КАКО ВЛАДА СРБИЈЕ СПРЕЧАВА ЗАКОНОДАВСТВОМ ПРИВРЕДНИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Звучи апсурдно да једна влада својим законима спутава развој своје државе али је ипак то истинито. Ко мисли да тако нешто не постоји нигде у свету па ни у Србији нека прочита предстојећи чланак како би се отресао и последњих сумњи а и уверио да се не ради о Априлској шали већ о суровој истини која се да и проверити.

Човек из дијаспоре долази у свој завичај на годишњи одмор и успут погледа око себе шта, где и како да помогне некој фирми из суседства. И стварно, кад се хоће помоћи, нема неки посебних проблема до мало добре воље и да се одвоји мало времена од годишњег одмора. Задовољан својим договором са дотичном фирмом да ће му се извесни трошкови надокнадити ако дође до профитабилних послова са иностранством враћа се наш добротвор у дијаспору. (Немачку или било коју другу земљу ван Србије). Излаже се мањим путним трошковима, наравно у договореној висини. У овом конкретном случају долази до профитабилне сарадње по фирму у Србији. Наш доброчинитељ, достави рачун фирми у Србији, како је то било договорено, од свега 50€ што је тек толико да се покрије део утрошених путних трошкова односно горива. Фирма у Србији је била задовољна са тим аранжманом али прокњижити како би се паре могле послати у иностранство својем добротвору није јој било могуће јер је законом забрањена испорука новца за услуге приватној особи у иностранству.

Ту почињу моје решерше, јер ми се чинило да је пословна бесмислица да се држава законски меша шта сме власник свога новца са њим да ради односно ограничава на тај начин што се приватној особи не може упутити новац у иностранство за развој предузећа у Србији а фирмама међу њима и таквима које су можда тобожње или еветуално чак таквима које служе за прање новца, може.

По том питању, обратио сам се немачкој Привредној комори па потом заступништву Привредне коморе Србије у Франкфурту па потом Привредној Комори Немачке у Београду где ми се дефинитивно потврдило да је фирмама у Србији законски забрањено да врше трансвер новца приватним особама за учињене услуге па ма колико мали био тај износ! Наравно, кад су у питању фирме, сумљиве делатности, та ситуација је другачија по питању трансвера новца. Апсурд, кад се има на уму да су понеке, тобожње фирме специјализоване за не закониту транзицију новца.

Поставља се питање, зашто држава спутава послове у самом зачећу, почетку, кад се зна да су многе велике фирме па и индустрије почињале са првим малим покушајем да постану фирме како би на крају постајали чак и гиганти.

Заступник Немачке привредне коморе објашњава на следећи начин разлику између немачке привредног законодавства и привредног законодавства Србије: У Немачкој постоји могућност да се кроз подршку споредних занимања, поред рада или пензије, подржи иницијатива и активност појединаца да се покуша прво са стватањем услова да би се од започетог послића, хобија, занимања, створиле услови за оснивање праве фирме. Српско привредно законодавство не позна тај принцип стварања посла. Држава се не меша у послове приватних фирми поготово не, коме ће трансверирати свој новац,

Приватизација се не састоји само у томе да се приватизује на тај начин, стим што се продају у бесцење велике фирме већ права приватизација подразумева подршку појединаца, индивидуалне иницијативе и појединачне мале фирме са привредном амбицијом. Ма колико оне биле мале оне су биле и остале предуслов за оснивање великих фирми. Да ли ће нека идеја или почетни ”послићак” прерасти у једну фирму зависи само од доброј вољи појединаца и услова које му обезбеђује закон односно држава у којој живи - која му уместо спутавања омогућава пун развој. Под приватизацијом се не подразумева гушење сваке пословне иницијативе у самом почетку већ подршка приватној и пословној иницијативи.

Многи из дијаспоре могли би далеко више учинити за развој привреде у Србији када би им то омогућило законодавством Србије. Чекати на послове са постојећим фирмама у немачкој може наша влада још дуго чекати јер једноставно игнорише чињеницу да свако велико путовање почиње са малим кораком.

Ко је толико умно ограничен да оснива фирму само зато да би му се нешто новца за учињене услуге трансферирало а да прије тога барем у минималној мери не опроба дали му се такви трошкови исплате. Сваки корак у иностранству је повезан са извесним трошковима а најмање нашег света живи у тавом луксузу да не мора да броји сваки евро.

Наш народ у дијаспори је спреман да нешто уради за развој привреде у својој матичној земљи али то све не може чинити на своју штету и на сопствени ризик, без да му се барем део трошкова успешног рада и конкретних позитивних резултата не надокнади само зато што то закон забрањује. Влада Србије дозвољава себи тај луксуз да игнорише на хиљаде својих грађана у расејању који би били спремни да помогну развој привреде у Србији.

Душан Нонковић