Разговор са др Смиљом Аврамов, стручњаком за Међународно право

Да ли је небрига, незнање или издаја

Славица Лазић,

Једногласна одлука Владе Србије да поднесе контратужбу против Хрватске за геноцид пред Међународним судом правде је изнуђен потез коју је српска дипломатија деценијама избегавала остављајући најтежи злочин геноцида, извршен над стотинама хиљада Срба, Јевреја и Рома у НДХ 1941-45. некажњеним, избрисаним из историје. Монструозни план Старчевића да трећину Срба треба побити, трећину покрстити, а трећину протерати, Хрвати су у потпуности реализовали деведесетих година и за то од Запада награђени признавањем обновљене НДХ.

Погром над Србима завршен је акцијом „Олуја“ када је из Хрватске протерано 250.000, а убијено више хиљада Срба. Министар иностраних послова Вук Јеремић истакао је да ће Србија отворити питање хрватског геноцида у целини, повезујући и догађаје из Другог светског рата. Србија ће бити коначно у прилици да документовано докаже геноцидне намере Хрватске према Србима током читавог 20. века. Српској политици потребан је конструктиван прилаз овом озбиљном задатку ослобођен страначких и идеолошких уступака на којима је заснивана досадашња удворичка политика према Хрватској и другим бившим југословенским републикама. Једнострани уступци Загребу, Љубљани и Подгорици тумачени су као слабост Београда и били вишеструко штетни по интересе Србије. Државни врх и Влада Србије су пословично и даље неспремни пред овим сложеним историјским задатком и одговорношћу. Шта треба да садржи платформа наступа пред Међународним судом правде, постоји ли правни начин да се покрене питање злочина пре 1947. године када је усвојена Конвенција за спречавање геноцида и хоћемо ли најзад уважити српске жртве које су без преседана у Европи 20. века, разговарамо са др Смиљом Аврамов, стручњаком за Међународно право и аутором две књиге о овој теми које су изашле на последњем Сајму књига.Могу ли почињени злочини над Србима у 20. веку да буду оквалификовани као геноцид и да ли је Србија утврдила стратешке елементе за припрему тужбе против Хрватске и одбрану позиције Србије?

- Мислим да је Србија много погрешила што није раније подигла тужбу. Не само тужбу за геноцид од 1991, јер тај геноцид има свој континуитет од 1941. године. Свесна погрешна политика југословенске власти била је да се српске жртве из Другог светског рата баце под тепих. Да смо проблем геноцида поставили у времену после 1945. год. уверена сам да до геноцида 1991. не би дошло. Догодио нам се крајем двадесетог века поново геноцид у чистом облику. Појам геноцида формулисан је Конвенцијом о геноциду из 1948. год и односи се на убиства почињена на расној, етничкој, верској и националној основи. Треба истаћи да је то био одраз једног времена и начина на који су вршена масовна убиства. Нажалост, до данашњег дана је еволуирао механизам насиља кроз технолошку револуцију, тако да смо суочени са далеко перфиднијим методама масовног истребљења које имају исти циљ. Ми бисмо морали поднети свеобухватну тужбу за геноцид од 1941. до дана данашњег за сва недела за која постоји идеолошки континуитет.

Хрватски национални, државотворни, културни и религиозни корпус грађен је деценијама на неоусташким традицијама претходне НДХ. Пред изборе, један од команданата у Јасеновцу Динко Шапић, изјавио је на Хрватском радију: „Ми смо свој посао у Јасеновцу делимично завршили, на вама је да завршите остало“. Зашто је српска политика показивала инфериорност током тих истих деценија?

- Немојте заборавити да је из Хрватске 1945. год. кренуло у емиграцију 500.000 људи, читаве усташке породице. Пацовским каналима ишле су чувене усташе. Они су несметано изашли, није било ни речи о њиховом кажњавању. Након бекства усташе су се консолидовале и организовале у друштвене и војне организације. Имали су војне кампове у Аустралији, о чему постоји огромна писана грађа од стране самих усташа. Они су сачинили јасан програм у Аргентини, док је још Павелић био жив, који је био потпуно на линији програма из 1941. год. Усташе су се војно припремале за тренутак када ће се вратити у Хрватску и наставити своје дело. Њихове организације се враћају у Загреб 1990. год. формално се распуштају а чланство се укључује у постојеће легалне политичке странке – ХДЗ, Странка права итд. Усташе се дакле укључују у политичке процесе. У грађанском рату 1991. год. кристално јасно се могу извући елементи геноцида. Коначно је протеран комплетан српски живаљ. „Олуја“ и „Бљесак“ су типични примери геноцида. Дакле, 1995. год. је коначно довршен план који су они поставили још 1941. год. Када су му генерали поставили питање шта је циљ офанзиве, Туђман је био прецизан: „Наш циљ је јасан – елиминисати Србе за свагда!“ Политички врх Хрватске имао је геноцидан циљ да Србе елиминише прогонством. Та врста егзодуса је чист пример геноцида.

Српски историчари и дан данас то не смеју да назову геноцидом, служе се термином етничко чишћење?

- Разлози су дубоки. Пре свега, имали смо страшну индоктринацију од 1945. наовамо и тада је било разних девијација саме српске интелектуалне елите. Просто су се добровољно повиновали завери ћутања. Заборавите прошлост - окрените се будућности. То су чинили и после 1991. год.

Након што су отворене архиве, било је јасно да су Енглези сарађивали са усташама. У Државном архиву у Лондону постоје документи који потврђују да је Павелић био члан британске обавештајне службе од 1926. год. Постдамском и Московском декларацијом, када је закључен споразум којим је формиран Нирнбершки суд, свака земља је преузела обавезу да казни и да изручи ратне злочинце у земље у којима су вршили злочине. Енглеска је издала поверљив акт свим својим амбасадама да треба престати са прогоном ратних злочина. Треба одати дубоко признање Јеврејским историчарима и политичарима који се нису зауставили. Јеврејске организације широм света су се организовале, имајући као подлогу научна истраживања Визенталовог центра, и дали у потрагу за ратним злочинцима. Упутили су подморницу и киднаповали Ајхмана, једног од највећих ратних злочинаца ! Довели су га у Израел и судили му. Организовали су суђење на бази принципа да је прогон ратних злочинаца универзална обавеза која је постављена у Нирнбергу.

Ми смо имали у земљи ратне злочинце којима нисмо судили, него смо дозволили да се инфилтрирају у политику. При крају рата је велики број тешких усташких злочинаца прешао у партизане и изашли су из рата као грађани с пуним правима. Ми Срби смо се неодговорно односили, нисмо били организовани, подлегли смо индоктринацији и нисмо се часно понели према жртвама.

И данас неки наши правници тврде да немамо право на покретање тужбе за злочине почињене над Србима пре доношења Конвенције 1948.године, да се она не може ретроактивно примењивати?

- Та поставка није тачна с правне тачке гледишта. Ако би то било тако, онда би и Нирнбершки суд био бесправан. Они су ретроактивно применили Конвенцију и судили вођама Трећег Рајха за злочине против човечности и мира које су извршили раније, а највиши облик злочина против човечности је геноцид. Истакли су да се не ради о ретроактивности у појмовно-правном смислу, него се ради о томе да су та дела била садржана у општим принципима међународног права и отуда су ти принципи само конкретизовани у односу на такве случајеве 1945. год. По тој истој логици ми можемо данас тужити Хрватску за злочине из 1941.

Најбољи је пример Јевреја који нису имали ни државу у то време, али су покренули питање одштетног захтева против Немачке и добили су. Немачка је након што је Израел конституисан исплатила 72 милијарде долара држави која није постојала у време када је вршен прогон Јевреја. На страну то што су исплаћене и индивидуалне надокнаде жртвама или потомцима жртава.

Свет је разумео спуштање на колена Вилија Бранта у варшавском гету. Многи Срби некако нису разумели извињење председника Бориса Тадића које је упутио Хрватској?

- Тадић је тешко погрешио. Требао је да постави питање одговорности Хрватске за разарање Југославије, за огромне српске жртве у Другом светском рату и последњем грађанском рату. Коме ми треба да се извињавамо? Ми смо жртве, а не злочинци. Била сам у преговарачком тиму 1991. год. када су почели преговори. Наша стартна позиција у преговорима је била да немамо ништа против издвајања Хрватске и Словеније, али то мора ићи lege artis, како предвиђа уставна процедура, а не као што су Словенци стрељали јадне српске младиће метком у чело на граници и никада за то их Србија није позвала на одговорност. Паравојне формације Словеније извршиле су најтежи ратни злочин, а никада нисмо поставили питање одговорности Словеније, која је данас члан ЕУ. Демократска Словенија је почела злочином. Хрвати су већ имали паравојне снаге и отпочели су грађански рат. Коме се ми извињавамо? Из грешке Бориса Тадића други извлаче закључак да су Срби криви за све. Ко се извинио српском народу? Нико! Месић данас излази пред светску јавност с ноторним лажима, а ми ћутимо. Ја не разумем ту небригу за интересе и заштиту српског народа и српске државе. Прославу обележавања пробоја Солунског фронта Удружење за очување традиција ратова 1912-1918. год. желело је да обележи академијом у Дому војске, али им није било дозвољено, па је организовано у Руском дому. Уместо да је српска држава тог дана из музеја изнела победничке заставе са Церака и Кајмакчалана и у свечаном маршу поносно показала представницима свих амбасада на трибинама престонице, где је било место Србије и шта је учинила Србија за спас Европе на један достојанствен, непровокативан али историјски основан начин, политички врх је ћутао.

Да ли је небрига, незнање или издаја, не знам. Народ је фрустриран и нема одговора зашто је понашање власти толико снисходљиво у односу на све ултиматуме. Мислим да се приближавамо тачци када ће народ поставити то питање. Не желим да то буде на улицама, кроз крвопролиће. Можда су интелектуалци позвани данас да дају свој глас и укажу на грешке данашње власти.

Као народ смо разбијени, немамо конституисан ни један друштвени слој. Изгубили смо елиту, не мислим на академску, него на сеоску елиту. Зна се ко је био домаћин у селу, чији се глас поштовао. Неорганизовани интелектуалци су се повукли у мишје рупе.

ОДГОВОРНОСТ РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ У 20. ВЕКУ

Каква је одговорност Римокатоличке цркве пред Богом и човечанством за злочине које су починили војни свештеници и други компромитовани представници клера, кроз Војни викаријат који је постојао у усташкој војсци? Римокатоличка црква је предводила и стварала клеро-националну идеологију НДХ и најзначајнији је чинилац хрватске националне судбине.

– Римокатоличка црква у Хрватској је саучествовала у геноциду над српским народом. Немојте заборавити да је између 600 и 700 хрватских свештеника избегло у емиграцију јер су били директно умешани у ратне злочине. Католичка црква у Хрватској је од првог дана била на линији сецесије Хрватске и имала је пуну подршку Ватикана, посебно Папе Јована Павла II. Хрватски надбискуп је благосиљао паравојне формације које су марширале преко Јелачићевог трга 1991. год. и кренуле у борбу против Срба. Цео Каптол и Хрватска Католичка црква једнодушно су подржали и „ Олују“ и „Блесак“. Њихов глас се није чуо када су Срби страдали. Ни један хрватски свештеник није устао и успротивио се.

Жртве су монструозно убијане у усташким логорима смрти у Другом светском рату у којима су постојали и војни душебрижници. У том крвавом послу окрвавили су руке и многи католички свештеници. Фра Томислав Филиповић бодрио је усташке кољаче: „Кољите, ја ћу вас разријешити од греха!“ Ипак, тада се чуо глас и католичких свештеника који се нису слагали са том патологијом?

– Тачно, али су то ипак били усамљени примери. Неколицина великодостојника је дигла свој глас против покоља и прогона српског народа али је и то значајно. Потребно је нагласити да Православна Црква није оставила свој народ. Треба одати дубоко признање пакрачком Владици Лукијану који није побегао из Хрватске 1991. год. већ је са страдалним народом избегао у шуму и до краја делио њихову судбину. Толико смо гинули да се данас морамо борити за сваки живот.

КАКО СМО ПРЕЖИВЕЛИ ДЕЧИЈИ ЛОГОР

Лета 1942. године усташе су мајку и нас четворо деце отерали у логор Јасеновац, оца су држали у Лепоглави. Марвеним вагонима смо путовали из Бјеловара, данима затворени у вагону, без воде. Истоварили су нас у логор за жене и децу у Сиску где су нас одвојили од мајке, коју су убили. Већ је била јесен, спавали смо под ведрим небом, боси, без одеће и хране, у води. Памтим ужас одвајања од мајки и врисак деце. Мајка нам је приликом одвајања само рекла „ Нека вас чува Св. Петка“ и то смо упамтили. Имала сам 8 година, сестре и брат су били млађи. Срећом, преживели смо. Сваког јутра је пролазио усташа са колицима у која је товарио децу која су умрла током ноћи од глади и болести. Сва мушка деца из мог села су умрла осим мог брата. Из Сиска су нас опет транспортовали у Јастребарско, у женски самостан. Једном дневно добијали смо неку чудну кашу и мало разређеног млека. А насред собе стајала је велика тепсија пуна хлеба, који нисмо смели да пипнемо јер је тобоже затрован! Гледамо као зверчице да нас не убију, бежимо да избегнемо кундак јер оног кога дохвати више не устане, или га придаве руком. Памтим јутро у коме наилази црквена свита са часним сестрама и свештеницима. Они показују прстом на јачу мушку децу, а часне сестре одвоје дете. Од њих су, као у време јањичара, правили усташе. Има преживелих који се свега сећају. Покрстили би их и васпитавали као Хрвате. Католичка црква је радила исто што и усташе. Они су често били крволочнији од најгорих усташа.

Пре шест година тешком муком сам основала Удружење преживелих заточеника логора геноцида НДХ 1941. – 45. Има нас данас хиљаду живих у Београду. Шредер је испунио предизборно обећање и Немачка је 2001.год. донела Закон којим ће сви логораши бити обештећени од стране Немачке државе. Сви осим нас који живимо у Србији, јер се Србија није заузела за своје грађане. Ми нисмо знали за тај закон, држава нас није информисала и пропустили смо могућност да остваримо обештећење које се кретало од 7–15.000 евра. Били смо код Вука Драшковића, када смо сазнали и молили да се заузме као министар иностраних послова. Ништа није урадио. Тадићев саветник Бранко Радујко нас је примио и није нам ни одговорио. Закуцали смо на многа врата и –ништа! А наша држава је требала да потпише споразум и омогући нам обештећење.

Сада је касно, престало је важење тог закона.

Смиља Тишма, преживели логораш