ПОТИСКИВАЊЕ ИСТИНЕ О ЗЛОЧИНИМА НАД СРБИМА У КРАЈИНИ

Истину о геноциду над западним Србима заташкавали су не само представници два народа чији су припадници починили злочине над њима него и носиоци идеје југословенства из редова Српства, и то без обзира на политчку припадност. У емигрансткој југословенсклој влади у Лондону, у којој су седели и министри председника Хрватске сељачке странке Влатка Мачека Крљевић и Шутеј, члан те владе Милан Грол у свом говору од 27. марта 1942. године рекао је да је југословенство “једини пут”. Тиме је индиректно објаснио зашто су Круна и Краљевска влада срамно прећуткивале усташке злочине над Србима, о којима су благовремено биле обавештене. Тај кратковиди говор Милана Грола међу избеглим српским политичарима и дипломатама узбудио је само великог песника и визионара Јована Дучића. Он је 17. априла 1942. године упутио писмо Радоју Кнежевићу, професору француског језика и пучисти, у коме указује на заблуде емигрантске Краљевске владе и предвиђа оно што српски политички пигмеји нису могли да наслуте:

“Српском народу”, пише Дучић, “одузет је један драгоцен моменат: да Срби на влади објаве урби ет орби, нарочитим гласом који би чуо цео свет, да у нашој земљи покла 500.000 нејачи један народ који је био наш суграђанин, и којег представљају и данас у нашој влади његови нарочити изасланици, што се није видело до данас у историји европској. Ми смо на овај начин изгубили поштовање хришћанских народа. Изгубили смо, што је врло жалосно и кобно, право да на основу овог злочина затражимо право да стварамо друкче своју сопствену кућу (истакао П. Л.).”

ПОСЛЕДИЦЕ

Последица такве политике Краљевске владе и Круне је да Запад, након распада друге Југославије, настоји да, преко Хашког трибунала, прогласи Србе за геноцидан народ или да им бар одузме право да Хрвате и муслимане накнадно оптуже за злочине извршене од 1941. до 1945. године и тако им онемогући да по своме стварају своју сопствену кућу. За време Другог светског рата један од великих америчких председника Франклин Делано Рузвелт рекао је да би Хрвате, као народ, требало ставити под старатељство, док је савремена Америка - мотивисана, поред осталог, и понашањем српских политичара према хрватско-муслиманском геноциду над западним Србима - одузела том делу српског народа чак и право на самоопредељење.

Политика слична оној коју је водила Краљевска влада у Лондону - у име од комуниста истакнутог братства и јединства - настављена је и у Брозовој Југославији. Док су друге земље Источног блока концентрационе логоре претварале у спомен-комплексе, који опомињу, Јасеновац - по начину убијања најсвирепији логор - сравњен је са земљом. Ништа бољу судбину није доживела ни Државна комисија Демократске Федеративне Југославије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Формирана је, као и у Пољској, 1946. године, али је укинута већ 1948. - док је она у Пољској радила до 1988. (Сиц!).

У Брозовој Југославији, која је била више по мери Запада него краљевина, после 1948. геноцид над Србима није било упутно чак ни спомињати. Тек половином шездесетих, када су се ратне ране примириле, по директиви Савеза комуниста Југославије почела је изградња споменика жртвама Рата, али на њима ни крвници ни жртве нису смели бити прецизно назначени. На пример, Ђурађ Гламочанин је био чак притворен зато што је инсистирао да се на спомен-костурницу покланим 7. фебруара 1942. године у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу ставе православна обележја, јер би она вређала потомке саучесника у покољу, с којима су преживели Срби, после Другог светског рата, били присиљени да, у име братства и јединства, живе заједно. Последица такве политике (или таквих политика) била је да су припадници српског народа тек после распада друге Југославије и успостављања Републике Српске почели озбиљније да истражују злочин геноцида од 1941. до 1945. године, па и покољ у Дракулићу, Мотикам, Шарговцу и руднику Раковац, који је, вероватно, био најозбиљније припремљен како би се што ефикасније наставило са променом демографске структуре у Бањој Луци и околини, која је започета већ 1941. присилним исељавањем и спорадичним, али свирепим убијањем чак и најугледнијих Срба, као што су владика Платон, протојереј Суботић и познати сликар Шпиро Боцарић, јер је усташки врх био одлучио да Бању Луку, центар западног Српства, у што краћем року, претвори у седиште владе Независне Државе Хрватске. Покољ од 7. фебруара 1942. године планиран је тако да га од Срба, као потенцијалних сведока, нико не преживи, а комшија католика није се требало плашити, јер су индиректно били укључени у покољ и тако постали саучесници.

СВЕДОЧЕЊА

Али, како идеалан злочин не постоји, истина је и поред полувековног замагљивања почела да излази на видело, и то у свој својој страхоти. Прво је Јован Бабић, на основу прикупљене граће, написао роман чији и сам наслов “Дракулићи” (Задужбина “Петар Кочић”, Бања Лука - Београд, 1998) открива монструозну природу тог злочина, а ево, након пет година, Лазар Лукајић понудио је књигу “Фратри и усташе кољу”, чији наслов, такође, отркива суштину злочина.

Лукајићево дело обухвата досад најкомплетнију документацију не само о злочину у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу - најсвирепијем по начину планирања и по извођењу - већ и о покољима у Пискавици и Ивањској, који су извршени 5. и 12. фебруара 1942. године. Да би што убедљивије приказао суштину и размере тих злодела, Лукајић је у прва два поглавља књиге, “Уводу” и “Кољачима”, обрадио малобројне хрватске ауторе, који су имали снаге да се озбиљно позабаве суштином усташких злочина. Наравно, у њиховим разматрањима посебно место припало је Виктору Новаку и његовом капиталном делу “Магнум кримен” (“Велики злочин”), али је са дужном пажњом третирао и књиге Богдана Кризмана “Павелић и усташе”, те “НДХ између Хитлера и Мусолинија”, као и дело Николе Николића “Јасеновац логор смрти”. Поменуте ауторе Лукајић је означио као “три стуба хрватске части, знања и интелектуалног поштења у односу на НДХ и злочине фратара и усташа над Србима”. Он се, делимично и под њиховим утицајем, определио за тезу да је Ватикан виновник свих злочина у Независној Држави Хрватској, јер је желео (и жели - П. Л.) да с православним светом, помоћу Хрвата, успостави границу на Дрини, што не значи да на тој реци престају његове милитантне амбиције.

Након те опште слике о геноциду Независне Државе Хрватске, систематски спровођеном од 1941. до 1945. године, Лукајић се задржао у Бањој Луци, која је, као центар западног Српства, била претворена у организационо-оперативни стожер геноцида у Крајини, где су Срби и за време турске окупације имали апсолутну већину.1 Лукајић указује на то да је већ у априлу 1941. усташка власт у Бањој Луци добила подршку муслимана. Прво их је подржала организација “Млади муслимани”, која је, као и католичка асоцијација “Крижари”, деловала у Краљевини Југославији, а затим и угледни грађани из муслиманских редова.

Прелазећи на покоље од 5. и 12. фебруара 1942. године у Пискавици и Ивањској, Лукајић прави разлику измедђу покоља у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу, који је извршен 7. фебруара, и оних извршених у Пискавици 5. и 12. фебруара 1942. године. За покољ од 7. фебруара каже да је био акт програмиране промене демографске структуре у Бањој Луци и околини, те, као такав, озбиљно припремљен у сарадњи с одредом Павелићевог “тјелесног здруга”, који га је извео под руководством натпоручника Јосипа Мислова и фра Томислава Филиповића, припадника фрањевачког самостана Петрићевац код Бање Луке, док су покоље од 5. и 12. фебруара 1942. године извршиле домаће усташе, као одмазду за партизанске диверзије на прузи Бања Лука-Приједор. Лукајић напомиње да се та разлика одразила и на број сведока о поменутим покољима. О злочину у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу он је прикупио само 13 изјава преживелих, од којих је један, Млађен Стијаковић (рођен 1915), за време покоља био у заробљеништву у Немачкој, где је и сазнао за страдање своје породице и својих сељана, док је о покољима 5. и 12. фебруара 1942. године сведочило 26 преживелих очевидаца.

Аутор је изјаве већине сведока снимио на траку, а затим их дословно пренео на хартију, чувајући чак и језичке особености сваког од њих. Прикупљене доказе савесно је прокоментарисао, истичући да су сви сведоци “здрави, нормални, психички свежи и уопште витални”, што се може, како каже, и проверити, јер су они “још увек живи”. Лукајић посебно наглашава да се сведоци “сећају појединости покоља као да се јуче догодио”, и то објашњава тиме да су “ту трагедију или непосредно видели или посредно доживели у узрасту када се у мозак и душу урезују доживљаји најјаче и најтрајније, а нарочито такви као што је покољ најближих и најдражих”. Он напомиње да су ти утисци свежи и зато што су учесници “у протеклих 60 година непрекидно обнављали слике из 1942. године”.

КАЖЊАВАЊЕ СРБА

У настојању да злочине од 5, 7. и 12. фебруара што потпуније реконструише - јер без истине о прошлости ЈУ-синдром не може бити саниран - Лукајић је посебну пажњу посветио комплетирању спискова побијених. Према паушалном извештају Усташке надзорне службе из Бање Луке број 69/42, послатом у Загреб 11. фебруара 1942. године - 7. фебруара од четири сата ујутру до четрнаест сати истог дана - у Дракулићу и Шарговцу убијено је 1500, у Мотикама 750, а у руднуку Раковац 37 Срба. Дакле, сваких двадесетак секунди, хладним оружјем или оруђем, угашен је по један српски живот, што за десет сати износи укупно 2.287 живота. А према Лукајићевој реконструкцији и допуни постојећих спискова, у Дракулићу су усмрћена 1363, Шарговцу 257 и у Мотикама 679, те 16 рудара из других села, или укупно 2.315 житеља српске националности. Дакле, за 28 више од броја у поменутом извештају Усташке надзорне службе.

Лазар Лукајић је свестан деликатности посла на успостављању објективног списка усташких жртава, па зато истиче да никада није радио “тежи и одговорнији посао”. Да би га што боље обавио, прикупио је све досад познате спискове покланих, од оног Државне комисије за попис жртава рата, која је формирана тек 1964, преко списка Васе Митровића, за који каже да је “и поред свих недостатака (...) најпоузданији, најтачнији и најдрагоценији поименични докуменат о покланима у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама” - па до седам листова истргнутих из школског дневника једног од разреда основне школе у Дракулићу, које је случајно открио свештеник Остоја Вуковић, где у рубрици НАПОМЕНА уз имена српске деце пише: умро (умрла) 7. вељаче 1942. На основу неких накнадних бележака на тим листовима Лукајић је утврдио да је Дневник кориштен до 1975. године, што упућује на закључак да је попис жртава и овог детаљно испланираног злочина могао бити оптимално направљен да се послу приступило благовремено.

Покоље у Пискавици и Ивањској партизанска власт је прећутала, вероватно, да би избегла сусрет са истином да су за партизанске диверзије кажњавани само Срби, а не и припадници друга два народа. За разлику од побијених у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу, земни остаци уморених у Пискавици и Ивањској нису сакупљени у заједничку костурницу, већ су углавном остављени да почивају по сеоским двориштима, где су их преживели, после покоља, сахранили. Некима су потомци на тим местима подигли надгробне споменике, док се хумке других још једва назиру.

И та два, скоро већ заборављена покоља, Лукајић је исцрпно обрадио, настојећи да, како сам каже, “буде само поштен хроничар”. Уз изјаве бројних сведока, сачинио је и исцрпан списак од 520 усмрћених у Пискавици и Ивањској током Рата 1941-1945. године. Својим истраживањем усташких покоља у фебруару 1942. године Лукајић је створио солидну основу за даља истраживања и проучавања геноцидних радњи, које је над Србима у Бањој Луци и њеној околини вршила Независна Држава Хрватска у раздобљу од 1941. до 1945. године.

Тог деликатног и мукотрпног посла Лукајић се прихватио, јер је, као седмогодишње дете, посредно доживео покољ у Мотикама, које су од његових Лукајића удаљене само до три километра ваздушне линије. Он истиче да се, иако је био дете, “свега сећа (...) као да је јуче било”. Напомиње да је утиске, после Другог светског рата, обновио у Шипрагама, где је неко време, пре његовог доласка за учитеља и управитеља школе, ту учитељовала Добрила Мартиновић, која је 7. фебруара 1942. године била учитељица у Дракулићу, а самим тим и очевидац покоља српских основаца. О том догађају она је у новој средини у поверењу приповедала, па су њена сећања посредно дошла и до њега.

Казивања о фебруарским злочинима над српским живљем у околини Бање Луке 1942. Лукајић је завршио сведочењем Борислава Шеве, сеоског берберина и свирача из Пискавице, који је у фебруару те године, са Радом Зрнићем, отеран у “збирни логор Јасеновац, због сумње да су на железничкој станици у Пискавици прилепили комунистички летак”, и Наде Недељков, која је као дете преживела логоре у Старој Градишци и Јасеновцу.

Раде Зрнић је, одмах по доласку у логор, спаљен у злогласној Циглани, која после Другог светског рата није конзервирана као крематориј у Аушвицу, него је порушена. “Борислав Шева остао је дуже време у логору и упознао све његове страхоте и малтретирања”, о чему је 1999. причао Лазару Лукајићу.

У свом излагању Шева је без страсти, смирено, описао живот и смрт у најсвирепијем логору смрти у Другом светском рату, где је убијање било перверзан облик морбидно﷓креативног ручног рада, а не пука индустрија смрти као у Аушвицу. Он је био очевидац свирепог убијања логораша на насипу хладноћом или лопатама, прављења сапуна од насилно усмрћених људи, као и печења живог човека на ражњу. Палета јасеновачких злодела, коју је чуо од свога саговорника, омогућила је Лукајићу да употпуни слику геноцида који је званична хрватска држава организовала и извршила над Србима у околини Бање Луке фебруара месеца 1942. године.

Тим сведочењем на крају књиге аутор је остварио уоквирену композицију. Податке о злочинима у Дракулићу, Мотикама, Шарговцу, Пискавици и Ивањској понудио је у контексту геноцида, који је над Србима извршила Независна Држава Хрватска од 1941. до 1945. године. Коментаришући још увек непотпуне спискове побијених Срба тог злокобног фебруара, Лукајић констатује да таква наша небрига “иде наруку злобницима који прорачунато и намерно смањују број жртава”, попут професора из Загреба др Јосипа Јурчевића, чије је излагање на Другој међународној конференцији о Јасеновцу, одржаној у Бањој Луци 6-8. маја 2000. године, било у функцији минимизирања геноцидних поступака Независне Државе Хрватске.

ОПОВРГАВАЊЕ ЗЛОЧИНА

Када је већ био завршио свој рукопис “Фратри и усташе кољу”, Лукајићу је дошла до руку књига фратра из Дувна Мартина Планинића “Фра Томислав Филиповић жртва клевете”. Бескрупулозно настојање аутора те књиге да оповргне покољ српских основаца из Дракулића, као и учешће Фра Сатане у њему, огорчило је Лазара Лукајића, па је накнадно исцрпно прокоментарисао ту књигу, у којој доминира “злоупотреба језично-изражајних могућности и логичких облика за извртање истина”.

Његово огорчење је разумљиво, јер је на основу прикупљене грађе, већ у уводном делу своје књиге, за фра Томислава Филиповића, названог Фра Сатана, написао: ''Он најбоље симболизује дубину патолошке мржње и величину злочина који је католичко свештенство на овим просторима, инспирисано и подстицано из Ватикана, могло да чини и чинило српском народу.''

Фра Мартин Планинић проналази формалне грешке у изјавама сведока и на основу њих покушава да оспори оно што се стварно догодило 7. фебруара 1942. године у околини Бање Луке. Тако, на основу навода др Николе Николића у књизи ''Јасеновац логор смрти'', како је од једног сведока чуо да се покољ школске деце догодио у селу Криваја код Бање Луке, Планинић доказује да код Бање Луке не постоји село Криваја, па закључује: ''Ако (...) нема мјеста, онда нема ни догађаја у непостојећем мјесту.'' Зато се 25. јула 1973. обратио на више адреса питањем ''Постоји ли село Криваја код Бањалуке?'' То питање срачунато је упутио и бањалучком бискупу Алфреду Пихлеру, очекујући да му и он потврди да таквог села нема.

Тај Немац, једини од католичких свештеника, у честитки својим верницима за Божић 1963. године, затражио је опрост од православаца за злочине почињене над њима у Другом светском рату, због чега је, преко телефона, био грубо малтретиран од своје пастве. У његовом обраћању верницима, поред осталог, пише: "(...) у овој земљи су у прошлом (Другом светском - П. Л.) рату многа наша браћа православне вјере погинула зато што су православци. Они који су их убијали имали су у xепу католички крсни лист. Звали су се католици. И ти кршћани убијали су друге људе, такођер кршћане, зато што нису Хрвати и католици. Ми болно признајемо ту страшну заблуду тих залуталих људи, па молимо нашу браћу православне вјере да нам опросте као што је Крист на крижу свима опростио. Уједно и ми опраштамо свима, ако су нас можда мрзили или нам неправду чинили." На постављено питање бискуп је, као пристојан човек, одговорио: ''Постоји (односи се на село Кривају – Л. Л.) То знам из 'Именика места', ИИ. измењено и допуњено издање 'Службеног листа' ФНРЈ. У том именику између осам Криваја постоји и село Криваја код Омарске близу Приједора. Напомињем да за вријеме рата ни касније никад нисам чуо да је овдје био покољ људи.'' 2 Фра Планинић је сматрао да на основу оваквог одговора бискупа Пихлера може да занемари податак да у околини Бање Луке “постоји један заселак села Шарговац који се зове Криваја” о чему га је обавестио Мирослав Куљанац, као и Извештај Глеза фон Хопрстенауа немачкој Врховној команди у коме, поред осталог, пише како су у шарговачкој основној школи 7. фебруара 1942. убијена 53 ученика српске националности, па је злочин оспорио резонујћи у маниру формалне логике: сведок др Николић је изјавио да се злочин догодио у селу Криваји код Бање Луке. Код Бање Луке не постојо село већ заселак Криваја. Према изјави бискупа Пихлера село Криваја постоји код Омарске близу Приједора, али он није чуо да је у њему “било покоља људи”. Дакле, сведок је обмануо др Николћа и тако ''оклеветао'' фра Томислава Филиповћа.

Бискуп Пихлер је одговорио фра Планинићу да он мисли да је замењено име села Дракулић именом засеока Криваја у Шарговцу, што је доиста тачно. Међутим, фра Планинић оспорава злочин у Дракулићу логиком: ако нема села Криваје, нема ни злочина.

Оваква безочна извртања истине уверавају нас да је Дучић био у праву када је 1942, преко Радоја Кнежевића, покушао да упозори српске министре у Избегличкој влади у Лондону да ћемо, као народ, изгубити поштовање међународне јавности уколико будемо скривали злочине Независне Државе Хрватске над нашим сународницима. Дучић је имао право тврдећи да ћемо чувајући образ другима, изгубити свој, јер западна јавност данас, на почетку трећег миленијума, мимо свих научних и моралних принципа, збивања на тлу екс-Југославије деведесетих година xx века посматра одвојено од оних из прве половине четрдесетих, иако су их у знатној мери детерминисали. Планере и актере распада Југославије изненадило је што Срби - поучени геноцидним понашањем усташа, из хрватских и муслиманских редова, за време Другог светског рата - у последњој деценији xx века нису покорно ишли на стратишта, као четрдесетих година, већ су инстиктивно пружили отпор суседима и комшијама, који су опет против њих повезали заставе. Тај отпор данас не само да се не доводи у везу са догађајима од 1941. до 1945. године већ се перфидно, па ипак прозирно, користи као разлог да се између Срба и њихових xелата из Другог светског рата стави знак једнакости. Срећом, бар за сада - до неке велике природне или неприродне катаклизме, попут оне у Хирошими и Нагасакију - не може се озбиљно говорити о крају историје, па треба веровати да ће она у догледно време поставити ствари на места која им објективно припадају. Књиге, попут ове Лазара Лукајића, говоре у прилог тој врсти оптимизма, који се, у суштини, заснива на уверењу да за истину никад није касно. Треба претпоставити да ће и исполитизована хајка око Сребренице упловити у мирне, аналитичке воде, када се појави књига о судбини више од 8.872 сребреничка Србина, који су ишчезли после 1941. године. Наиме, према попису становништва 1931. Сребреница је имала 35.210 становника, и то 50,5% Срба и 49,2% муслимана, док је према попису из 1991. у њој живело само 25,2% Срба, а 72,9% муслимана. Таквих примера је много и треба их што пре научно обрадити. Парцијалне, исполитизоване полуистине никада ником нису донеле ништа добро.

предговор књиге Лазара Лукајића Фратри и усташе кољу

Проф. Предраг Лазаревић

цела књига Лазара Лукајића Усташе и фратри кољу се може скинути на овом линку

http://www.4shared.com/get/80909822/a33d594/Fratri_i_ustase_kolju.html

Штампање новог издања захтева одређена средства, ко је у могућности да финансијски или на неки други начин помогне штампање ове изузетно значајне и потресне књиге нека се јави господину Лазару Лукајићу аутору књиге на тел. 064 228 7547 Они који би финансијски помогли штампање другог издања добили би одређени број бесплатних примерака.