XIX ВЕК

Желимо ли да употпунимо представу о XIX и XX веку требали би да анализирамо и расветлимо три теме:

1. Премијери (први министри) Енглеске –

Палмерстон, Дизраели и Гледстон;

2. ''Начертаније'' Илије Гарашанина и

3. ''Источно питање'' Светозара Милетића које је обезличио Јован Цвијић а који се фаворизује и често цитира.

ВИЉЕМ ГЛЕДСТОН

Ричард Гир и Виљем Гледстон су били Шкотланђани па их зато и спомињем заједно на крају одељка.

Зашто смо кренули од анализе XIX века?

Када је Карађорђе 1804. године подигао устанак против Турака, он није имао симпатије Европе, него само антипатије, упркос чињеници да смо под Турцима били готово пет векова. Зашто је Европа, коју смо бранили и чије су очи некада биле упрте у нас, толико чекала и правила се нема? Зашто папе и Запад нису повели крсташки рат против Турске, ако смо исто хришћани као и они? Не. Они су играли на исламску карту против Словена и православља. Велика словенска држава у овом делу света, на Балкану па још близу Цариграда, никако им није одговарала. Како онда, тако и данас. И уместо пет или десет година под Турцима, ми заглависмо готово пет векова, захваљујући ћутању папе, Енглеза, Француза... наших будућих ''великих'' савезника.

Палмерстон и Бенџамин Дизраели били су лабуристи и без милости према Србији и Србима, њиховом биолошком опстанку а камоли према решавању њиховог националног питања. Када је Карађорђе 1804. године подигао устанак, британска јавност и штампа била је против (као и 200 година касније), јер се, како су наводили, дивљи и примитивни балкански народ дигао против мултиетничке и мултиконфесионалне Турске. Тај народ је и од пре био познат по бунама. То дивљи и примитивни, није само слика времена Слободана Милошевића, него је то став који Запад има од раније.

И само једна напомена. Годину дана касније букнуо је грчки устанак против Турске и енглеска штампа је са симпатијама писала о Грцима и њиховом устанку. Шта се то променило за само годину дана? Ништа. А шта је остало? Остала је иста стратегија према нама. Како онда, тако и сада.

Виљем Гледстон је рођен 1809. године у Ливерпулу. И по оцу и по мајци био је Шкотланђанин. Узор му је био Џорџ Канинг, торијевац, доступан либералним идејама. У спољној политици био је одлучан противник Свете алијансе, која је важила за последњег бедема владалачког апсолутизма. Студирао је на Оксфорду. Путујући по Европи после студија, најјачи утисак на њега оставила је црква светог Петра у Риму. Тамо је осетио величину једне вере.

У двадесет трећој години изабран је у парламент. Противио се примању Јевреја у парламент. Био је вешт говорник. Умео је да замршена питања разјасни слушаоцима и да им пажњу држи напету од почетка до краја своје беседе. Од класика најдражи му је био Омир, кога је проучавао целог живота. А волео је књигу и био неуморни читач.

Али, Гледстон се бавио само западноевропском религиозношћу. Иако непоколебљив протестант, њега је католичанство привлачило. А учешће у политичком животу, иако врло живо, није ништа умањило његову способност за религиозна размишљања и узбуђивања. Када је говорио у парламенту, призивао је у себи бога у помоћ.

Сматрао је да однос цркве и државе мора бити што приснији. Хтео је да докаже истинитост или бар корисност хришћанства. Идеје је махом узимао од св. Августина. Стара наука о цркви као установи божијој и држави као установи ђавољој. Грешна сама по себи.

Понције Пилат у филму ''Бен Хур'' каже: ''Држава греши. Што је већа држава, веће су и грешке. Али држава се учи на њима и гледа да их исправи. Држава има оправдање за грешке.''

Иначе, Француска револуција, која је битна због раскида са апсолутизмом а не због демократије, била је безбожнички покрет и сводила се на потпуно одвајање цркве од државе. А владавину цркве над државом није тражио протестантизам, него католицизам. Протестантизам је тражио од државе само слободу. Зато је Француска револуција у Енглеској изазвала, више или мање јасно, приближавање католицизму.

Треба повратити веру у ауторитете и традицију, а разум је једина критичка снага која их само разорава.

Године 1841. конзервативци су се вратили у владу и Гледстон је био помоћник министра трговине. Имао је огромни елан и радну снагу, могао је да ради и по 16 сати дневно. Поседовао је моћ концентрације, моћ прикупљања пажње на једну тачку. Увек је био изнад својих противника по детаљном познавању ствари.

Године 1850. сударио се са лордом Палмерстоном, који је тада био министар спољних послова, а који је тражио за енглеске грађане у страном свету онај положај који су римски грађани имали онда када је њихова држава била на врхунцу моћи. Римски грађанин, говорио је лорд Палмерстон, требао је само да каже ''civis Romanus sum'' па да буде сигтуран да му се ништа неприлично неће догодити. У Атини је тада гомила опљачкала дом једног Јеврејина из Португалије, који је сматран за енглеског грађанина јер је рођен у Гибралтару. Грчка влада се устезала да му надокнади штету, јер јој се чинило да тражи сувише. Палмерстон је онда употребио принуду и послао енглеску морнарицу у грчке воде. Ни ''Челична леди'' Маргарет Тачер није ништа ново учинила када је покренула флоту на Фолкландска острва.

Палмерстонов идеал је да Енглези имају међу народима онај положај који је некад припадао Римљанима као освајачима света. А шта то раде Американци данас? Све исто. Како се историја понавља, а са њом и трагичне грешке. А требало би да је историја учитељица живота. И не греше само Срби, али они су и највећи понављачи.

Гледстон је сматрао да Енглези и у питању спољашње политике не смеју сметнути с ума да су хришћани и да, стога, треба да теже да у међународним односима употребу силе сведу на што мању меру, а не да све већу и већу силу користе као што данас раде Американци. А једина су светска сила.

У Абердиновој влади 1853. године министар финансија био је Гледстон, који је дуги низ година уживао репутацију највећег министра финансија викторијиног доба. Мало поређење са доктором Лазаром Пачуом, рођеним у Чуругу, иначе министром финансија у Краљевини Југославији, исто успешним у свом послу.

Као министар финансија, Гледстон је 1854. године морао да нађе средства за Кримски рат. Енглеска и Француска су објавиле рат Русији ради одбране Турске. Био је противан покривању ратних трошкова путем зајма. Разлози су му били више етички него економски. Нараштај који води рат, нека га и плаћа. Ако би доцнији нараштаји испаштали и плаћали, рат би се онда водио о туђем трошку. И тада би нестало и последњег средства који је још у стању уздржати људе од лакомисленог започињања рата.

Осим овог гледања, Кримски рат је значајан у тој мери да покаже у колико је тешком положају била обреновићевска Србија. Русија поражена, а ипак се Србија повукла.

Гледстон није одобравао ни напад ни рат, а Кримски се у то изродио. Кренуло се у рат да се спречи премоћ Русије на Балкану. Никада Русији није било оспоравано да у Црном мору држи морнарицу, а у току рата се родила баш та идеја да се сломи руска снага у Црном мору.

Значи да је Гледстон био и против даљег проливања крви, али и да спречи даље харчење државог новца. Ратни успеси су некада и порази великх победника. Где је све до данас енглеска империја остављала кости по целом свету и улудо бацала паре? Шта се десило после рата? Мир и штедња. До тог закључка дошао је и Гледстон после Кримског рата.

Гледстон је био министар финансија и у Раселовом министарству (1859-1866.). Године 1862. турски гарнизон у Београду бомбардовао је град. Енглеска влада, као и читава енглеска јавност, критиковала је за тај догађај више нас него Турке (као и 1804. године). Владар Србије тада је био кнез Михајло.

Гледстонов говор о нама тада у парламенту био је неодређен. С једне стране, Гледстон је признавао балканским хришћанима право на слободно развијање, и у име енглеске владе којој је припадао, давао реч да Енглеска неће потпомагати Порту ако би насилно решавала ствари на Балкану.

С друге стране, изјашњавао се против рушења Отоманске царевине која има право на постојање, самим тим што је историјски факт.

Опомињао је и хришћанске народе да је будућност Отоманске царевине питање које се у првом реду тиче великих сила. Увек се тицало па и данас. Турска има војни савез са Израелом а исламска је земља. Ту су и војне базе (Инџирлик). Некажњено користи непримерену силу против Курда (тенкови и aвиони), прелази ирачку границу кад јој се прохте. Окупирала је 1/3 Кипра већ 25 година. За кога време ради и шта је историјски факт? Косово се може посматрати и са ове тачке гледишта, као и са тачке још нечијег интереса осим САД-а.

Турска од Кинеског зида до источних граница Западног римског царства.

У приватном разговору са Владимиром Јовановићем (из Либералне странке) причао је да од свега срца жели ослобађање балканских народа од турског господарства. У исто време изражавао је сумњу да би балкански народи могли успети, ако не би радили сви сложно. Живо је доказивао потребу грчко-словенског савеза. Србија му је увек била сумњива да иза ње стоји Русија. Велике силе не би никада пристале да се турско господарство на Балкану замени руским.

Кад се упореди Гледстонов говор у парламенту с оним што је приватно говорио Јовановићу, види се да је као хришћанин више марио за балканске народе него за њихове турске господаре, али да је као политичар претпостављао одржање отоманске царевине руском надирању на Балкан. Као најбоље решење видео је да се на рушевинама отоманске царевине подигне савез балканских народа. И бринуо је о томе да се при стварању балканског савеза сачувају Грци од бројне надмоћности Словена.

Смрћу Палмерстона 1865. године, остао је министар финансија и у влади лорда Расела. Повлачењем лорда Расела због старости 1868. године, либералну владу је саставио Гледстон. Увео је тајнио гласање а затим и реформу школског система са обавезном основном наставом.

За Гледстонове владе десио се Француско-пруски рат (1870/71.) који је из основе променио односе између континенталних сила, подижући на ранг праве војничке силе Пруску, уместо Француске. Обезбедио је Белгију од Француза и Немаца. У једном чланку је тврдио да је сама божија промисао ''сребрном морском цртом'' одвојила Енглеску од континента те због свог природног положаја може остати нетакнута европским ратовима, само ако и сама не би хтела да се у њих умеша. А, по њему, њен је интерес да се у њих не меша.

Слушајући Гледстона, човек је могао мислити да за једно тако срећно одвојено острво велика европска политика нема скоро никакве важности. Само два-три месеца после почетка Француско-пруског рата, Русија је објавила да је више не вежу одредбе Париског мира о неутралности Црног мора. Тако је Русија дипломатским путем, без употребе оружја, поништила један од главних резултата Кримског рата. А Гледстон се противио Палмерстоновој влади што је у циљеве рата уврстила и неутралисање Црног мора, што је продужило овај рат.

Сад су сви осуђивали Русију што је својим једностраним актом, без претходног споразума са осталим уговорним странама, негирала важност одредби једног међународног уговора.

Године 1871. састала се конфернција сила која је укинула одредбе Париског мира о Црном мору, али су на свечан начин утврдили да се међународни уговори не смеју мењати једностраним актом појединих сауговарача.

По њему материјалистичка философија и економски егоизам поткопавали су целу хришћанску културу. Верни син англиканске цркве, Гледстон је најодлучније осуђивао ватиканско решење о папиној непогрешивости. Не може судбина целокупног хришћанства да зависи од судбине католичке цркве. Један од истакнутијих говорника на ватиканском сабору против папине непогрешивости био је и ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Тако се развила преписка Гледсатона и Штросмајера.

ИСТОЧНО ПИТАЊЕ

Гледстону није било суђено да се, одвојен од политике, бави само верским питањима. Године 1875. избио је Херцеговачки устанак, који је одјекнуо широм Балканског полуострва. По примеру Херцеговаца, годину дана касније, дигли су се и Бугари. Устанак им је угушен, тек што је плануо, али на тако свиреп начин да је узбудио читаву европску јавност. Турска је послала своје нередовне трупе, познате под именом башибозук. Они су стављали под нож све, децу, жене, старе и болесне. Бугари кажу да је било 100.000 жртава, а Турци не признају више од 6.000. Амерички конзул је тврдио да их је било 9.000, а један енглески извиђач (туркофилски настројен) проценио је да је било 12.000 жртава. Игре бројкама, лицитација бројем жртава, одувек су били саставни део игара великих сила. У зависности од интереса, негде их умањују, а негде преувеличавају. А по речима једног енглеског историчара, ''сцене су опомињале на призоре из Дантеова 'Пакла'''.

Зверства почињена у Бугарској била су узрок да се Гледстон врати у политички живот, иако његови противници кажу да он никада није озбиљно мислио да се мане политике.

Последица његове осуде требало је да буде ослобођење Бугарске од турског господарства, али се то никако није слагало са туркофилским правцем службене енглеске политике. Дизраели, који је тада био са конзервативцима у влади, упорно је бранио целокупност Отоманске империје. Сукобио се са Дизарелијем и сукоб је прерастао у међустраначку борбу. Његова брошура ''Ужаси у Бугарској и Источно питање'' имала је више одјека него брошура о папиној непогрешивости. Гледстон је тражио на име казне за Турке њихово уклањање из Бугарске. Дуго времена навођене су ове његове речи: ''Али ја се враћам на оно, па тиме и завршавам, што је алфа и омега тог великог и тако жалосног догађаја. Као стари слуга круне и државе, ја молим своје суграђане, од којих то, може бити више него и од једног другог европског народа зависи, да не престану настојати да наша влада, која је до сада радила у једном правцу, обрне од сада другим правцем, и да заједно с осталим европским државама прегне свом снагом да турска управа у Бугарској престане. Нека Турци очисте ту земљу од својих злоупотреба на једини могући начин, наиме, тако што ће се сами одатле очистити. Њихове заптије и њихови мудири, њихове бимбаше и њихове јузбаше, њихови кајмаками и њихове паше, сви скупа, са свим својим пртљагом и прњама, мораће се, ја се надам, дићи и отићи из те обласи коју су опустошили и оскрвнули''.

Колико су то биле мрачне боје којима је описивао Турке, толико су биле светле боје којима је описивао њихове хришћанске жртве. Као стару јелинист, одувек је имао симпатије за Грке. Сада је заволео и Црногорце, о чијем је јунаштву говорио скоро песничким усхићењем. Судбину балканских хришћана осликао је овако: ''Они су као стрми жал који зауставља океан. На такав бедем (жал) личили су Бугари, Срби, Грци који су давали отпор најезди ислама. Захвањљујући њиховом отпору, Европа је могла на миру уживати благодет своје вере и усавршавати своје установе и законе.''

Гледстон од своје владе није захтевао да зарати с Турском ради балканских хришћана. Захтевао је да се придружи осталим силама, које су наваљивале на Порту да поправи своју управу у хришћанским областима, дајући им већу или мању аутономију. Порта, или никако није попуштала силама, или им је попуштала тек упола. Гледстон се ужасавао да Енглеска једина међу силама, одриче сваку заштиту угњетним хришћанима и ставља се отворено на страну ислама. Сада ће нам коначно бити јасно да нема белих муслимана, муслимана светлости, како је Бернард Кушнер представљао бошњачке муслимане у бившој СФРЈ. Као награду за то добио је да буде француски министар иностраних послова. Тако нам урадише наши стари савезници и велики пријатељи, што се показало само као обмана.

И Америчко протурање тезе да, ето, негде морају бити на страни муслимана па одабраше СФРЈ и нас Србе, све је само не случајност. А и наше горе лист, Обрад Кесић, потпомаже ове самообмане.

Гледстон је говорио и делао као морални проповедник коме су велика начела правде преча и од државних интереса. Али, није баш увек било тако.

Код Дизраелија је било обрнуто. Кад су државни интереси били у питању, није хтео да зна за моралне обзире.

А сукоб Дизраелија и Гледстона никад се није био тако заоштрио као 1876. године на Источном питању.

Дизраели је био покрштени Јеврејин. Гледстон је држао да Дизраелијев ''криптојудаизам'' објашњава и његову политику. На истоку Јевреји љуто мрзе хришћане, који нису увек с њима поступали најбоље. Своју несагласност с Дизраелијем у Источном питању Гледсатон је тумачио као неподударност јеврејског и хришћанског духа и то је само још већма распаљивало њихову борбеност.

За Бизмарка је речено да је умео да за успех својих планова употреби одједном сва политичка средства: и велика и мала, и јавна и тајна, дипломатске преговоре и страначке сплетке, и новинарску кампању и шпијунажу па чак и подмићивање. Своју идеју умео је да ''оркестрира''. За политику је говорио да је она ''вештина могућег''.

Нека од ових средстава борбе Гледстон је употребио у борби против конзервативне владе и њене источне политике. А та његова способност да се сав напуни једном идејом, та смелост да је заступа пред сваким и против сваког, та решеност ада тера у борби до краја и да је, тако рећи, води без предаха – никада се није потпуније обелоданила него за време источне кризе. И то је трајало до пролећа 1877. године. Тада Русија ради заштите балканских хришћана објављује Турској рат. У Енглеској одмах настаје преокрет. Неповерење и мржња према Русији надвлађује осећања према балканским хришћанима. Чак се мисли да су приче о њиховим патњама биле преувеличане. Иако је Русији мало стало до балканских хришћана, она хоће да метне руку на Цариград. Дизраели је одмах изјавио да ће заједно са Турцима бранити Цариград од Руса.

Енглеска је стајала пред новим ''кримским ратом''. Њен идол више није био Гледстон, већ Дизраели. Дизраелијева популарност стално је расла, а о Берлинском конгресу достигла је врхунац. Дочекан је као победник над Русијом и то без рата, те је тако био већи и од Палмерстона који је морао водити рат да би савладао Русију.

Гледстон је стајао на гледишту, да има само једно праведно решење Источног питања, а то је поделити европско подручје Отоманске империје између балканских хришћана и то по начелу: ''Балкан, балканским народима''. Свако друго решење противно је закону, људском и божијем, и не може се одржати.

Шта је радио Дизраели? Он је говорио да је решен бранити целокупност Отоманске царевине, а то је значило бранити силу против слободе, неправду против правде.

Ако сада узмемо ХХ век, има ли разлике? Какви су ставови били у Првом и Другом светском рату, у догађајима 1991-1995. године па и наовамо? Ништа ново. Срби шансе немају. Страдали и још прихватили осећање кривице. Нема тако наивног и лаковерног народа. И још налазимо уточиште и исходиште у Лондону, децу тамо школујемо. Сви богати Руси (Абрамович, Ходорковски, Березовски...) као и сви богати Срби су тамо. Учимо да су Лењина у Русију у блиндираном вагону послали Немци, а он живео и радио у Лондону. Добијао је и велику помоћ. Ко је послао злато у Русију: Швајцарци, Немци или Енглези?

Шта је заправо постигао Дизраели у Берлину 1878. године? Са Аустро-угарском се споразумео да та сила узме Босну и Хецеговину, што је и Русија прихватила у опортуном тренутку. Са Русијом се споразумео да та сила задржи добар део освојеног простора у бившем азијском делу Турске. Са Портом се договорио да она, тобоже, драговољно Енглеској уступи острво Кипар. Тако је у развлачењу турске територије учествовао и сам Дизраели.

Узевши све у обзир, Дизраели је са својом политиком имао више привидног, него стварног успеха. Он је само унеколико лишио Русију плодова победе, а из рата је Русија изашла јача, а Турска слабија. Енглеска је имала малу добит (Кипар) и уместо да се бори за правду међу народима, она је водила тзв. политику интереса, грабећи за себе оно што јој ни по коме правилу није припадало. А да јој се та отимачина не би оспоравала, морала је пустити Аустрију и Русију да заграбе још више од ње.

Тек доцније, када се Дизраелијева влада уплела у колонијалне ратове у Азији и Африци, свет је стао говорити да Гледстон има можда и право кад тврди да Дизраели нема у спољашњој политици никакав узвишенији циљ до простог отимања и освајања.

У Азији је ратовао с Авганистаном, да би сузбио руски утицај у тој држави и да би проширио и учврстио границе Индије. А зашто су данас Американци тамо? Због талибана? Авганистан је стратешки веома битан јер је чвориште путева Средње Азије и належе на Русију. У Јужној Африци је ратовао са једним дивљачким племеном Зулукафрима (Зулу ратницима), где су претрпели и један пораз, што су и филмске камере овековечиле. Против Дизраелијевих неуспеха Гледстон је повео чувену предизборну мидлотианску кампању у Шкотској. Напао је Дизраелија у име ''правде, човечности, слободе и права''. То је била највећа кампања коју је Гледстон у свом животу водио.

Мидлотианска кампања заинтересовала је и српске крајеве. Гледстон је код нас већ био популаран због својих напада на Турску, а сада је постао још популарнији због напада и на Аустрију. Изјава аустријског цара да би за Аустрију било добро да на изборима победи Дизраели, веома је разљутила Гледстона. Зато је напао без икакве штедње: ''Аустрија је била сталан, непоколебљив непријатељ слободе у сваком крају Европе. Русија, жао ми је што морам рећи, била је такође непријатељ слободе, али је учинила бар један изузетак – била је пријатељ слободе словенских народа а Аустрија никада није била пријатељ ни њихове слободе. Аустрија се одупирала уједињењу Немачке, угњетавала Италију, чинила све што је могла да спречи отварање Белгије а није ни прстом мрднула за оживљавање и установљавање Грчке. Нема ниједног примера, ниједне тачке на мапи где бисте могли ставити прст и рећи: ''Овде је Аустрија учинила нешто добро''.

У другом говору напао је и њих и Мађаре што су хтели тек ослобођеним балканским народима да натуре место турског господарства своје. Осуђујући тежње Аустрије за ширење на Балкану, он јој је подвикнуо: ''Себи руке!''

Али кад је Гледстон те исте године дошао у владу, Аустрија је нашла начина да поправи односе с њим. Обећала је да неће ићи даље својим ширењем на Балкану од окупације Босне и Херцеговине, нашто има право по Берлинском уговору.

После тога Гледстон се извинио за изразе које је употребио када се налазио у положају ''веће слободе и мање одговорности''. А лорд Солзбери, министар спољних послова у Дизраелијевој влади, чудио се да се Аустрија задовољила оваквим извињењем.

Гледстонови говори против Аустрије начинили су га у српским крајевима најпопуларнијим од свих страних државника. Његова слика појавила се у народним календарима, а његов узвик: ''Себи руке!'' понављао се сваки час у новинарским нападима на Аустрију. А наш свет се у својој наивности надао да ће Гледстон, ако поново дође на владу, одмах тражити од Аустрије да иде из Босне и Херцеговине. Било би то много више него што би очекивали и од самог руског цара. Напомињем да је Енглеска била много тужна и разочарана пропашћу Аустро-угарске царевине 1918. године.

Ово делом и објашњава зашто су се САД-е бориле за независну Босну и Херцеговину, јер је нису могли никоме дати, а највећи противници су били да припадне Србији. Тако је једна СФРЈ у малом опстала као интерес, а велика СФРЈ је била сметња.

Избори 1880. године завршени су потпуним поразом конзервативаца, а резултат се приписивао поглавито Гледстону. У Дизраелијев пораз ретко је ко веровао, јер је пре само две године стајао на врхунцу популарности. Тако је Гледстон и у својој седамдесет и првој години постао по други пут председник министарства.

Док је прво Гледстоново министарство било реформско, друго је било министарство великих тешкоћа. Црна Гора дугује Гледстону што је добила Улцињ. Иако су јој га велике силе биле досудиле, Порта је под изговором арнаутског отпора, оклевала са предајом овог места. Да би принудио Порту на попуштање, Гледстон је настојао да велике силе пошаљу ратне бродове пред Улцињ. Како је Порта мислила да је то само претња, а и други нису били претерано вољни за то, Гледстон је одлучио да те мере предузме сам. Његова намера била је да заузме царинарницу у Смирни и да је држи као залогу све до предаје Улциња. Порта је попустила, и пре него што су Енглези заузели царинарницу у Смирни, она је извршила предају Улциња.

Исто тако су присилили Порту да и Грчкој преда оно што су јој велике силе доделиле. Захваљујући Голдстону, Грчка је добила скоро сву Тесалију. Тако се Енглеска, као у доба Канинга и Палмерстона, јављала као заштитник малих народа и националне правде.

Дизраелијева колонијална предузећа Гледстон је брзо окончао, макар и са штетним последицама. Турски утицај у Авганистану је сузбијен а Гледстон му није наметао енглески, чак му је вратио Кандахар, који је Дизраелијева влада узела ради сигурност индијске границе.

Гледстон није водио рачуна о престижу, за разлику од Дизраелија, који се често залетао у непотребне сукобе. Прво је у Трансвалу избила буна а Трансвал је био насељен Бурима који су холандског порекла. Један мали одред Енглеза од 400 људи, потучен је на брегу званом Маџуба. Рат Енглеза са Бурима отворио би крвну омразу између холандских и енглеских насеља у Јужној Африци.

Волео је да спор расправи мирним начином а то се енглеској публици никада није допадало. Желели су одмазду. Поред овога, Гледстоновој популарности нанело је штете и мисирско питање. Они су са Французима надгледали мисирске финансије.

Избила је буна у Судану. Ђенерал Гордон је послат да извуче енглески гарнизон и колонију који су се налазили у Картуму. Гордон је био својеглав. Противно наређењу, правио је планове о поновном освајању Судана. Зато је затражио помоћ за борбу са мадистима (махдија – пустињски пророк). Они су већ опсели Картум а помоћ са ђенералом Вуслијем, који се прославио пре тога победом над Араби-пашом у Мисиру, је каснила. Гордон је погинуо, а Гледстон је оптужен због оклевања и кашњења. Тако је Гордон постао национални јунак, а против Гледстона се окренула и краљица. Гледстон је ушао у Мисир да што пре из њега изађе, а не да га Гордон увуче у рат. Освајање Судана приковало би га за Мисир стално, а спољна ситуација није била сјајна. Руси су надирали у сферу утицаја Авганистана. Исто као што нису смели дозволити пад Цариграда, нису смели да дозволе ни руско приближавање границама Индије. Авганистан је био бедем Индији и зато је морао имати трупе на располагању у случају веће кризе. И за време Гордонове акције трајала је руско-енглеска затегнутост (1884.године) па су се морали избегавати даљи заплети. Спорна питања су решена без рата. Русија је углавном задржала што је била узела, али је обећала да неће ићи даље.

За ове друге Гледстонове владе у светској политици настао је обрт. Док су се пре тога спорови сила водили око њихових европских граница, сада су се спорови отварали ван Европе, а Енглеска више није била једина сила која је колоније сматрала за животну потребу. Појављују се Француска, Немачка, Италија... У таквим околностима он се повлачи из Судана, пушта Трансвал из руку, говори о повлачењу из Мисира... Енглеска јавност је признавала Гледстону да је велики реформатор и финансијер, али им се чинило да је као дипломата слаб и невешт. Људи су почели жалити за временима Палмерстона и Дизраелија када су водили главну реч у међународној политици те се име лорда Солзберија, који је под Дизраелијем био министар спољних послова, помињало поново.

Иначе, на Берлинском конгресу Дизраели се био јако приближио Немачкој и Аустрији и унеколико успео да их одвоји од Русије.

И Глердстон је пао, а нову владу је саставио лорд Солзбери. Али, ни она није дуго трајала.

Почетком 1886. године Гледстон је саставио своју трећу владу. Све више је ограничавао права спахија. Био је против великог поседа и тражио за сваког сељака ''три јутра земље и једну краву''. Послушао је савет Чембрлена па је тада право гласа са градова проширио и на села. О Ирском питању, којим се Гледстон дуго бавио, покрећући га, нећу много. Замерали су му да тиме одваја Ирску од Енглеске. А он је желео дати ирском народу сву самосталност да се веза између Енглеске и Ирске не раскине. И избори од 1886. године донели су Гледстону пораз место победе.

Империјализам је нешто што Гледстон није на време осетио и схватио, иако је у влади имао Чембрлена и Дилка као помоћника министра спољних послова. А Дилк је био један од првих идеолога британског империјализма. У једној књизи, он је развијао мисао да Енглеска није једно острвско царство, него једно велико царство које је пустило корена у свим деловима света. Иако је то царство још незаокружено и неуређено, оно ће моћи једног дана да постане највећа политичка сила коју је свет видео од пропасти римске империје.

Мењао се дух времена. За време Брајта и Гледстона капитализму за његово развијање требала је, пре свега, слободна трговина и мир међу народима.

Дилк и Чембрлен су наговештавали ново доба, кад се набујали капитализам ширио и преко граница Енглеске, и кад је привредно мање развијене земље доводио прво у финансијску па онда у политичку зависност. Тај нови капитализам није био противан рату, ако није било другог начина да заштити своје интересе на страни.

Године 1892. вршени су нови избори. Победио је Гледстон са Ирцима. Та победа није била сјајна. У Велсу, Шкотској и Ирској Гледстон је за собом повукао већину бирача, али не и у Енглеској. То је било четврто Гледстоново министарство. Гледстон је био противник макијавелизма, био је убеђен да политику треба водити саобразно моралним вредностима (идеалима). Код нас му је, можда, доста сличан Војислав Коштуница, који није прозрео све замке и намере великих сила и домаћих Англосаксонаца.

Чинило се да су Гледстонови погледи били више управљени у прошлост него у тадашњост. Он није видео јагму великих сила око колонија, није видео нагло повећање њихових морнарица као и угрожену енглеску превласт на мору. И у свом властитом кабинету Гледстон је надгласан на питању ванредних кредита које је предлагало министарство морнарице. Он је то узео као повод за своје одступање. Тихо и разговетно је рекао: ''Нека вас Бог све благослови!'' потом је лагано устао и изашао из собе.

Ипак није проводио дане у миру и тишини. Године 1895. и 1896. у европској штампи било је много говора о покољима које су Турци чинили над Јерменима. Енглеска влада предложила је великим силама принудне мере против Порте. Оне су то одбиле. Сама није ништа могла ни хтела учинити. И на једном збору зачуо се глас Гледстонов. У име људске правде и хришћанског милосрђа захтевао је да Енглеска, макар и сасвим сама, узме Јермене у заштиту.

Гледстон је преминуо 1898. године у осамдесет деветој години. А до осамдесет четврте године остао у политичкој борби. До краја живота је задржао прав став и брз корак.

Био је велики хришћанин, иако се у младости колебао између позива свештеника и политичара. Веровао је, не само у оне моралне вредности које је хришћанство проповедало, него и у потребу што присније везе између државе и цркве. Епископ Ботлер занимао га је целог века, а од класика најдражи му је био Омир. Данте, Омир, Библија и Ботлер биле су оне четири књиге у којима је Гледстон налазио своју главну духовну храну. Омир, израз раног јелинског политеизма, Данте, израз средњовековног католичанства, Ботлер, израз позног, већ јако рационализираног протестантизма, који је хтео да докаже ''истинитост или бар корисност хришћанства''.

За балканске хришћане много је учинио писањем и усталасао европско јавно мњење против злочина Порте, а од практичних дела може се рећи да је Улцињ једино што смо добили, иако нам је од великих сила већ био додељен. Примио је, и то не одмах, само либерални национализам од идеја XIX века.

Није се интересовао за природне науке (живео у доба Дарвина и Лајела), није се интересовао за позитивистичку философију (живео у време Прудона и Маркса) и није се интересовао за теорију социјализма.

Душан Тубић