са животима поданика, Александар Солжењицин умро је 03. августа 2008, после 89 година живота. Добитник Нобелове награде за књижевност 1970. године сматран је „моралном величином" модерне Русије, критикујући, неуморно, комунистички систем у тој држави, називајући га „машином за млевење људског меса". Најчувеније дело, тротомни „Архипелаг гулаг", донео му је светску славу, али и скоро 20 година изгнанства из Русије, у коју се вратио тек пошто му је донедавни председник Владимир Путин, уз највише почасти, вратио држављанство. „Архипелаг гулаг", суштински, представља Солжењицинов лични поглед на осам година ужаса и патње, колико је провео у кажњеничким логорима у Сибиру, те, сматрају његови савременици, и коначног пораза тоталитарног система, који је такву врсту казне и устројио. Књижевну каријеру почео је још 1962. године приповетком „Дан у животу Ивана Денисовича", чиме је почео дугу вербалну битку са руским режимом, али и западним левичарима, који су, пре објавњивања његових дела, нашироко хвалили совјетски систем владавине.

Током деведесетих година прошлог века, жестоко је критиковао напад авијације НАТО на бившу СР Југославију, наводећи да „апсолутно нема никакве разлике између Хитлера и НАТО". „Одбацујући УН и газећи Повељу, НАТО је обзнанио свету да ћ у наредном веку владати стари закон, онај из џунгле, према коме је најснажнији увек и у праву. Уколико вам ваша висока технологија дозволи, надмашите стотину пута насиље противника кога осуђујете", написао је Солжењицин. „Пред очима човечанства уништавају предивну европску земљу, уз аплаузе цивилизованих влада". Био је једнако критичан и према Хашком трибуналу, док је у фебруару, непосредно после једостраног проглашења независности Косова, послао Србима поруку у којој се их позива да „остану крај гробова својих вољених". „Током протеклих година преживели сте разарање, православне су цркве уништене, српске школе спаљене, људи нападани и убијани. Нека вам Бог подари храброст да останете крај гробова ваших вољених", написао је Солжењицин.

Од 1994. године био је члан Српске академије наука и уметности, САНУ.

Сахрањен је у Донском манастиру у Москви 06.августа, уз православне обичаје и све државне почасти. Последњу почаст аутору у целом свету познатих дела "Архипелаг Гулаг" и "Један дан у животу Ивана Денисовича" одао је и руски председник Дмитриј Медведев, који је "специјално прекинуо свој радни одмор".