Нестао је валутни ризик за све кредите. – Гувернер више не мора да брани курс. – Каматне стопе знатно смањене. – Задовољни запослени и пензионери. – Буђење!
(Новица Коцић)
Шта би се догодило када би неки, али много моћан Деда Мраз у новогодишњој ноћи све наше мучне динаре претворио у евро? Док се у освит 2009. године будемо „уздржано“ забављали, долази чаробњак и мења динаре у евро. По најповољнијем могућем курсу – један за један. Ко би добио, а ко се чешкао по глави? Да ли би се гувернер НБС Радован Јелашић радовао томе, а премијер Мирко Цветковић чупао седе власи? Коначно – да ли би већина грађана боље и лакше живела са евром уместо са динаром?
Ову новогодишњу монетарну бајку с нама су широм отворених очију сањали и универзитетски професори економије – Бранко Урошевић, Бошко Живковић и Ђорђе Ђукић.
Оли Рен као Деда Мраз
Сањам, каже, др Бранко Урошевић, како Оли Рен, европски комесар за проширење ЕУ, у ужурбаним припремама за нову 2009, као Деда Мраз, размишља о томе како да помогне напаћеном српском народу. Пошто није био у стању да му понуди поклон пакете – примену Споразума о стабилизацији и асоцијацији, безвизни режим или статус кандидата за чланство у ЕУ – одлучио је да им подари сан. Да им за ноћ динаре промени у евро. У ово време кризе, грађани држава-чланица еврозоне утркују се у повећању потрошње. Зашто у тај клуб не позвати и Србију. Уосталом, помислио је, људи тамо у Србији заиста умеју да троше, могли би помоћи Европи у превладавању рецесије. Окренуо је телефоне премијера земаља-чланица. Зачудо, сви су се сложили. Није им засметало чак ни то што Србија не задовољава критеријуме конвергенције, као ни то што није чланица Уније. Важно је да се троши. Деда Мраз је могао да одахне.
Србија. Први јануар 2009, сања др Урошевић, даље. Свеже одштампане евро новчанице са ћириличним натписима достављене су из Топчидера. Гувернер Радован Јелашић стрпљиво проверава квалитет њихове штампе. Може да одахне. Не само због изванредног посла. Једноставно, више не мора да брани курс динара. У последње време, било му је непријатно чак и када га рођена деца код куће питају колики ће сутра бити курс. Пошто су динари постали евро, у току новогодишње ноћи нестао је валутни ризик за све кредите узете у еврима или везане за њега. Не може му се догодити да због наглог пада курса динара у односу на евро, дужници масовно престану да отплаћују кредите. Такође, каматне стопе ће се знатно смањити и прилагодити каматама у еврозони – на три до четири, а не 25 до 30 одсто. То ће додатно опустити дужнике. Имао је, међутим, разлога и за забринутост. Прелазак на евро у многим земљама праћен је високим једнократним растом инфлације. Мада му је могућност повећане инфлације борала чело, ипак, очекивана криза тражње смањивала му је забринутост. Коначно. О инфлацији у Србији, као делу еврозоне, сада ће морати да води рачуна Европска централна банка, а сав притисак по том питању биће на Влади Србије, а не на НБС.
У сну др Урошевић наслућује и муке владе – како ће се прелазак на евро одразити на њен рад, пре свега на буџет. Све обавезе државе према грађанима (пензије и плате у јавном сектору) морају се од сада исплаћивати у еврима. То је велики додатни трошак за ионако једва закрпљени буџет. Улазак у еврозону у време глобалне економске кризе довео би до противречних циљева српску владу. С једне стране, велики буџетски дефицит мора се смањивати како би се обезбедили услови које прописује ЕЦБ. С друге стране, еврозона уместо мера штедње поспешује експанзивну монетарну политику. Који од два правца треба узети озбиљно? После краћег времена, решење се само по себи наметнуло: трошити, трошити и само трошити. Уосталом, уколико новца зафали, Топчидер сада може да штампа евре...
Шта ако спољнотрговински дефицит експлодира, јер прелазак на евро смањује валутни ризик и тиме стимулише увоз. Поготово из еврозоне. Увозници би, стога, од преласка на евро имали очигледне користи. С друге стране, извозници би, после почетног шока признали да, заправо, смањење валутног ризика одговара и њима или им бар не штети.
А грађани? Шта с њима? Запослени и пензионери били би, углавном, задовољни, препричава сан Урошевић. Мада су неки од њих и до сада имали примања везана за евро, већина је добијала плате у динарима. С друге стране, скоро сви трошкови били су фиксирани за евро. Сада ће бар сви знати на чему су – колико заиста зарађују. Мучиће их само једно питање: ако и ми Срби сада можемо да штампамо евро, да ли је то заиста и даље чврста валута?
Буђење! Јануар је дуг, а ми, ипак, с динаром у џепу.
Не треба Деда Мраз
Деда Мраз за др Бошка Живковића не треба да буде чаробњак, већ само мудар и моћан човек који ће рећи – динар је укинут и сви имају право да га замене за евре по фиксном курсу. Количина динара у нашем систему је много мања од суме евра, па би та операција уз употребу девизних резерви Народне банке била изводљива. Проблем би могао настати код куповине нових количина, јер не би било фер да за евро, чији су трошкови „производње“ приближно равни нули, дајемо реалну вредност у роби и услугама. Али и тај проблем је решив. ЕЦБ би могла да нам уступи део свог емисионог добитка, који настаје између приближно нултог трошка његове производње и његове номиналне вредности (сениоража).
Ако би нам Деда Мраз донео евро уместо динара, највећу корист би имали најсиромашнији људи и произвођачи разних врста робе, нарочито они који извозе у земље ЕУ. Надаље, камате на кредите би пале због искључења валутног ризика па би се радовали и сви дужници. Изгубили би сви који директно или индиректно производе динар.
Кључно питање јесте, по др Живковићу, колико би тај сан потрајао. Да ли би се неко досетио да цене добара и услуга мало поправи због тога што нема довољно ситних апоена евра? Како ће се на дуги рок понашати плате, производња? Да ли ће порези бити мањи, а приноси већи? Ко би могао бити тај Деда Мраз: гувернер, премијер или председник државе? Парламент не може, сматра др Живковић, јер се о том питању вероватно не би изјаснио у наредних 30 до 40 година.
Одговор је, нажалост, разочаравајући. Ми немамо Деда Мраза који би нам могао донети евро. То може бити само ЕЦБ. Зашто? Зато што она производи евро. Да ли онаможе да тоучини слободним избором? Не! Постоји скуп правила и стандарда којима се ограничава слободна воља ЕЦБ при одлучивању о томе која ће земља бити уведена у европски монетарни систем. Та правила су строга, а стандарди тачно дефинисани. Не можемо им се ни нагвирити, а камоли приближити, каже будан др Живковић.
Прво што ми пада на памет у одговору на овакву нестварну ситуацију јестеда Народна банка Србије постаје обична канцеларија Европске централне банке у Франкфурту. Немамо више емисиону банку. Гувернер постаје само надзорник банака, лишен стреса јер циљана инфлација од осам одсто у 2009. не може да се оствари због великих јавних расхода, каже др Ђорђе Ђукић.
Он и премијер остају два тела, али једна душа у вођењу економске политике. Нема сукоба фискалне и монетарне политике. Али, то двојство за некога неће бити баш сасвим добро – лако ће се видети свака погрешна одлука. Неће бити заклањања једне иза друге политике. Евро ће их све разголитити. Тек како би се наши јуначки извозници нашли на муци да нека Јуропка за ноћ однесе динаре у историју и васпостави евре. Нема им „вађења“ на нереалном курсу. Продуктивност бато, а не кукњава што евро не вреди 150 динара. Да видимо ко ту трку може да издржи са
евром тамо, али и евром – овамо. Ништа боље неће проћи ни увозници. Нема више високог профита на курсним разликама.
И пре буђења ваља грађанима дошапнути – да ни са евром на кратак рок не би било јевтиних кредита и бољег живота. Евро би постао скупа роба,
а лако би се трошио и то, опет, због нас самих, уз инфлацију због које би се и сама ЕЦБ најежила. А можда и Деда Мраза повукла на консултације у Франкфурт.
