Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ
број 3/2008


Човек:
личност међу индивидуама, слобода међу детерминисаностима


„И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га.“
Пост 1, 27

Нема човека који остаје равнодушан пред величанством и лепотом творевине Божије. Оно што човек може да каже гледајући лепоту, склад и смисленост васцеле творевине јесу речи богонадахнутог псалмопојца: „Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио; испуни се земља творевине Твоје“ (Пс 103).
Читајући извештаје о стварању у Књизи Постања, видимо да Бог у току шестоднева ствара свет својом Речју. У првој глави ове Књиге приметићемо карактеристичне делове једне формуле Божијег стварања: „тада рече Бог нека буде...“ и „...и би тако“. Тако, стварање се одвија Заповешћу, Речју Божијом и њеним испуњењем. Међутим, оно што представља јединствену сцену стварања јесте стварање човека. Човек је створен на јединствен, само њему својствен начин. Уз претходно „консултовање“ унутар Свете Тројице, Бог ствара човека по свом обличју (Пост 1, 26-27).
И не само по томе како је створен, већ и начин на који човек постоји чини га јединственом творевином у свету. Његово постојање је образ, икона постојања његовог Творца. Сходно библијском казивању и код светих отаца Цркве често ћемо наићи на учења да је човек „икона и подобије“ Бога. Једна од можда најлепших православних антропологија, која говори о „икони и подобију“, јесте она коју је у својим делима изнео свети Максим Исповедник. Православно схватање човека не показује само чудесност и величанство његовог стварања, већ и истински смисао и циљ његовог постојања.
Човек није јединка, индивидуа, моменат у бићу своје врсте, моменат који учествује у суштини човека. Ту особину јединке, индивидуалности, имају остала, бесловесна створења. Један коњ, на пример, само је јединка, индивидуа која је детерминисана властитом природом, природом коња. Тако, сви су коњи суштински једнаки, нема неке посебне разлике која би једног коња издвојила од осталих и учинила га достојним памћења и распознавања међу осталим индивидуама његове врсте. Разлике које постоје јесу безначајне, акциденталне. Коњ је одувек био и остаће коњ, без икаквих нових момената у свом постојању. То је због тога што, за разлику од човека, бесловесна створења своје постојање изводе једино из Божије енергије. Она постоје Његовом љубављу и детерминисани су Његовом вољом. Његова воља управо је пројављена кроз њихову природу и она (Божија воља) чини да они буду то што јесу.
И човек своје постојање, то да јесте, дугује љубави и енергији Божијој. Али, своју онтолошку ипостас, то како и шта јесте, изводи из начина на који и његов Творац даје суштину свом, Божијем Бићу. Тај начин Божијег постојања, чија је икона и људско постојање, јесте чињеница да „није Сушти из суштине, већ суштина из Суштога“. Човек је личност, а то значи да пред њим стоји слобода креирања онога шта он јесте. Наравно, човек носи у себи заједничку, људску природу. Међутим, та природа не постоји никако другачије него као личност, као посебност која у себи носи заједништво људске суштине, али која је кадра и да је превазиђе јер је начин постојања личности управо слобода, посебност и непоновљивост.
Човеку је, као и свему створеном, даровано „битије и вечнобитије“. Оно што је даровано само човеку, мимо остале творевине, јесте „доброта (благобитије) и премудрост“ . Прве две особине дао је Бог суштини човека, баш као и суштини васцеле творевине, јер и човек и сва остала творевина су из небића (ex nihilo) призвани у биће, њима је љубављу и енергијом Божијом дато да јесу. Дакле, васцела је творевина слика Божија, јер својом лепотом и складом сведочи љубав и мудрост свога Творца: „Небеса казују славу Божију и дела руку његових гласи свод небески“ (Пс 19, 1).
Међутим, друге две особине Бог је дао слободи човечијој, „да би оно што је Он по суштини, твар постала по заједничарењу“. Зато је човек посебан, мимо остале творевине. Он је личност међу индивидуама и слобода међу детерминисаностима. Човек је икона и подобије Бога. Пред њим, као изазов али и одговорност, стоји слобода да ту заједницу љубави прихвати или одбије. Човеку је дата могућност да каже „не“ Богу, да одбије Божију идеју човека. Управо тај моменат, та могућност, акт слободне одлуке, даје одговор на питање шта човек јесте. Другим речима, човек сам одређује своје јестаство, оно је у њему самом, у његовој вољи, слободно од сваке детерминисаности. Човек је позван да доврши своје стварање, да освоји доброту и премудрост, те да се тако уподоби свом Творцу. На том путу довршења свог јестаства човек може да настави напред или да стане и промени свој пут.
Овај дар слободе чини човека величанственим бићем, јер слобода и личносно постојање је величанство својствено само Богу. Међутим, та иста слобода јесте и извор патње и страдања, извор смрти. Човекова слободна воља је та која чини границу живота и смрти, границу између Божије идеје човека, обожења, и „човекове“ идеје човека, егзистенцијалне трагедије. Одговор на Богом даровану слободу чини и смисао хришћанске етике. Човек је призван да буде биће заједнице, да своје „ја“ гради у односу са „ти“ свог ближњег и у односу са „Ти“ свог Творца. Основна онтолошка категорија у таквом начину човековог постојања је љубав. Зато хришћанска етика превазилази телеолошке и аксиолошке етичке теорије. Етика није просто задати списак правила лепог понашања који је наметнут човеку. Тако схваћена етика била би највећи парадокс. Јер, ако је етика пут ка добру и учење добру, онда њој мора да буде страна свака присила и свака обавезност. Једноставно, не може се стремити добру и бити добар на силу. Етика није маска и глума, није јуридичка присила, њен једини мотив може да буде љубав.
Овако схваћена хришћанска етика и антропологија представља како Бога, тако и човека у једном новом светлу који руши уобичајене стереотипе. Православље Бога не доживљава као неког строгог Судију који надгледа спровођење Закона, нити грех као некакав преступ наметнутих правила. Света вера Православна Бога доживљава и верује као Љубав и као понуду Љубави човеку. Човек свој смисао треба да изгради у односу са Богом, у сједињењу са својим Творцем преко Његових енергија којима се Он даје човеку. Другим речима, човек је човек само у односу са Богом и у односу са ближњим. Сваки други покушај изградње људског идентитета води у самодовољност, а човек тада постаје само индивидуа која следи своју природу са свим њеним нужностима, међу којима и најстрашнију – смрт. Човеково „не“ Богу брише разлике између њега и бесловесних животиња. Зато је грех, одбијање Божије понуде човеку, заправо промашај циља и смисла властитог постојања.
Дакле, истина о човековом бићу је та да човек постоји само као личност, а то значи у односу са Богом и са ближњима. Ако је то тако, онда је место формирања човека као истинског бића Црква Христова, а истинити човек је оцрковљени и обожени човек. Такав човек је и мудар и добар човек, јер је довршио себе као творевину и постао икона и подобије Бога. Сједињен са својим Творцем он једини може да каже: „Где ти је смрти жалац, где ти ја пакле победа?“ Живот, коначно, има смисла.

Александар Милојков