Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ
број 4/2008

Императив обожења и расцеп субјекта и објекта

Обожење је био својеврсни императив понуђен од Бога човеку, да сједињен са Богом, кроз то своје сједињење приведе и целокупан свет Богу, да на крају Бог буде све у свему. Наравно, човек је најпре морао у себи да превазиђе многострукости и деобе. Те његове деобе управо одсликавају деобе света, односно макрокосмос у микрокосмосу.
Човек, односно философија као пројава човековог духа, просто тежи свеобухватном знању, интердисциплинарности. Философија и почиње питањем „шта јесте?“ Но, како један немачки философ XX века, Карл Јасперс, примећује, „постоји много онога што долази и онога што одлази“, свет који опажамо представља мноштво појава у сталном кретању и промени. Прво питање и први проблем философије, тако, јесте онтолошки проблем: једног и мноштва.
Несумњиво је, позивајући се на учење Св. Максима, да су деобе, прво у самом човеку а потом и у целој творевини, последица човековог неодговора на Божији призив. Тај призив јесте намера Божија о обожењу читаве твари кроз сједињење свега са Богом. Падом у грех, односно отуђењем од свог Творца, а самим тим и од циља свог постојања, човек није направио само деобу између себе и Бога, већ и деобу васцеле творевине. Уместо јединственог склада, човек испред себе има природну стихију и мноштвеност у којој питање „шта јесте?“ тешко да има ваљани одговор и смисао. Како то Јасперс каже, „оно што мислимо, оно о чему говоримо, увек је нешто друго него ми сами...према чему смо управљени ми, субјекти, као према ономе што стоји наспрам нас, то јест, као према објекту...Тај основни налаз нашег мисаоног постојања називамо расцепом субјекта и објекта.“ Знати нешто значи знати га као објекат различит од себе, одвојен од себе као субјекта, као не-Ја биће.
О расцепу или деобама у свету говори и Свети Максим. Прва од њих је деоба између створене и нестворене природе која је примила биће стварањем. Друга је она по којој се сва створена природа дели на духовну (умну) и чулну. Затим, трећа, по којој се чулна природа дели на небо и земљу; четврта, по којој се земља дели на рај и васељену и пета, по којој се човек дели на мушко и женско.
Превазилажење свих ових подела, заправо, јесте једна истинска философија. Једном истинском, делатном философијом, односно вером и аскетизмом, човек треба да доврши себе као личност и оствари смисао свог постојања: обожење. А обожење и јесте стање када „ћемо сазнати и суштину постојања (свих) бића, то јест шта су, којим начином постоје и ради којег циља постоје и нећемо више желети да се крећемо ка ничему“, каже Свети Максим. Ето одговора на питање „шта јесте?“ и остварења жеље философа свих времена.
Заиста, самим тим што философира човек показује икону Божију у себи. Философија је слутња Бога. Она тежи своме циљу, апсолуту, био човек тога свестан или не. Његова природна воља чезне за својим Творцем, али она друга, гномичка, слободна воља,  како учи Свети Максим, вуче га у бесмисао, расцеп и многострукост.
Ту слутњу Бога осећа у себи и Карл Јасперс: „Очигледно да биће као целина не може бити ни објекат ни субјекат, него да мора бити оно свеобухватно, које се пројављује у том расцепу.“ Иако не може да помири философију и откривење, Јасперс увиђа да се „као егзистенција односимо према Богу, трансценденцији, и то посредством језика ствари, које језик претвара у шифре и симболе. Ни наш разум ни наша животна чулност не схватају стварност овог бића шифри.“ Осећа се јасан признак за потребом мистичног искуства у којем би човек био „кадар да прекорачи расцеп субјекта и објекта и доспе до потпуног сједињавања субјекта са објектом.“ Међутим, то тражи одређену жртву, извесни аскетизам. Превазилажење расцепа субјекта и објекта, достизање свеобухватног, могуће је „под условом да ишчезне сва предметност и да се угаси наше Ја“, каже Јасперс. Управо то Ја јесте та изопачена воља човекова, злоупотреба његове слободе. Та злоупотреба води човека у незнање, односно у прикованост за објекте, коју Јасперс назива „празноверјем“, „док се вера заснива на свеобухватном.“
„Разум познаје двоструко знање“, учи и свети Максим. „Једно релативно, које су само у речи и појмовима и по дејству онога што познајемо кроз искуство,...и друго: заиста истинско, које у самом искуству по енергији, без посредства разума и појмова, даје свецело осећање Познаванога по благодати заједничарења, кроз које у будућем животу примамо натприродно обожење...“
Дакле, питање „шта јесте?“ јесте питање чији се одговор налази у коначном одређењу и коначном циљу човека, а кроз њега и целе творевине, у обожењу. Сазнање мора превазићи наивну форму полицијског, категоријалног, сазнања које од сазнаванога нужно прави објекат. О том нашем стању мишљења које је расцеп субјекта и објекта, Свети Максим каже: „Свако је мишљење састављено од мислећег и од мишљеног, а Бог није ни мислеће нити мишљено, већ оба превазилази...Тако нити је Бог појмљив као да је мишљење, ни као да је мишљено, пошто је изнад мишљења и мишљеног.“ Значи, истинско сазнање, оно, како Јасперс каже, свеобухватно, се мора препустити доживљају личности, „без посредства разума и појмова“. Обожење не само да је крајња сврха и смисао човековог постојања, истинско остварење човека као личности, већ је оно и истинско познање, „свецело осећање Познаванога по благодати заједничарења.“ Вољом човека, и свет и човек лишавају се благодати заједничарења. И свет и човек су једно схизофрено мноштво, подељени на индивидуе које се боре за свој природни опстанак, за своје остварење унутар граница рађања и смрти. Свет је тамница у којој влада нужност: нужност разума и нужност природе. Човек је окренут наопачке. Нужност природе гута личност и слободу, уместо да личност и слобода превазиђу природу и одреде човека као егзистенцију, као слободу. Парадоксално, човек је роб у свиленим ланцима властитог разума и воље а да тога није ни свестан.
Божију трансцеденцију, то шта Бог јесте, човек нити било ко осим самог Бога, није кадар да спозна. Човек зна Бога онолико колико му се Бог открива. Пуноћа Божијег откривања човеку јесте Његово оваплоћење. У пуноћи Божијег откривења, у оваплоћењу и јављању Логоса Божијег као самог смисла човековог бивствовања, налази се и тајна одговора на питање „шта јесте?“ Коначно, у Њему, односно у Телу Његовом, у Цркви, налази се и одговор на питање једног и мноштва.
Тајна Христа, израз светог Максима, јесте и Тајна човека. Тајна Христа, Христос као врхунац Божијег откривања човеку, је темељ на којем је назидана комплетна мисаона делатност Светог Максима Исповедника. Тај темељ показује се као неопходан да би се превазишао један од највећих расцепа у самом човеку, а то је расцеп између разума и вере, разума људског и срца људског. На том темељу треба да стоји истински човек као јединствено и целовито биће које у себи сједињује свој разум, веру, срце и емоције. Такав човек је и истински философ, мудар човек и љубитељ мудрости. Тајна Христа је својеврсна синтеза протологије и есхатологије . Христос је почетак свега створеног као Логос који у себи садржи све логосе (платонистички речено, идеје), извесна Божија хтења и замисли свега што је створено. Но, тај Божији замисао свега створеног у Логосу, Христу, јесте и идеал човековог постојања, призив који му је упућен, својеврсни смисао и крај свега створеног: „да Бог буде све у свему“ (1.Кор 15, 28). Христос, Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, јесте, дакле, Пут ка превазилажењу сваког расцепа, поделе и мноштва; Истина која даје одговор на питање: шта јесте? и Живот који доноси човеку смисао постојања: обожење и обогочовечење. 


                                Александар Милојков