Проф. др. Светозар Радишић

Глобалисти и неокомунисти, удобно размештени на одговорне положаjе широм света, свакако се неће сагласити да постиндустриjски информатичко-нанотехнолошки век, коjи они управо ствараjу и уређуjу, неко може да назове „мрачни век”. Ипак, на страни оних коjи не виде блиставу, безбедну и берићетну будућност, у коjу финансиjски магнати („велики брат”) улажу огромна истраживачка и развоjна средства, истраjаваjу подаци коjи у људске душе уграђуjу страх, стрепњу, сумњу, саблазан, стрес… Реч jе о подацима о све више становника, а све мање ресурса, уништеним водама, биљкама, животињама, храни, поремећеним енергетским балансима, наjављеним климатским катаклизмама… Уместо налажења решења и расветљавања мистериjа, чини се да jе свет све више мистичан и да су приче Волтера Фаjта, Вилиjама Купера и Деjвида Аjка само одговарајући делови мозаика проречени у библиjи. По свему судећи, наjмистичниjи jе и наjпарадоксалниjи jе однос људи према животу, истини и мржњи, на jединоj планети коjу они поседуjу.

ОБАМА, ХИЛАРИ И СРБИ

Док jе неко Бараку Обами одредио Хилари Клинтон, масона 33 степена, према подацима Волтера Фаjта, за државног секретара САД, Срби могу да се присете њених захтева за бомбардовање Србиjе. Свежа сећања везуjу се за сексуалну аферу њеног супруга Била Клинтона са Моником Левински и изjаву Медлин Олбраjт да ће Срби да пиjу Американцима воду с оног дела длана, „где зеке пиjу воду”. Из те сексуалне рошомониjаде требало jе да се Срби извуку схватањем да је проблем „овалне собе” у Белоj кући решаван тако тако што је Пентагон уз помоћ НАТО-а срушио кућу председника Србиjе Слободана Милошевића у Ужичкоj 15, зграду ЦК на Новом Београду, Кинеску амбасаду, велелепни обjекат Министарства одбране и Генералштаба Воjске СРJ, ТВ торањ на Авали и зграду РТС у Хиландарскоj 2, а узгред рашчистио и терен за наjвећу воjну базу на свету „Бонстил” на Косову и Метохиjи. Све претходно, од оралног секса до фингирања прогона косметских Албанаца било jе перфидно, давно планирано, стварањем маске за легализациjу смештања америчких воjника на Балкан. „Бонстил” jе настаjао постепено од замисли изнете у Директиви 20/1 jош 18. августа 1948. године, преко инсценираних признавања отцепљења Брозових република, до искоришћавања наивности Слободана Милошевића исказане у полициjско-воjним поступцима током 1998. године на Косову и Метохиjи и дипломатско-правним завереничким филом названим „Споразум у Рамбуjеу”. На незаборавне пакости повезане са Хилари Клинтон, подсећаjу речи Борута Шукљеа да су Агима Чекуа за премиjера Косова изабрали у Бриселу и Вашингтону. Шукље jе нагласио да jе Чеку изабран пре Бечких преговора у Министарству иностраних послова Аустриjе почетком фебруара 2006, где су САД и савезници спремили наметање решења статуса Космета и верификациjу његовог модела у Савету безбедности Уjедињених нациjа. Био jе то само jош jедан доказ скоро отворене спреге САД са никад довољно признатом Ослободилачком воjском Косова.

Занимљиво jе да се на Косову и Метохиjи догађаjи нижу скоро протоколарно. После напада Албанаца на Србе, Унмик оцени да jе ситуациjа на Космету стабилна, а Кфор искористи време за ново претраживање српских кућа у потрази за оружjем. Сада ће то исто чинити европске снаге под контролом службеника „великог брата” из редова Европске комисиjе. Зар ниjе чудно што се тако понаша неко ко жели сарадњу са Србима и њихов приjем у Партнерство за мир и/или Нато?. Колико ће jош подмуклих подметања толерисати српске вође пробране механизмом „великог брата”? До када ће бити наивне и спремне да лижу прљаве и окрвављене европске и америчке ђонове? Има ли других путева у будућност осим бедне снисходљивости, а да то не буде рат и нестаjање? Док су Срби гутали наjвећи планетарни преседан у историjи (отимање српских териториjа под контролом хуманиста и демократа), било jе људи коjи су схватили: шта се то поново догађа у балканском „бурету барута”. Питер Брок, дописник „Њуjорк таjмса”, у књизи „Медиjско чишћење: прљаво извештавање” пише нешто што би требало да обjављуjу невладине организациjе из Србиjе, када већ неће српска власт: „Босна и Херцеговина тужи Србиjу за геноцид, а муслимански сведоци тврде да су их њихове власти приморале на лажно сведочење; Карла дел Понте затвара Србе због убиjања муслимана коjи живе у Сараjеву; српски новинари и политичари нису имали приступ медиjима у САД; онима коjи су писали о српскоj невиности стизале су чак и смртне претње; амерички уредници нису проверавали информациjе; новинари коjи су ’кували броjке’, попут Роjа Гатмана и Џона Барнса – поделили су Пулицерову награду – написали су да jе силовано 60.000 муслиманки, што значи 220 дневно.”

Више ниjе пристоjно да се понавља ко jе све доказао српску невиност, а све у свету догађа се као да jе српска кривица очевидна и прозирна. Суци суде као да су били одсутни са планете петину века – од 1979. до 1999. године – и као да немаjу ни елементарно знање из општег образовања и културе. Могли су да прочитаjу набрзину (јер немају времена да имају времена) бар jедну књигу попут наведене и провере њену аутентичност и истинитост. Тако се понашаjу и наjвиши српски политички угледници, наступили на трон у октобарскоj квазиреволуциjи. Њихово понашање jе сасвим у складу с етикетама коjе им jе правовремено доделио Рудолф Арчибалд Раjс. У каквом антинационалном свету се дочекуjе нанотехнолошка ера, с невидљивим роботима, показао jе и француски новинар Жером Бони у тексту обjављеном 15. марта 1993: „Када сам био 50 километара од Тузле, речено ми jе да идем у тузланску гимназиjу и да ћу тамо наћи 4.000 силованих жена; на 20 километара од Тузле, броjка jе спала на 400; на 10 км jе била броjка 40, а на лицу места нашао сам четири жене.”

СРПСКИ (БЕЗ)ИЗЛАЗ

На месту свих непочинстава и зала некако се увек нађу представници америчке администрациjе. Као да jе у праву Ратибор Ђурђевић коjи тврди да „велики брат” непрестано, из недовољно познатих разлога, подмеће злодела америчком народу и западним хришћанима. На пример, амерички дипломата Питер Галбраjт, коjи jе од 1993. до 1998. био амбасадор САД у Загребу, изjавио jе загребачком „Jутарњем листу”: „Америка за операциjу ’Олуjа’ ниjе дала Хрватскоj зелено светло, али жуто можда jесте”. Заборавио jе да jе то обострано (САД, Хрватска) и у више наврата признато, али се све, чак и на Балкану, догађа као да ниjе. Сви знаjу да jе управо Галбраjт 30. jула 1995. на Великом Бриону тадашњем председнику Хрватске, Фрањи Туђману, рекао: „Рат може да буде непредвидљив, па ако крене у погрешном смеру – сами морате да се суочите с тим проблемом, као и са jош две ствари: особље УН на терену мора бити заштићено, а жртава међу цивилима не сме да буде.” Зар jе могуће да су те речи толико мистичне да их нико више не разуме.

Зар ниjе чудно што и у сред светске финансиjске кризе, када се урушава поредак „великог брата” и свет скоро неприметно клизи из монетарног система у виртуелни, електронски облик плаћања, Србиjа остаjе на врху мамонистичких и воjно-политичких, евроатлантских интереса. Омча из Хага не попушта; искрене понуде за заjедништво никако да замене уцене; блокада Срба и њихово исцрпљивање не престају… Све jе jасниjе да се остваруjе план фамозног масона Алберта Паjка (1809–1891) за улазак у неоробовласнички „невидљиви поредак” под окриљем Трећег светског рата. Црне слутње надвиле су се над светом, од Детроита до Сиднеjа. Страх и адреналин владаjу психом већине људи. Но, када неприjатељ ради своj посао (Срби jош нису скинути с листе неприjатеља Стеjт департмента), то jе природно и поjмљиво. Неприjатеља треба поштовати, jер jе он супротстављена страна само због разлике у информациjама и из њих проистеклих схватања и опредељења. Међутим, тешко jе веровати у могућност да jош негде на свету постоjи држава попут Србиjе, у коjоj њени грађани воде антисрпску борбу, коjа треба да се препусти неприjатељима. Председник Хелсиншког одбора за људска права у Србиjи, Соња Бисерко, у Новом Саду, на трибини о теми „Култура тривиjалности, потискивања и порицања”, као да jе намерно и циљно демантовала садржаj наведене књиге Питера Брока. Према ономе што jе обjављено, рекла jе: „Међународна заjедница би требало да подржи тужбу Босне и Херцеговине против Србиjе за геноцид, jер jе то jедан од услова да се Србиjа суочи са недавном ратном прошлошћу.” Био jе то jош jедан доказ да истина никако не успева да продре до скупа београдских антисрпских мозгова. Ништа не помажу ни сведочења попут оног у коjем jе пуковник Љубиша Вукашиновић описао догађаjе у Вуковару, а jош jе занимљивиjе да се не узимаjу у обзир признања починилаца злочина над Србима. Упркос свему што се догађа, и признању Александра Стефановића да су он и Чеда Jовановић одиграли своје улоге у разбиjању две наjjаче националне партиjе, Либерално-демократска партиjа Чедомира Jовановића затражила jе, своjевремено, испоруку Ратка Младића и Радована Караџића, jер „Србиjи прете нове санкциjе и изолациjа”. Слично се понашаjу новинари Б–92. Стиче се утисак да у њиховим кућама камермани, возачи и хигиjеничарке jеднако као и новинари не подносе све што jе српско. Они „брину о Србиjи”, а очевидно jе да поjединачно имаjу довољно моралних и духовних проблема, коjе не могу да реше. Србиjи прете њихови приjатељи. Можда зато до њих не допиру мисли Александра Дугина упућене Србима: „Ви сте се с атлантизмом суочили кроз натовске бомбе. Одолели сте, нисте се предали. То jе била сурова лекциjа из геополитике – разорени градови, унакажена поља, настрадали недужни људи – деца, девоjке, старци… А ви сте – Господе Боже, већ по ко зна коjи пут – сачували част, нашу заjедничку евроазиjску част… Клањам се великом српском народу”. (Можда ће ово цитирати на свом форуму, да покажу каквих чудака jош у Србиjи и Русиjи има, упркос њиховом настоjању да се људи коначно приведу памети).

Наравно, постоjи и оправдање за понављања историjског „самопљувања”, будући да jе све више оних коjи учествуjу у самооптуживању. Академик Милорад Екмечић jе на Другом конгресу српских интелектуалаца, у Београду 1994. године, обjаснио феномен класичног, у психологиjи познатог, самоосуђивања немоћних, безнадних, душевно и духовно поражених лица: „Морална самооптужба своjствена jе малим народима, чиjи се опстанак доводи у питање. То jе било карактеристично за Jевреjе у Немачкоj, док су Немци возовима одвозили милионе њихових сунардоника према гасним коморама. Петар Петровић Његош jе о таквом стању народа записао: ’Неjак чоjек пунан jе кривице’” Наравно, таква самокритичка размишљања квазисрпске и квазиглобалистичке интелигенциjе природна су после вишедецениjумског потискивања српске културе од jезуитски формираног покрета за пропаганду „америчког начина живота” и jош jедног историjског погрома и прогона Срба. Уосталом, узалуд Удружење „Истина” из Сараjева тражи од владе Федерациjе Босне и Херцеговине да формира комисиjу за истраживање злочина почињених у Сараjеву против више од 7.000 Срба, у периоду од 1992. до 1995. године – у делу под контролом муслимана. Свет само зна за Сребреницу обгрљену вавилонским лажима. Уосталом, свет информатике зна само оно што „велики брат” жели да се зна. Све jе jасно на путу ка неизвесноj будућности – баш тако: ко зна зна.