Косово и Метохија – место где се небо спаја са земљом

По први пут у животу, пре неколико недеља, уз помоћ оца Петра Улемека и „Друштва пријатеља манастира Ђурђеви Ступови“, под вођством храбре госпође Вукице Ђурђевац - Грујић, отиђох на Косово и Метохију. Кренула сам на пут са зебњом у срцу, плашећи се не за свој живот, већ да не оставим своју децу сирочадима. То се срећом није догодило, али сам зато открила ко је у ствари право сироче. Право сироче је та наша света земља, коју је мајка Србија препустила на милост и немилост, у правом смислу речи, дивљим зверима, под управом белосветских кротитеља. Тако нас је на самој граници дочекао нико други до онај који од вајкада има посла са дивљином – један симпатични црнац. Да ми је неко пре двадесет година ракао да ћу морати од црнца да тражим дозволу да уђем на сопствено огњиште, опалила бих му шамар без размишљања. А онда када се разданило, пред нама се указао невероватан призор: котлина опасана величанственим планинским врховима, што ствара утисак да се небо буквално спустило на земљу. Дакле, нису ти наши преци били толико луди кад су ову земљу прогласили небеском. То је закључак, или, пре би се могло рећи божанско знамење, које открива сама географија овог терена. Некада су на тој земљи јахали поносити српски витезови, краљ Милутин, Стефан Дечански и велики цар Душан неуморно градили манастире да још више приближе свој народ небу, а данас је та земља претворена у једно велико градилиште на огромној депонији ђубрета. Зато, без претеривања могу да кажем да су та дивља шиптарска племена, успела на волшебан начин да споје небо са ђубретом.

И тако, ја из аутобуса анализирам ђубре. Прво закључим да никада у животу нисам нигде видела толику количину најразноврснијег отпада, а онда се згранем кад погледам физиономије оних који у том ђубрету живе са потпуним миром у изразу лица, као да је то њихова сасвим природна средина. Чувари ђубрета добацују, показују средњи прст, али не смеју ништа да ураде, јер аутобус и од позади и од спреда чува такозвана Косовска полиција, у чијим редовима су сви до једног маскирани бивши припадници ОВК. Размишљам: изем ти овакву сигурност, кад на један миг наш аутобус може да нестане у непознатом правцу, а сутра моји органи заврше на некој клиници у САД.

Долазимо у Пећку патријаршију и наједном од ђубретарског раја улазимо у духовну чистоту окружену бодљикавом жицом и војницима стране окупаторске силе. Млади момци, још им ни брада није израсла како треба, а на њиховим лицима сурови професионализам, али и нелагодност коју не могу да сакрију. Можда, још увек не схватају да та нелагода почива у наслућеном крају Европе, који несвесно осећају, јер за ситне паре у њему учествују. Ако дочекају старост у њеним раљама, постаће свесни сопствене одговорности.

Изашавши из манастира опчињена лепотом и исконским сећањем на славну прошлост, затекох једног усамљеног италијанског војника, како се стидљиво шуња око манастира. Приђем му и питам га одакле је. Он ми одговори да је са Сицилије. Питам га онда откуд он у манастирској порти сам и како то да није на дужности? Он каже да је морао да уђе у манастир, јер га је нешто призвало и да не прође дан,

а да не сврати да се диви лепотама наших фресака, које по његовим речима, стоје раме уз раме са делима велелепне ренесансне уметности. Онда га одважно питам осећа ли величину трагедије и да ли се он лично осећа као окупатор, или као чувар? А, Ђироламо скиде наочаре за сунце, погледа ме својим плаветним као небо очима, те одговори: „Ја овде чувам Италију!“. У први мах запањим се одговором, али убрзо схватим по чему се Срби разликују од остатка Европе. Сваки нормалан Европљанин је на првом месту родољуб, па тек онда све остало. Можда се јасно не изјашњава о томе, а нема ни потребе, јер је то осећање нераскидив део његовог бића. Насмејем се благонаклоно, загрлим га од свег срца и он са сузама у очима пође на своју свету дужност да брани Италију.

Настављамо да крчимо пут кроз ђубре ка манастиру Дечани. Опет Италијани, опет непријатна сцена проласка кроз појас од бодљикаве жице која окружује манастир. А, кад у манастир уђосмо, тад сам од лепоте која ме је просто одувала са земље, бризнула у незауставив плач. Скамењена, стајала сам тако на сред цркве погледа упртог у Христа Пантократора, занемела од мешавине осећања најдубље трагедије и надземаљске лепоте. Дечани остављају доживотно неизбрисив траг на сваког оног чије је око стајало пред плаветнилом његових чаробних фресака, чак и на саме Шиптаре који су вековима тајно одлазили у манстир да им се диве, не би ли и на њих прешло мало благодати њима омражених светитеља.

Потом, муњевити пролазак покрај Призрена и одлазак пут манастира Светих Архангела, монументалној задужбини цара Душана силног. Овај манастирски комплекс данас је сравњен са земљом и остали су само темељи, као и надгробна плоча цара Душана, док су мошти премештене у Београд у цркву Светог Марка. Значајан је и по томе што је у њему 1375. године, на Душановом гробу, одржана заједничка молитва помирења српских и грчких монаха, да би се скинула анатема коју је Цариград бацио на њега, цара Уроша, патријархе Јоаникија и Саву. На самом уласку у манастирске зидине дочекују нас Швабе. Легитимишу ме бивши и садашњи окупатори на гробу цара Душана. Гротескно до перверзије! Јавља ми се помисао да та чувена анатема уопште никада и није била скинута. Јавља ми се и сурови закључак да смо заслужили њено проклетство које нас прати већ вековима. Опет Призрен, али овог пута пролазимо директно кроз центар, његове прелепе уске улице начичкане чуварима ђубрета, који нам показују средњи прст и пуштају неке неартикулисане крике. Излазимо из аутобуса надомак пресвете цркве Богородице Љевишке. Косовска полиција и КФОР праве тампон зону између нас и Шиптара, да бисмо прешли само неких стотинак метара кроз уличицу и безбедно стигли до улаза у цркву. На улазу стоје два КФОР-овца до зуба наоружани. Улазимо унутра, а унутра нас дочекује мрак у коме једва разабиремо обрисе потамнелих фресака. Богородица Љевишка до пола одваљена, а унутрашњост цркве потпуно руинирана. Проналазим уз помоћ светла на мом мобилном телефону фреску прелепе Свете Великомученице Варваре, по којој је моја ћерка добила име. Кажем : „Следећи пут носим рефлектор, или батеријску лампу“. Заинатила сам се и да пронађем фреску философа Платона, али мрак је био толики да ми то није пошло за руком. Наједампут, испред мене освану један необичан призор: двоглави орао, који је скоро идентичан (изузев два додатна пера с обе стране), оном који се налази на шиптарској застави. Схватам шта заиста значи оно демонско, што воли да ружи, изврће и квари оно божанско. Тај двоглави орао у Богородици Љевишкој је загасито црвене боје цигле, на беж-белој основи, а шиптарски је као његов негатив – црн на крваво црвеној основи. Злослутна црна птичурина која плива у српској крви. Стравично!

Сад већ потпуно сломљена, немо улазим у аутобус пут Ораховца, то јест дела Ораховца у коме је преостало свега триста двадесет Срба, где нас је очекивало преноћиште. Аутобус се зауставио испред црквене порте, кад одједном ниодкуда искочише ситна и крупна дечица и нанизаше се по огради. Каква радост, какво искрено весеље! Не знам да ли ми се ико икада у животу толико обрадовао. Опет ми сузе грунуше на очи и то у хектолитрима. Покушала сам да сакријем лице рукама, кад ми с леђа приђе једна неодољиво шармантна женица са својим синчићем у наручју. Пита ме да ли знам код кога ћу да спавам. Ја јој одговорим да више не знам ни како се зовем, а камоли где ћу да спавам. Она ме истог часа позове у своју кућу и у том тренутку приђоше ми њене три старије ћерке, ухватише ме под руку, као да сам им род најрођенији и одведоше ме у свој скромни дом. Тамо ме дочека отац породице по имену Његош са речима: „Наша кућа је и твоја кућа. Добродошла!“. Ја опет на ивици да бризнем у плач, ал' савладам се због деце. Топлије гостопримсво и радост домаћина никада пре нигде у животу нисам доживела. А онда ми испричаше своју животну причу која превазилази најузбудљивије филмске трилере. Његошева жена Далиборка, која је са својих тридесет пет година изродила четворо деце под шиптарским претњама, једва је извукла трудна живу главу, али ето неким чудом успела је да спаси свој пород. Обећала сам да ћу се вратити, да сад немам шта да им дам сем неколико ситница из свог несесера, јер знам колико им је отежано снабдевање основним стварима за хигијену, иако је њихова кућа чистија, уреднија и радоснија, но многе у којима бејах у Србији. Онда су ме провели кроз тих пар уличица на свега три хектара где живе Срби и дођосмо у кафану која се налази на самој замишљеној граници са шиптарским делом Ораховца. Кад сам упитала шта би ми се догодило да је пређем и да ушетам у њихов део, они се насмејаше и кратко одговорише:

„Па ништа, само те више не би било“. У том часу прозуји један младић на мотору, а мештани ми рекоше да је то млади Шиптар по задатку да провери ко је дошао. Младом Шиптару се ништа није догодило, као ни свим другим Шиптарима који се потпуно опуштено шетају српским делом Ораховца. Без сумње, посета српском гету у Ораховцу, где од триста двадесет Срба има чак седамдесеторо деце, на свакога од нас оставила је најпотреснији утисак.

Пробудили смо се у цик зоре, тешка срца опростили се од домаћина и кренули ка манастиру Зочиште, Великој Хочи и Грачаници. У Зочишту су нам Немци, или Аустријанци, већ није ни важно ко, узимали бројеве личних карата и претресали нас на улазу. Многи из групе су се побунили, а Швабе се куртоазно извињавале, говорећи да они само раде свој посао. Који посао они могу да имају у српском манастиру?! И шта ће тим Швабама број моје личне карте?! Дежа ву?

А ми овде у Србији само трућамо о изборима и бесрамно оптужујемо једни друге на рачун Косова, за које нас суштински боли уво. Једини циљеви наших врлих грађана су паре, кредити, визе и што бољи статус моћи у Београд репубљик.

Ако је Петер Хандке могао да остави педесет хиљада евра од награде које се одрекао (па му паре дали његови пријатељи) Великој Хочи, зашто Мишковић, или неки од тајкуна не одвоји промил свог богатства да помогне тим храбрим људима у енклавама, ишколује им децу и већ једном почне да купује део по део земље која окружује Грачаницу и преостале српске манастире на Косову и Метохији. Јер, ако то не почне да се догађа, чини ми се да ћемо ону анатему да осетимо не само у виду ослобађања Харадинаја и Насера Орића, већ и у виду потпуног нестанка Срба са лица Земље.

Срби у Србији морају да схвате да је њихова лична судбина директно повезана са судбином Косова и Метохије и зато најмање што свако од нас може да учини за те храбре људе, је да их једном месечно, или бар о великим црквеним празницима, посети и са њима одслуша свету литургију у једном од преосталих косовско-метохијских храмова.

Ирина Марковић