ГЕОПОЛИТИЧКА МОНТАЖА ГАСНЕ КРИЗЕ


Као што се могло и наслутити, после краткотрајног рата на Кавказу, којим је јасно стављено до знања САД-у и њиховим следбеницима да се свет променио и да је концепт униполарности у међународним односима доживео тешку кризу, следећи геополитички судар догодио се у Украјини. Избио је прави ''гасни рат'' са очигледним последицама по све учеснике. Суштина овог сукоба није ни у економским, енергетским или билатералним односима између Русије и Украјине, већ је политичко ''монтирање'' сукоба урађено свесно, дуго је планирано и темпирано, а прави стратези ове операције угрожавања енергетске стабилности у Европи налазе се у Вашингтону и Лондону.
Свака криза има своју предисторију. Проблеми око транзита руског гаса кроз Украјину појавили су се после доласка ''наранџасте'' коалиције на власт револуционарним путем на улици. Тог клишеа смо се нагледали. Прво се од стане САД-а и њихових европских поданика један режим прогласи недемократским, подржи се прозападна опозиција, а ако опозиција изгуби на изборима они се прогласе ''недемократским'', па се преко уличних протеста осваја власт. ''Револуционари'' се по заузимању власти брзо посвађају, а њихове неприродне коалиције се подржавају споља, обично празним обећањима и уценама од стране запада.

Пошто сам о ситуацији и политичким односима у и око Украјине већ писао у једном ранијем тексту, овде ћу се бавити само гасном кризом. Украјина је по најповлашћенијим ценама добијала гас из Русије годинама. У почетку цена за 1000 кубика гаса била је у случају Украјине само 50 долара. После наглог скока цена нафте и гаса на светском тржишту ранијих година, све до почетка глобалне рецесије када долази до наглог пада цене нафте, Русија по истеку уговора нуди Украјини нови по којем ће у периоду од 2006-2009 године плаћати 175 долара за 1000 кубика гаса, уз већи приход и од транзита руског гаса кроз Украјину за европске земље. Европске земље у то време већ плаћају тржишну цену гаса од 400 долара за 1000 кубика. Пре три године настаје и први спор око гаса, јер је Украјина дуго одбијала ове услове због нерентабилности сопствене привреде, којој је гас главни енергент. Последице ове кризе осетили су и европски потрошачи.

Приближио се крај и овог уговора, па су летос делегације руског Гаспрома и украјинског Нафтогаса приступиле новим преговорима. Руси су били спремни да Украјина плаћа и даље повлашћену цену од 250 долара, док је за Европу она износила 450 долара за 1000 кубика. Договор је био постигнут, а онда на сцену ступа америчка марионета од украјинског председника која противно вољи преко 60% становништва жели у НАТО пакт, Виктор Јушченко, који руши споразум. Шест месеци су се водили безуспешни преговори око цене гаса и санирању украјинског дуга у износу од две милијарде долара по питању гаса и неовлашћеног коришћења истог у 2005. и 2006. години. После 1. јануара 2009. Русија је престала да шаље гас у Украјину, а Украјина је почела да краде руски гас намењен Европи и касније је потпуно и неовлашћено прекинула доток гаса од своје границе даље на запад. Ова одлука је директно погодила све европске земље и њихове привреде. Јушченко се надао да ће Русија наићи на потпуну осуду од стране ЕУ и да ће је дискредитовати као главног европског извозника гаса. Ипак, ова политичка игра је много озбиљнија него што у први мах изгледа.
У оквиру изазивања и контролисања криза постоји већ дуго и добро је разрађена тзв. теорија троугла. Њена суштина је да се онај који ствара и диригује кризом никад не представља директно, већ да делује из позадине преко државе која игра улогу ''одскочне даске''. Њихова игра је увек усмерена против треће стране којој је намењена улога главног негативца и која је обично значајна светска сила. Суштина ове политичке монтаже је у томе да једна велика сила преко мање државе игра игру против друге велике силе и да се за ту игру користи њен сусед који је тобоже ''жртва'' великих амбиција свог суседа.

Последице ове кризе треба да трпи што већи број земаља, код којих се ствара анимозитет према ономе који треба да игра улогу негативца. Прави креатор кризе је увек у сенци. У овом случају ствар је јасна. Главни инспиратор кризе су САД, земља која је наводна ''жртва'' свог ''агресивног'' суседа је Украјина, а улога главног кривца је по старом, холивудском обичају намењена Русији. За разумевање теорије троугла треба видети ко из ове кризе извлачи корист, а ко има штету. Русија сигурно нема никакву корист из ове кризе, а у економском смислу претрпела је губитке од преко милијарду долара за неиспоручени и крадени гас од стране Украјине. Последње што Русији треба су лоши односи са европским земљама увозницама њеног гаса и довођење у питање њеног кредибилитета као извозника и произвођача гаса.

Украјина из ове кризе трпи само штету и њена привреда, већ довољно упропашћена и сиромашна, трпи највеће губитке. Политичке и етничке поделе у Украјини још ће се више заоштрити, а политичка нестабилност земљу дугорочно може довести и до распада. Једино Јушченко мисли да ће нешто политички профитирати и подићи свој мизерни рејтинг у години када се одржавају председнички избори, али осим у крајње западном, унијатском и антируском делу Украјине он не може убрати никакве поене, већ само изазвати још већи отпор према његовој власти.

Шта тек рећи за земље ЕУ ? Још једном се показало на делу колико је Европска унија јад и мизерија од савеза и да представља директну негацију свега европског, у традицији, култури, политичком утицају, па чак и у економским интересима. Јединствене европске политике нема, нити ће је бити у догледној будућности, а из овог котла за претапање нација многи већ отворено желе да беже, што показују истраживања јавног мнења у многим земљама ЕУ и резултати референдума о предлогу европског устава у Ирској, а на ранијем предлогу устава и референдуми у Француској и Холандији. ЕУ је после Мастрихта била и остала само привезак на англоамеричком кључу атлантизма, осуђена да преко својих евроамеричких бирократа из Брисела извршава све налоге из Вашингтона и његове продужене руке у Лондону.

Несамосталност и потпуна зависност од ''Великог брата'' са друге стране Атлантика земље ЕУ су и сада доказале. Најтеже последице гасне кризе осећају европске земље и њихова привреда. Платили су гас који не добијају, јер је Украјина решила да уцењује целу Европу због својих дуговања, а и због улоге коју игра по америчком сценарију. Уместо да јасно стави до знања Украјини да неће трпети њено понашање и да је као земља потписница Енергетске европске повеље у обавези да обезбеди слободан проток гаса без обзира на своје проблеме, ЕУ заузима млак и јадан став у којем, гле чуда, осуђује и Русију и Украјину. Очигледно ЕУ мора да се смрзава и цвокоће, само ако то одговара интересима Ујка Сема. Зна се ко је старији и коме ЕУ треба да захвали што постоји.

Највећу корист од сукоба очекује онај ко га је и изазвао, а то су САД. У стратешкој анализи урађеној у САД до 2025. године предвиђа се, између осталог, да ће се највећи сукоби у будућности водити око енергетских ресурса. САД настављају са својом политиком стезања обруча око Русије (тзв. прстен анаконде) са циљем њене изолације, стварања непријатељског окружења, а дугорочно и разбијања земље. Енергетски коридори у тој политици и контрола над њима играју врло важну улогу, а нарочито контрола нафте и гаса из Каспијског басена. Мрежа енергетских коридора кроз Централну Азију доста се поклапа са некадашњим путем свиле из старог века и контрола над овим простором значи и контролу Евроазије.

САД и Велика Британија желе да створе утисак како је Русија Европи несигуран партнер и да гурају изградњу гасовода ''Набуко'', који је мање економичан и конкурентан руским пројектима Северни и Јужни ток. ''Набуко'' би доносио гас из Азербејџана преко Грузије и Украјине до Пољске, а Јужни ток од Русије испод Црног мора долази на Балкан и даље према земљама ЕУ, а Северни ток директно испод Балтичког мора везује Русију и Немачку. Руски пројекти су очигледно економски исплативији од ''Набука'', па су Англоамериканци учинили све да погоршају односе између Русије и ЕУ. За то им служе верне слуге из тзв. ''Нове Европе'', нарочито прибалтичке земље и Пољска, које играју улогу ''санитарног кордона'' између Русије и ЕУ.

Британска геополитичка доктрина је стара најмање преко век и по и по њој се никад не сме дозволити континентални савез између Русије, Немачке и Француске још једном је на делу и сада су у њено спровођење укључене САД. Једно је сигурно, а то је да ће како буде растао утицај Русије и слабио утицај САД-а могућност нових политичких конфликата и подела у Европи све више расти, а земље ЕУ, ако мисле да представљају било какав фактор на међународној сцени у будућности, морају се олабавати амерички загрљај и ослободити туторства и градити односе са Русијом око нове европске осовине Париз-Берлин-Москва.
Што се тиче нас у Србији, тек сад можемо да увидимо прави значај потписивања енергетског споразума са Русијом. Сада када смо били остали без гаса и то као последња рупа на свирали, многи ранији скептици увиђају да су реализација Јужног тока, изградња складишта гаса и значајан девизни прилив од транзита гаса важан фактор не само енергетске, већ и политичке стабилности, а нарочито брана све већем и отворенијем сепаратизму у Војводини. Управо је сепаратистичке политичке снаге а пре свега странка ЛСВ Ненада Чанка и даље најгласнија против гасног споразума заједно са главним испоставама англосаксонског евроатлантизма, Г 17+ и ЛДП-ом, мада се многи ни у ДС-у не радују споразуму. Наравно, ту су и Сорошеве НВО које су још једном демонстрирале сву мржњу према Русији, а и Србији. Наиме, пре десетак дана британски ''Daily Mirror'' је објавио чланак о некаквим антируским „демонстрацијама“ у Крагујевцу на којима је спаљена руска застава. Информацију су преузели из ''Блица'', који је објавио фотографију два прилично „загрејана“ човека који пале руску (а по некима изокренуту српску заставу). Овај идиотски ''перформанс'' није пренела чак ни ТВ Бастиља евроатлантске ''друге Србије'' Б 92, али зато јесу британски медији, ваљда да нас увере како су нам они ''искрени пријатељи'', јер се залажу за комадање и понижење Србије на путу у ''светлу европску будућност'', а не тамо неки Руси. Замислите само колико је новинарство у Великој Британији спало на ниске гране, када су после Џејмса Бонда нашли Јелену Милић и два љубитеља ферментираног воћа да буду у служби Њеног величанства ?
Нама који Србији желимо добро остаје нам да схватимо промену односа снага у свету и да увидимо да ћемо сарадњом са Русијом обезбедити не само економску, већ и политичку стабилност у даљој борби за очување територијалног јединства Србије и одбрану Косова и Метохије, а и лакше ћемо се ослободити уцена са запада, који ће нас, у том случају, много озбиљније доживљавати. Само тако можемо израсти у неког лидера на Балкану и обезбедити повезивање и са другим српским крајевима и сарадњу са свима са ким имамо интереса да сарађујемо. Украјина исто тако може да извуче лекцију да једино у сарадњи и савезу са Русијом може да опстане, у супротном прети јој распад земље и могући сукоби. Русија, Украјина и Белорусија чине једно, Свету Русију, како је то лепо рекао Митрополит Калињинградско-Смоленски Кирил.


Жарко Јанковић, Нови Сад