СРПСКО ПРАВОСУЂЕ И СТРАЗБУР: НАДОЛАЗЕЋА КАТАСТРОФА?

Пише: Адвокат Мр. Горан Цветић

Почетак Нове године је згодан моменат да погледамо каква је ситуација са представкама наших грађана Европском суду за људска права у Стразбуру и како се држава Србија бори са њима. Одмах треба рећи да је закључно са 13-тим јануаром 2009. Европски суд решио 25 предмета против Србије и резултат је поражавајући: грађани Србије/Европски суд 24 : Србија 1. Дакле, Србија се одбранила само у једном предмету, док је 24 осталих спорова изгубила. Додамо ли томе да је у 4 предмета који су се нашли у Стразбуру дошло до нагодбе између Републике Србије и подносилаца представки, можемо закључити да је Стразбур започео своје благодетно и лековито дејство на Србију и њено правосуђе.

Србија је ратификовала Европску конвенцију за заштиту људских права 3. марта 2004., а први предмети су дозрели за одлучивање током 2007. године. Када се грађанин жали Европском суду, оригиналан енглески назив његове притужбе је “апплицатион”, а у нашем језику, тј. пракси агента (заступника) Србије пред судом г. Царића, устаљен је назив “представка”. Суштински, ради се о правој правцатој тужби против државе због повреде људских права коју Европски суд окончава пресудом.. Погледајмо укратко шта се до сада догађало у Стразбуру у вези представки наших грађана.

Највећи број представки се односио на непримерено дуге судски процесе, дакле на повреду права на суђење у разумном року из чл. 6 Европске конвенције за људска права.. У то право спада и извршење судске пресуде у разумном року, будући да Европски суд принудно извршење сматра интегралним делом судског поступка из кога извире. Неизвршење у разумном року се аутоматски сматра и кршењем права на мирно уживање имовине из чл 1. Протокола 1 Европске конвенције.

У том смислу, Србија је финансијски најгоре прошла у два предмета у којима радницима неколико новопазарских предузећа не само да није исплаћена досуђена плата, већ они то право нису могли остварити ни у примереном року у извршном поступку. Ради се о случајевима КАЧАПОР и други против Србије и ЦРНИШАНИН и други против Србије где држава треба да исплати само на име нематеријалне штете и трошкова око 16.000 евра, а у другом случају и неисплаћене плате подносиоцима представки. Нематеријална штета се плаћа због душевних болова због предугог трајања поступка. Како је случај КАЧАПОР окончан јула 2008., а случај ЦРНИШАНИН 13. јануара 2009.године, то значи да само у ова два случаја Србија треба да притужиоцима исплати преко 20.000 евра. Због сличног случаја неблаговременог извршења држава је изгубила и спорове МАРИЧИЋ и други против Србије у коме треба да обезбеди исплату девизних плата које су притужиоци остварили радом у Ираку, као и са фирмом ЕВТ из Лесковца којој треба да исплати 5.500 евра накнаде нематеријалне штете и трошкова, а и материјалну штету.

Представку у погледу повреде права на суђење у разумном року и непостојања правног средства за убрзање поступка из чл. 13 Европске конвенције је поднео и г. Цветковић из Лесковца и пресудом од 1. децембра 2008. добио одштету од 2.000 евра на име нематеријалне штете и трошкова. Због предугог трајања поступка се жалила и госпођа Наталија Чех из Београда и добила пресуду у своју корист 1. октобра 2008. и одштету од 2.400 евра. Међутим, вероватно рекордери у погледу дужине поступка су случајеви СТЕВАНОВИЋ у радном спору започетим 1992. пред Трећим општинским судом у Београду и случај ПОПОВИЋ који је пред истим судом започет 1984. године(!?). У оба случаја суд је нашао повреде на право на суђење у разумном року и одредио одштету и трошкове од 3.500, односно 1.200 евра. У случају г. Поповића одштета је изненађујуће мала имајући у виду дужину поступка, као и чињеницу да су му се у међувремену појавили психички проблеми. Вероватно да Европски суд није сматрао да су се они развили услед дужине трајања поступка. При томе ваља нагласити да је висина одштете све већа како се налази све већи број истоврсних повреда људских права, а пресуда у случају Поповић је донета крајем 2007. године.

Европски суд је у новембру 2008. донео веома интересантну пресуду у случају КОСТИЋ у коме држава том брачном пару на име нематеријалне штете треба да исплати 4.000 евра. Ово стога што београдска Општина Вождовац није извршила своје решење о рушењу пуних 8 година у погледу бесправне градње на коју се брачни пар Костић жалио. При томе је суд заузео став да свака бесправна градња представља кршење права на мирно уживање имовине.

Посебан случај су и предмети који се тичу породичних односа које суд у Сразбуру понекад, због њихове осетљивости, узима у рад по хитном поступку. У случају ТОМИЋ Европски суд је нашао да су српски судови повредили чланове 6, 8 (право на приватни и породични живот) и 13 Европске конвенције на тај начин што нису благовремено извршили пресуду којом је малолетно дете госпође Томић додељено њој на чување и васпитање и тиме је онемогућили да виђа своје дете у периоду од две године. Одштета: 10.000 евра за душевне болове и 950 евра за трошкове. У случају ЈЕВРЕМОВИЋ, у јавности познатом и као “случај Кеба”, који се тицао утврђивања очинства пред Четвртим општинским судом у Београду, Европски суд је нашао да је поступак предуго трајао, као и да је то предуго трајање лишило малолетно дете да у разумном року сазна ко јој је отац, чиме су српске власти повредиле право на приватност и породични живот малолетне г-ђице Јевремовић гарантованим чл. 8 Конвенције. То је учињено на тај начин пошто је дужина поступка довела до несигурности малолетнице у свој лични идентитет у продуженом трајању. Одштета: укупно 7.000 евра.

Било је и повреда права на слободу изражавања, попут случајева ЛЕПОЈИЋ и ФИЛИПОВИЋ. У првом случају Европски суд је досудио одштету и трошкове у износу од 3.250 евра, док је свој захтев за правичну накнаду г. Филиповић поднео неблаговремено, па о њој суд није одлучивао. Коначно, било је и повреде права на слободу личности у притворском предмету ВРЕНЧЕВ у коме је Европски суд добро претресао наше законодавство у погледу одређивања притвора, налажући да свако лице при одређивању притвора мора бити изведено пред суд и бити хитно саслушано у расправном поступку. Због пропуста да то учини Србија треба да плати одштету од 2.000 плус 1.603 евра на име трошкова.

Једини случај у коме се Србија одбранила је предмет ДАМЊАНОВИЋ у коме је Европски суд нашао да је држава предузела све што је у њеној моћи да обезбеди извршење пресуде којом су госпођи Дамњановић додељене малолетне кћерке на чување и васпитање.

Свакако да нам простор не дозвољава да се детаљно бавимо свим до сада пресуђеним случајевима, али све до сада наведено показује да је ситуација више него алармантна. Наш агент, г. Царић има много разлога за бригу, посебно имајући у виду да Европски суд понекад одлучује у тзв. “блоковима”, тј. разматрајући више предмета који се тичу једне земље и то одједном. То значи да би Србија могла да дочека крај 2009. године са готово траги-комичним скором, далеко горим од садашњих 1:24. Г.Царић је сигурно забринут и због тога што су се процесно-правни приговори које је Србија износила показали изузетно слабим и били глатко одбијени од суда. Углавном су ти приговори били тврдње да сва правна средства у Србији нису исцрпљена, да се притужиоци нису жалили председницима судова, да се нису обраћали Надзорном одбору Врховног суда Србије, да нису подносили кривичне пријаве против судија или да нису тужили државу за одштету у Србији. Све ове примедбе Србије Европски суд је одбио, наводећи да су наведена средства – неефикасна. Што и јесу.

Каква је реакција нашег правосуђа на досадашње пресуде Европског суда за људска права?

Пре свега, треба рећи да постоје судије које правично и ажурно обављају свој посао. Рецимо, похвалан пример је Трговинског суда у Нишу где су судије од око 10.700 предмета током 2008. године решиле 10.082. Уколико је овакву ажурност пратио и квалитет одлука, онда је ово завидан успех за сваку похвалу. Приметно је и ажурније поступање Првог општинског суда у Београду. Пред тим судом су већ донете пресуде које су у себи инкорпорисале праксу Европског суда. Надаље, у наш правосудни систем је уведен и институт уставне жалбе о којима одлучује Уставни суд Србије и то у случају када жалилац наводи да су му коначном пресудом повређена Уставом зајемчена права. Овај институт је последња брана пред Стразбур и уколико решавање по уставним жалбама буде квалитетно и ефикасно, број представки против Србије у Стразбуру ће бити смањен. Уставни суд је већ усвојио неколико уставних жалби, а једна од њих се односила на непримерену дужину поступка од 14 година пред Трећим општинским судом у Београду. При томе, Уставни суд неминовно води рачуна о пракси Европског суда.

Међутим, реакције грађана и адвоката на наше правосуђе тренутно ипак нису позитивне. Разлога за то и те како има. Једна судија београдског суда, која је уједно шеф одељења судске праксе, наводи да ће прочитати пресуде Европског суда које се тичу Србије “када стигне”. Иста судија се пита и “да ли је наш правни систем прецедентни”? Није, али по Уставу Европска конвенција се директно примењује у нашем правосудном систему, а пресуде Европског суда су обавезујуће.

Надаље, по нашем Закону о парничном поступку суд одбацује тужбу коју је саставио адвокат ако је она неуредна, односно ако не садржи све да се по њој може поступити. Ово законско решење је усвојено да би дошло до растерећења судова, а у пракси је довело до потпуно супротног ефекта. Јер, дешава се да првостепени суд одбаци тужбу као “неуредну”, да окружни суд по жалби нађе да је тужба била уредна, само да би првостепени судија поново донео исто решење о одбацивању презирући одлуку другостепеног суда! Онда Јово наново, изгуби се две године, а да поступак није ни почео! Међу београдским адвокатима кружи невероватна, али истинита прича, да је првостепена судија одбацила тужбу као “неуредну” само зато што је адвокат у реферату тужбе тужиоца Марка чистом грешком у куцању назвао Мирком! Предмет је по жалби отишао на окружни суд и жалба је, нормално, усвојена. Али је у међувремену протекло годину дана, а окружни суд био оптерећен још једним потпуно непотребним предметом. Дакле, законска мера која је требало да доведе до растерећења судова, довела је до додатног оптерећења окружнх судова који сада имају задатак да се боре са неоправданим одбацивањем тужби које су одбачене или из немара или незнања или због ко зна чега. Насупрот овом “енглеском” формализму, притужилац који се обрати Старзбуру треба само да слободним речима објасни у погледу чега се жали и на који члан Конвенције се позива.

Постоје, на жалост, и много гори примери. У нашим судовима се и даље доносе неправичне пресуде после непримерено дугог поступка. То се посебно односи на имовинске спорове. Доносе се пресуде у корист лица која немају никакав докуменат којим би доказали своје право власништва на некој имовини. Постојање основа “власништва” се онда у пресудама буквално измишља. На пример, сваки лаик зна да је поткровље заједничка имовина свих сопственика станова у једној згради. Када је једно такво поткровље узурпирано од неког лица које без икакве грађевинске дозволе или било чије сагласности или уговора то поткровље адаптира у стан, један београдски суд од тога прави спор који траје годинама, буквално измишља основ “власништва” узурпатора, а оног који штити своју имовину криви што се тој бесправној градњи није одмах супротставио!? Чиме? Шмајсером? А када је доказано да се оштећена страна у ствари јесте обратила грађевинској инспекцији која није урадила практично ништа, онда суд наводи “да није могуће да тужилац није ништа приметио да се гради од 1967. године”, иако је спорно поткровље узурпирано 2000-те!? Поставља се питање у каквом стању свести су такве измишљотине које вређају интелект писане. Овакав драстичан пример се ретко среће, а ако тај предмет буде завршио у Стразбуру, нема дилеме да ће наићи на констернацију тамошњих судија.

Једно извршење пред Оштинским судом у Новом Саду траје преко 8 година, а проблем је у томе што је дужник бивши адвокат, а сада високи функционер Г17 плус. Нејасно је шта је овде плус. Председник суда обавештава повериоца “да је све по закону”. У једном београдском суду саслушање три странке траје пет година(!?), при чему судије, јер их се променило неколико, пажљиво пазе да се странци коју фаворизују случајно не постави неко незгодно питање. Ако то и успе, успе уз тешко рвање. У истом суду један поступак који је ушао у шесту годину трајања са четвртим судијом у седлу(!?) бива прекинут након што је после најмање две и по године укупног трајања вештачења вештак графолог нашао да су потписи на завештању оставиоца фалсификовани. Е, баш тада је четврти поступајући судија нашао да поступак “ваља” прекинути! На крају, треба рећи да постоје судије које дан-данас заказују рочишта са размаком од по четири месеца. Постоје предмети који трају по 14 година, а када странка и добије пресуду у своју корист своје потраживање не може да оствари јер је онај са којим се судио отишао у стечај. За све наведено аутор ових редова поседује доказе.

Све ово се дешава пред очима јавности и то у време када је резултат у Стразбуру 1:24. Неке судије за то очито не хају, нити хају колико би то могло коштати пореске обвезнике у Србији од којих живе. А у Стразбуру постоји још преко 1000 представки наших грађана које очекују да се о њима одлучи. Нека само четвртина тих предствки буде уредно, па се може очекивати катастрофа и права лекција српском правосуђу.

Када је недавно сличне ствари истакао у емисији “Упитник” РТС-а помоћник Министра правде г. Слободан Хомен, када се упитао зашто спорови трају по 15 година, који је мотив да један предмет “путује” од суда до вештака 14 месеци и зашто постоји велики број кривичних пријава против судија, био је изложен крајње подозривим и могло би се рећи непријатељском погледу свог саговорника г. Омера Хаџиомеровића из Друштва судија. Ипак, истина је истина.

Недавно је г. Бранко Павловић написао да је први проблем српског правосуђа незнање, па незнање, па онда све остало. Можда је то тако, али се ту ипак поставља једно питање: да ли је баш могуће да је некоме потребно 6,7 или 14 година да би схватио како треба решити један спор? Да ли, рецимо, саслушање странака које траје 5 година не говори о нечему другом? И шта би требало да каже о тој изјави човек коме судије у пресуди пребацују “да је немогуће да није ништа приметио да се гради од 1967. године”, када је имао свега 9 година, а у вези бесправне градње тј. поткровља које је отето 2000-те?

Европски суд за људска права и његове одлуке долазе као отрежњење и указују да незнање није основни проблем српског правосуђа. А сада када све више предмета против Србије дозрева у Стразбуру, право отрежњење ће доћи у периоду који је пред нама. Све до сада донете пресуде у погледу Србије се могу прочитати на сајту http://www.zastupnik.sr.gov.yu/