МОЈА СРБИЈА
И НАША ИСТИНА



„Ја сам био у Србији,
Србија је на робији,
Срби седе у кафани,
Што пијани, што поклани“
Петар Пајић


Основна разлика између човека и звери је - свест. И пре проналаска точка постојао је неки Закон! И одатле је требало да буде јасно ко смо ми, имамо ли свест, какви смо као личности, као људи! Имамо богату историју, поносимо се традицијом, вером, кунемо се у бога, а ко смо ми заправо? «ТРЕБА ДА ЗНАШ КО СИ, ДА БИ ЗНАО КУДА ЋЕШ»! Знамо ли то? Ако знамо зашто нас већ сто година „неко води“, зашто нас писмене - уче да пишемо, заљубљене - да волимо, побожне - да се молимо?

Пријатељи, Европа и Свет, нас наградили да 500 година живимо под Турцима ... и било им криво кад Турци одоше. Нема роба без ропског осећања, а Срби никада нису били добри робови и поданици, тако је и данас када свет од нас тражи доказе духовне и менталне предаје! Који рат се то водио без Срба и Србије, после ког рата су Срби осетили поштовање поражених и захвалност победника. „Народ који је 1804.године први извео најаутентичнију народну револуцију, до данас је имао само празан ход и своју историју без националне идеје водиље, свео се на – нестајање! Он се понашао идеолошки и неисторијски према сопственој судбини. И не отргне ли се од идеолошке дресуре и не врати ли се историјски одговорном понашању, пројекат уништења непокорне Балканске групације која се зове СРБИ, успеће у потпуности!“ (изјава академика Веселина Ђуретића).

Покушаћу да поставим нека питања, да дам неке одговоре и покажем неке податке само у ближој прошлости мог народа. И Стефан Немања је подигао оне дивне, а порушене Ђурђеве ступове изнад Новог Пазара да прослави своју победу. Кога је то Стефан Немања победио? Брата Тихомира ? И онда његови синови Вукан и Стефан кренуше поново да међусобно ратују... Србина је описао и Лаза Костић у свом језиво знаменитом стиху:
« Најцрњи враг је Србин себи сам...»

На цркви у Сиракузи пише:
„Иначе је много касније него што мислите“

А на фасади зграде из 14.века Општине у Базелу пише:
« Где јединство влада, ту станује Бог«

Бугари, којима су рекли да су сви Срби који су се повлачили преко Албанских планина мртви, када су их видели како се враћају у Србију су викали: БЕЖИТЕ ЖИВИ, ЕВО ИДУ МРТВИ !

Србија и њене поделе

Велико Душаново царство, Косовска битка, послекосовска Србија, београдски пашалук, ...Краљевина Србија, Краљевина СХС, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, Државна заједница СиЦГ, Србија, ... и велика мора сваког Србина и оптужба света – тзв Велика Србија, а она јадна све мања и мања и на крају далеко било – београдски пашалук! И свете православне вере Срби се одрекли. Брат се брата одрекао. Свега светог се одрекли, заборављајући да пропадају не само мали, већ и сви заборавни народи. Нажалост и Србија је на том путу. Код нас одавно хара бела куга и све нас је мање и мање. И ми смо одавно на силазној линији. Ово је самртни час, уколико се не тргнемо, уз заборав коме смо склони, нас Срба неће бити за неколико стотина година. То је мисао која ме мучи.

И сви причају о младим брачним паровима, наталитету, а нико не каже одакле младом брачном пару 1.500 евра кад се дете роди (да се „почасте“ доктор и друштво, да се купи опрема за бебу...), дати месечно за подстанарски стан 200 евра, месечно за «потрошачку корпу» 300 евра, ... - а ниједно од ово двоје младих не ради! Одакле паре - за брак, децу, живот? Кад дају одговор на ово питање, наши вајни политичари су гарантовано решили проблем наталитета. Знају наши млади да праве и рађају децу, само ко ту децу да издржава, то ви Динкићу, Коштунице и Тадићу решите и ето деце !

Ми, Срби, сами себе делимо на:
- Србе из уже Србије
- Србе из Војводине
- Србе са Косова
- Србе из Црне Горе
- Србе из Републике Српске
- Србе из дијаспоре, а онда и посебна подела на
- Србе демократе
- Србе патриоте
- Србе издајнике
- Србе родољубе.... и тако у недоглед

Којим мерилима и аршинима настају те поделе? На почетку 20. века је узела пуни замах ова наша национална трагедија. Како да се преобразимо, или чему да се вратимо? Морамо ићи на извор. Извори су веома битни и важни садашњој Србији. Морамо развијати критички и слободоуман дух према свима, а првенствено према самим себима. Морамо се вратити светосавском духу, ту су наши корени највиталнији. Али нама су баш ту везе посечене. Истањиле су се везе са средњим веком, тако да је између модерног времена и средњевековне епохе – провалија. То је трагедија наше историје, политике и културе.

Подсетићу да су оснивачи наше средњевековне државе били уједно и оснивачи наше писмености и културе: Стефан Првовенчани, Свети Сава, а оснивачи модерне Србије Вожд Карађорђе и Књаз Милош били су – неписмени. То је страшна провалија и велики дисконтинуитет који је оставио трагове.

Светосавље и православље

Ходајући Бечом, ходамо стопама Вуковим и Доситејевим, али се морамо питати, да ли су ова двојица у то време били на и једном концерту великана Бетовена и Моцарта? Генијални људи, даровити, великог знања, Европи крајње занимљиви. Да ли су икада слушали Моцарта и Бетовена ? Сумњам!

Рекао сам да се морамо вратити светосављу. Светосавље има једну народну и људску црту коју морамо неговати и обнављати. Нису случајно на тлу православља тријумфовали ислам, социјалистичке револуције... Птавославље се у целини обраћа највишим вредностима, као теоцентрично, а недовољно се бавило обичном реалношћу и садашњим тренутком.

Конкурс за просвећеног деспота

На тај је проблем указао и отац Јустин Поповић, изразити критичар површног и негативног западног хуманизма. Он је хуманизам сматрао за смртни грех. Пред саму смрт је говорио да је највећи грех Европе – хуманизам. Не може човек бити у средишту пажње, на месту које припада искључиво Богу. Хуманизам води индивидуализму, а у свом изопаченом стадијуму и облику – егоизму. За нас Србе демократија и либерални егоизам није никакав идеал коме требамо тежити, боље би нам дошао просвећени апсолутизам, да се мало доведемо у ред.

Једина тешкоћа је у томе што ми у Србији не можемо нигде и никако да пронађемо просвећеног деспота. Имали смо деспота у кнезу Милошу, кога зову «велики», а било би боље «грозни», јер је био заиста грозан. То не умањује његов значај и величину, као што не умањује ни руском цару Ивану Грозном.

Наћи просвећеног деспота...? Тито је то хтео да буде, али му је сметала Трећа интернационала. Био је ипак само окорели комуниста, барем када је реч о националном питању и целог свог живота, у свему је био против Срба (устанак у Србији - Србин убио Србина, на хиљаде мртвих Срба у одмаздама Немаца у Краљеву, Крагујевцу, створена НДХ на стотинама хиљада српских глава, наредио пробој сремског фронта преко тридесет хиљада мртвих Срба, никада није отишао у Јасеновац, само је Србији дао две покрајине, Хрватима - усташама поклонио животе, поклонио им Славонију, Барању и западни Срем, ...дао им Републику у границама садашње државе...) Тито је био деспот али антисрпски и антиправославни деспот који је рушио и растакао све што је српско. Као уосталом и лењинисти у СССР. И бољшевици направише засебну нацију у Украјини, најрускијој руској земљи. Првој историјској Русији. Измишљотина бољшевика. Стаљин је измишљао нације да би обезбедио више столица у Уједињеним Нацијама. Тито се угледао на њега, измислио је велику муслиманску нацију.

А онда и Милошевић, са породицом, политиком, ратом, Хагом, и ... све се опет оби народу о главу! Изетбеговић изјавио « између мира и независности, ми смо изабрали независност ...»! Туђман изјавио « рата неби било да га хрватска није хтела ..» А Милошевић: Да би очувао Југославију, прихватио је - Охридски споразум, Туђман је овај споразум одбио. Да би избегао рат у Босни покренуо је Београдску иницијативу, коју је Изетбеговић опструисао. Терао је вођство босанских Срба да потпишу Лисабонски споразум (Кутиљеров план), Изетбеговић прво потписао, а онда на интервенцију Ворена Цимермана, повукао потпис. У Дејтону је Милошевић поклонио Муслиманима пола Сарајева и Брчко.

Родила се демократија - треба је љуљати

И онда су се 2000.године на политичкој сцени Србије појавили «спасиоци народа» у лику и делу ДОС-а и ... боље да се нису појавили, можда би народу било лакше без њих. И сада имамо тзв «демократе» и тзв «патриоте», а где је ту народ? Народ је, приклањајући се ДОС-у, 05. октобра са прљавом водом избацио и – дете (државу). Од тада, од доласка на власт удружене опозиције је нови почетак – нашег краја. На власт долазе « демократски потомци» најокорелијих комуниста. Као што су очеви ових на власти некада «изграђивали комунизам у Србији по сваку цену, ако треба и без Срба ...», тако ови данас Србију воде у ... « демократске, проевропске, проатланске, ... интеграције, ..ако треба и без Срба... «. Данас уместо некадашњег вербалног деликта имамо- говор мржње, уместо морално-политички подобног имамо - политички коректног, некадашњи интернационалисти сада су - глобалисти..! Нуде нам боље сутра и путовање без виза..! Куда? Нисмо ми номади, имамо ми ваљда државу? Или можда хоће да нас иселе из ове наше Србије? Зашто они без виза могу да дођу код нас и оду кад хоће? Некада је код Милошевића амбасадор САД био као и сви други амбасадори, а сада? Некада је Луиз Арбур долазила код председника СРЈ по позиву, а данас Карла дел Понте дође кад хође и увек добро «изриба» сваког кога хоће, јер њен је ниво већи од државе Србије! И где смо сада, ко су нам пријатељи, имамо ли савезнике ?

Деспот Стефан као недостижан узор данас

Сила бога не моли. Наш је положај крајње деликатан. Зато је више него актуелна тема деспот Стефан. Он је био вазал, имао је само 12 година када је изгубљена Косовска битка, 16 када је ступио на престо, а био је добро васпитан. Васпитале су га две мудре жене: његова мајка кнегиња Милица у монаштву Јевгенија и њена рођака деспотица Јелена, у монаштву Јефимија. Замислите драги моји Срби који сте у власти!

Замислите тај историјски моменат! Вазал Стефан иде да се поклони султану Бајазиту, убици свог оца! Са собом води своју малолетну сестру Оливеру у Бајазитов харем! Учествује као турски вазал у бици на Ровинама, где гине легендарни српски јунак (турски вазал) краљевић Марко. Стефан бива одликован од стране Турака у бици код Никопоља, где баца хришћанску војску западних витезова у Дунав. Задивљује великог, највећег монголског војсковођу свих времена Тамерлана у бици код Ангоре 1402.године у којој су се сукобили Турци са Монголима. Монголи побеђују Турксе. Срби се под оружјем их враћају у Србију. Враћа Стефанову сестру Оливеру из харема, не тражи од њих да пређу у ислам, што је тражио од свих осталих заробљеника. Тамерлан је једноставно задивљен Србима, њиховим јунаштвом. А Деспот Стефан Лазаревић је био – обичан вазал. И над нама је данас нека велика сила, а ја стављам Стефана Лазаревића наспрам свих ових наших слабих вазалних вођа. Он је био вазал али се борио и изборио за Србију.

Он никада није заборављао, служећи Бајазиту, дугорочне интересе Србије и српског народа. Знао је он и за борбе на турском двору после Бајазитове смрти, али је знао да није добро у том тренутку се дизати на буну против Турака, јер је то била само пролазна, тренутна и незнатна слабост Турака и његова никаква предност. И опредељује се за мудрост и стрпљење. Треба мудријим начином остварити виталне српске интересе. Деспот Стефан враћа у састав своје државе Косово и Метохију. Приштина, Пећ, Призрен, ... постају поново српски градови.

Његова држава, иако је вазал, није била мања од државе Првовенчаног. Али шта вреде територије, ако нема културе која их повезује. Зато је потребна визија – садашњости и будућности. То одликује великог државника. Сам деспот Стефан је једном лепо рекао «Колико је у моћи, ми ипак своју песму плетемо...» Корак по корак, са јасном визијом Стефан и Србија добијају Манасију, која не заостаје за немањићким задужбинама, ресавску школу, .. и друге културне центре деспотове визије. Обнавља се култура Србије.

За разлику од данашњих вазала, ма колико он као витез био веран својим заклетвама и служио сили, он никада ту силу не хвали и не идентификује се са њом. Турци су увек за њега, његову мајку, тетку, патријарха, монахе, ... народ српски – само пошаст, само несрећа - само они који чине злодела Србији и српском народу! « Ми им служимо, али их не величамо и не славимо, знамо са ким имамо посла и само чекамо њихов крај «, мислио је Деспот Стефан. Он је верно служио султана толико верно да је и Тамерлана задивио, али је искористио прилику да обнови државу српску. Ми данас немамо таквох мудрог и храборг вођу, ни приближно таквога. Он је узор и за ово доба – како у поразу сачувати достојанство, али и како из тешке ситуације извући максимум.

Шта то беше српска елита браћо

Јасно је да је криза елите изазвала кризу нације. Та криза елите је присутна свуда, одоздо нагоре. Некада смо имали сеоске домаћине, сеоску елиту, узорне људе и домаћине који су давали тон времену. То су модерна епоха, а пре свега комунизам - безочно покосили и погазили. Криза елите се протеже одоздо, па све до Академије наука, која, као ни друге српске институције, ни једну одлуку не може да донесе сложно.

Имали смо елиту у средњем веку. Није то мрачни средњи век, како се о томе говори и мисли. Гистав Коен, са Сорбоне је говорио о великој светлости средњег века. Било је ту и мрака, али да ли је овдашњи мрак «светлији» од ондашњег? Шта ми данас можемо показати од културе ? Средњевековне споменике, а они на Западу Нотр дам, Ремс, Пизу. Наша је елита страдала на пољу Косову ! Песник каже: « косовски јунаци, заслуга је ваша што последњи бесте ..!».

У време модерне српске државе мало-помало стварала се елита, школована широм Европе. У ери Балканских ратова и Првог светског рата ми имамо праву елиту. Навешћу само нека имена: Јован Цвијић, Илија Гарашанин, Слободан Јовановић, Јован Скерлић, Богдан и Павле Поповић, Александар Белић, ...Николај Велимировић... Али управо та и таква елита, која је требала да креира и подржава политику своје земље, да створи национални програм – прави катастрофалну грешку. Саветују регента Александра и Николу Пашића да направе државу јужних словена – Југославију. Дакле нисмо ималу праву народну елиту, част изузетцима попут војводе Мишића, који су знали куда то води. Тај катастрофални промашај је замисао и идеја наше елите. Погрешка наше елите долази стога јер није била укорењена у својој традицији у светосављу већ се заносила којекавим белосветским идеологијама. Тим је уједињењем Србија свима доносила слободу, можда још данас има неки живи носилац дипломе Љубљанског универзитета краља Александра.

Све је то тај несрећни српски сељак, босоноги геџа на својим леђима изнео, жртвујући се за све, а не само за Србију – за разлику од других. И уместо да уједине Српске земље, јер је то био историјски тренутак, краљ и влада греше, јер слушају кобно погрешне савете сјајне елите. Стварају заједничку државу у коју верују само Срби, док је други доживљавају као «прелазну фазу». Наша «браћа» нису била достојна те узвишене интегративне идеје, какву су у Немачкој довршили Бизмарк и његови сарадници, ујединивши кнежевине које су се међусобно једва и разумеле.

Ни елита дакле није увек у праву и она промаши. Међутим она је неопходна и треба је градити. Јован Жујовић, председник Српске краљевске академије наука, на вест о почетку Балканског рата тражи да му се да униформа. Одбијен му је захтев због година живота. А он тешко разочаран и чак увређен, ипак налази начина да помогне Србији. Сву своју имовину даје Српској војсци. Таквих Академика данас нема. Потрошили смо се.

Већ у другом, трећем колену наше велике породице су се изјаловиле, извитопериле... Пример за то су и наше овдашње краљевске лозе. Краљ Александар Први, уз све грешке које је направио, био је прави витез, велики човек и хуманиста, ...његов син већ то није, а да не говоримо о потомству – које је заборавило матерњи језик! То је потпуна декаденција и негација онога што је био оснивач династије велики Вожд.

Србија данас има много високо образованих, али ми немамо елиту, јер елиту не чини само знање, већ и свест и самосвест, морал и спремност да се за више циљеве несебично жртвује. Није примарна вештина већ врлина како каже Николај Велимировић. Нешколовани Србин је био елитнији у своје време од данашњих «мр и др». А држава без елите је осуђена да јој се догађа оно што се нама данас догађа (центри моћи чине са нама буквално шта им је воља, а Србија нема снаге, воље, части, поноса и све уступке без поговора прихвата. За обнову елите је потребно да се наши „мр и др“ ослободе уображености, сујете, зависти и саможивости. Ако не научимо да будемо бољи, бићемо све гори – то је духовни закон.

Јевреји су еклатантан пример очувања историје, ослањају се вековима на Стари завет, Тору и Талмуд, на велику мудрост својих предака. Срби су данас распршени у око 120 држава на свим континентима и једина снага која нас повезује још танким нитима је црква. Црква је једина духовна снага која нас спаја, али има ли она сама и одбачена од световне власти довољно духа и снаге? Треба јој помоћи, а не константно је критиковати. Основно, једино болно питање које се увек поставља је: Ко ће, када и како ујединити Србе? Над нама Србима Запад је у потпуности, врло успешно, применио и чувено правило апсурда – ШТО ГОРЕ (по нас), ТО БОЉЕ (по њих). Како су Хрвати дошли до једне од најлепших држава (равнице, реке, планине и море)? Држали су се просто и једноставно свог гесла: „Хрват је Хрвату мио, ма које идеологије био“. Кос Срба није било таквог концензуса и то је један од урока нашег пораза (наравно и због подршке Запада нашим противницима). Да нема Дубровника и Вуковара, о чему би «хрватска жртва у домовинском рату « причала. А РСК је била заштићена зона УН када су «хрватске постројбе « у «Бљеску и Олуји» прегазиле, побиле и протерале преко 250.000 Срба. И ником ништа, то је светска правда!

Српски историјски код

Поштење и част Српског народа су дубоко кодирани кроз векове, оно је садржано и у новој химни «Боже правде». Такву химну нема ни један народ. Обраћамо се Богу правде да нас спасе и очекујемо да ће нас спасити, али морамо бити на путу правде, јер Бог правде не залази у ову Србију пуну лажи, обмана, подела, криминала, неправде, ... А јединство и племенитост је српски завет, опстаје само народ који је тога свестан!

Када су дошли на власт 05. октобра, ДОС-у није био циљ да се промени Србија, већ - да се промени власт у Србији. У Србији постоји формално-правна власт ( скупштина, влада, председник...), али стварна власт су: хелсиншки комитет, фонд за хуманитарно право, центри за модерну политику, центри за културну деконтаминацију, ..., политички папучари су наши политичари који дрхте од страних амбасадора, који слушају тајкуне и те бабе у црном из невадиног сектора. Наши политичари ове и прошлих влада иду у Вашингтон по мишљење.

Скупштина као циркус и пијаца

Скупштина Србије је само фарса, кроз коју владајућа већина прогура сваки закон који хоће и без проблема се било који закон изгласа «тесном већином». Само су тада сви (изузетно добро плаћени) посланици на окупу у сали, само тада и никада више. Само када је « дан за гласање» могу да доћу сви, а другим данима, осим оног ко је тај дан задужен да води седницу и неколицине радикала - сала је празна. Врло често говорника за говорницом – нико не слуша! Смешно и жалосно! А на другој страни Драшковић и Борис Тадић мимо скупштине Србије потписује војни споразум (читај: капитулацију) са САД.

На пут са њим иде његов генерал мајор ( до пре две године непознат потпуковник ) Здравко Понош! Зашто нико није никада објавио које је дужности у војсци обављао, којим саставима и јединицама је командовао! Некада је требало и војничко искуство за ту функцију, а сада је довољно да сте род са председником или да вас подржавају у Америци па да добијете нејвише положаје у земљи.

Ко је Здравко Понош, па чак да се презива «понос» као први начелник генералштаба војске Србије, разумео бих! Овако, ко је тај Понош ? Да ли је он бољи од генерала Делића или Ступара, које је Тадић пензионисао иако нису навршили 50 година живота? А доказали су се као војсковође и патриоте! Или можда патриотизам, стручност и искуство није потребан услов да би неко постао начелник ГШ војске Србије? Можда је довољно нешто друго? Као и бивши министри војни и иностраних послова – који су били чланови Коштуницине владе.

Плодови рада УН-а

Од 30.маја 1992.године, до 10 јуна 1999.године, Савет безбедности УН је најмање садам пута гарантовао државни суверенитет и целовитост Србије.
Гаранције Генералне скупштине Србији:
- резолуција СБ 757, од 30.05.1992.године
- резолуција СБ 777, од 19.09.1992.године ( месец дана по оснивању СРЈ )
- одлука Генералне скупштине УН 47/1, од 21.09.1992.године где је цела међународна заједница потврдила територијалну целовитост СРЈ
- париским споразумом од 14.12.1995.године су окончани ратови у Хрватској и БиХ и потврђене границе и суверенитет СРЈ, а гаранти овог споразума су били ЕУ, САД, Русија, ВБ, Немачка и Француска.
- Усвојене три резолуције СБ, 1998.године, о суверенитету и терит. Интегритету СРЈ, 1160, 1199 и 1203
- Саопштењем председника СБ УН од 29.01.1999.године које је званични докуменат Ун, поново се потврђује суверенитетСРЈ
- У Петерсбершком дворцу, изнад Бона , 06.маја 1999.године ( у јеку бомбардовања СРЈ ), министри Групе 8 најразвијенијих земаља света су потписали докуменат у коме пише : „... да се у стварању темеља за аутономно Косово морају узети у обзир и захтеви Југославије за поштовање њеног територијалног интегритета...“
- Одлуком 1239, од 14.05.1999.године СБ још једном потврђује, понављајући у том документу равно 4 пута „да је КиМ део СРЈ“
- Исто је поновљено и у београдском споразуму од 03.06.1999.године
- У тексту резолуције 1244 која је донета на основу београдског споразума границе Србије се не могу мењати.
Али једном правном смицалицом представника Француске у УН, Алена Дежамеа, у коначни текст резолуције 1244 је накнадно, преваром (уз фразу „споразум из Рамбујеа“) придодата и једна мистериозна нумеричка ознака „С 1999/648“ која говори о ономе што Београд није прихватио у Рамбујеу (после чега је дошао „милосрдни анђео“). Да ли ће то подметање нешто значити у одлуци о статусу КиМ – видећемо. Светски признати правници кажу да неће (као нпр грчки проф.међ.права Панајотис Г. Харитос и други)

Ко је следећи, када испоручимо Младића

Стихови Јова Ђога, обележеног, прогоњеног и заточеног само зато што не крије да је пријатељ Ратка Младића:

ОВО ДОБА

Срушене границе ко труо плот
Многи не знају ни где су биле
Тамо где некад није могао тенк
Сада пролази курва, шпијун и скот.

На гробовима за границе палих
Само још понегде затитрају свеће
Или труну по затворима туђим
Они што имадоше мало више среће.

Не сруши их душманин странац
Што највише пече и боли
Већ ови из Немањине и Српских владара
Дадоше им их на тацни-изволи.

Боје ли се душа мртвих предака
Боје ли се хиљада српских гробница
Неопојане што по гудурама леже
Или им је најважнија пуна зобница.

Ма није им то жена донела
Нити им је то, браћо, очевина
Знају ли да су те границе зидане
СРПСКИМ ГЛАВАМА НА КОЧЕВИМА!



НОВА КОСОВСКА ВЕЧЕРА


У прочељу стола Солана се кези
Уместо путира томахавк у руци
Са десна се мудро смешкају Енглези
А са лева Карла, због Ратка, на муци.

Ахтисари раширио карту
Поглед му застаје негде око Ниша
Немац прстом Војводину шара...
Улази ПОЛТ и све се утиша.

„Где су домаћини!“ загрми са врата
Солана тихо“ Извините ако смем,
Па управо седимо са њима.
Изволите на моје место, Ујка Сем!“

И док они тако оргијају
Не бојећи се ни бога ни сведока
Заборављају да иза Карпата
Све будно прате два оштра ока.

Милош Мошоринац