ЛИТУРГИЈСКИ ЕНДОРФИН


Рај и пакао су унутра, у вама... – речи су нашег Господа, које нису друго до позив на интроспективни двиг којим и задобијамо Царство. Међутим, то можда подоста теоретски звучи, али не! То је крајње практична ствар, односно доживљај. Биолошки доказив! Пре свега, размотримо шта значи тај Рај у нама и на који начин је он применљив, на који начин остварљив. Односно, хајде да видимо које су пројаве једног таквог стања на околину, заједницу, којом се опитујемо, којом се и дефинишемо.
У својим одлукама човек је свој једино када је срећан. Не каже забадава народна мудрост да када смо бесни увек треба да урадимо супротно од онога што у том тренутку мислимо да треба да урадимо... јер ћемо се након другачијег одабира горко кајати. Звучи познато? Али, када је човек срећан, испуњен, он онда увиђа шта значи волети свет, шта значи бити део истог собом га преображавајући у једно боље место за живот свих; шта значи бити остварен у љубави. И тада су сви драги и све је лепо; тада човек доноси сопствене одлуке јер није окренут ка себи већ ка другима, ка заједници, мимо које се не може ни остварити. Човек је у тим тренутцима тога свестан! Тим тренутцима се и изражава као биће друштва. Но, худе ли судбине... такви тренутци су ретки у животима просечних људи, хомосапијенса; можда зато и толико патње у овоме свету – долини плача. На овом месту можемо застати и на делу видети могућност горе поменутих Господњих речи и, у сопственом одабиру проналажења Раја у себи, преображај те долине плача у Радосну вест Јеванђељског преумњења.
Ствар је веома логична, пријемчива... Литургијска! Као хлеб и вино, који се преображавају у Тело и Крв Господа нашег, не престајући притом бити хлеб и вино, тако и човек може себе преобразити у житеља Новог Јерусалима не престајући притом бити део ове тродимензионалне реалности. Како наше тело није тамница душе, као што су мислили разни јеретици, тако оно јесте наш савезник на нашем путу ка Христу; потребно је само овладати собом, освестити се. Ево и чисто биолошких доказа. Наиме, осећај радости у нашем ораганизму производе ендорфини, молекули који су саставни део нашег организма. Да би они деловали вољно, а не стихијски и по нужди, неопходно је да човек промени начин размишљања и да на тај начин побуди три хришћанска постулата у себи (веру, наду и љубав), као примењени оптимизам и ниво опхођења према себи и другима; да схвати да је он тај који треба сопственим одабиром да узведе материју Творцу а не да дозволи да она руководи његовим аспектима живота те да га на тај начин она детерминише као тужног или радосног, јадног или испуњеног.
Стрес, брзина живљења, те непрегледни низ ових или оних рокова просто приземљују човека на ниво створења које робује датостима а околину прихвата здраво за готово ни не желећи да схвати, освести, да је он тај који је треба, логично собом, преобразити и учинити бољим местом за живот – иконом Царства. Не смемо заборавити да је Бог за Адама створио Едем (Врт насладе), а не долину нужности – плача. Свакако да човек, који је позван да обрађује тај врт, јесте уједно позван и да артикулише унутарњи, сопствени врт, властитог тела. Што нас опет враћа ендорфинима - молекулима среће. Међутим, они нису задужени само за нашу срећу већ и за наше здравље јер срећан човек јесте здрав човек. Биолошки гледано, ендорфини увећавају дејство имунолошког система активирањем природних ћелија убица (НК ћелије), које уништавају оштећене ћелије и ћелије рака. Такође одржавају флексибилност и отвореност крвних судова, подржавајући на тај начин стални и нормални доток крви у сва ткива што опет спречава појаву многих кардиоваскуларних проблема и болести. Описано стање психосоматске хармоније јесте проналазак Раја у себи али и помирење са околином, заједницом, мимо које тај Рај није ни замислив. Није замислив, јер човек није биће по себи и за себе, већ икона Божија која се односом дефинише као таква и не може бити замислива мимо других, мимо Другог. Логично, и за ову тврдњу можемо призвати биологију за сведока. Једноставно, немогуће је човеку да буде срећан, испуњен, ако његово окружење пати; ако њега самог окружује туга, бол и јад. За трајно здравље (ментално и телесно), потребно је остварити хармоничан однос са својим окружењем – људима, биљкама, животињама, природом. А тај однос није једносмеран ток, нити може бити, јер ће и окружење наћи радост и хармонију у нама као таквима. И зар то није еклисиолошки у крајњој анализи? Крштењски! Зар то није наш одабир окружења, наш начин превазилажења биолошке ипостаси, свих датости палог постојања у радосном одабиру еклисиолошке ипостаси и Новог Јерусалима као нашег дома?
И на крају, бићу крајње личан. Ово искуство имам у Евхаристијском сабрању - искуству. Пошто, заиста, не могу замислити Нови Јерусалим мимо Јелене, Тање, Маје, Јелене, Бориса, Лазара, Горана, Ђорђа, Милице, Дејана, Богдана, Росе, Данијеле, Наташе, Игора, Андреја, Лазара, Луке, Василија, Весне, Ане, Уроша, Нађе, Косте, Вука, Мирјане, Димитрија, Азорчице... јер без њих, сам Га никада не бих могао досегнути - достићи. Бог их благословио због тога!






                                                   Јереј Угрин В. Поповић

Православни мисионар