Где је новостворена вредност?

Текст уваженог публицисте и књижевника Милоја Поповића врло је подстицајан. Чини се да је најважнија порука да није све чиме Србија располаже за продају, поготово за распродају, да оно што је наслеђено од претходних генерација треба ојачати, обогатити и проследити будућим генерацијама.

Наследство није течевина да би се непродуктивно трошило кроз буџет. Светска криза није оправдање да се настави по старом са распродајом онога што је преостало од јавног сектора. Још је опасније да се та распродаја, због буџетског дефицита, убрза. Ако претходне генерације нису знале како се бори за бољи живот као што се често говори и пише, шта је то боље што је садашња елита створила, или што ствара, шта ће она оставити у наслеђе будућим генерацијама – од државе и државне територије, преко економског и природног богатства, до националне културе, солидарности и достојанства. Ако су претходници све упропастили, откуда добра која се годинама продају да би се пунио буџет и куповао социјални мир. Где је новоствотрена вредност и који је њен удео у „бољем животу“ данас? Није ли време да садашња елита своју способност доказује својим резултатима, а не обезвређивањем резултата претходних генерација!

Светска криза није ни финансијска, ни економска, ни политичка, ни морална, ни едукативна... Она је све то и много више: сисатемска, свеобухватна. Да се криза превазиђе, да се покрене развој биће потребно много времена и дубоке промене у преовлађујућим системима унутрашњих и међународних односа. Биће неопходне дубоке промене у менталитету свих оних који су веровали да је изобиље у којем живе резултат само њиховог знања, вредноће и савршености система. А управо тај систем који је дуго третиран као најважнији извозни артикл показао је своје озбиљне мане, што свакако није могло да остане без последица на потражњу 9и цене по којима се до сада продавао.
Какви ће се нови проблеми, конфронтације и деобе сфера утицаја у међувремену дешавати остаје да се види. Али да ће их бити, у то не треба сумњати. Центри досадашње економске, технолошке и војне моћи чиниће све како би сачували своју доминацију а терет својих економско-социјалних недаћа пребацили на слабије и мање развијене. Уосталом, као што је то бивало кроз историју.

Српска криза је много више изворно српска, него што је последица светске. То што се сви проблеми у Србији увелико правдају последицама светске кризе показаће се као прерано израубован аргумент. Праве последице тек стижу.

Основни узрок светске кризе налази се у глобализму као идеологији доминације и либералном капитализму као изражајном облику, материјализацији те идеологије. Основни узроци српске кризе су у нефункционалном уставном систему, непостојању развојне стратегије, егзистирању државе и друштва на распородаји националних, економских и природних ресурса а не на новоствореној вредности, у поводљивости управљачке елите, као и у дубоко нагриженом самопоуздању нације којој се пуну деценију систематски намеће комплекс кривице, заосталости, немоћи и зависности. Проблем Србије и поред наметнуте изолације, санкција, разарања током агресије НАТО, застарелих технологија ни приближно није толико у сфери економије колико у сфери свести која преувеличава лимите и подцењује унутрашње потенцијале развоја.

Проблеми Србије не могу успешно решити само страним новцем и страним инвестицијама ма колико оне биле потребне. Потребни су:

• Систем који ће бити у функцији интереса свих грађана Србије, њиховог животног стандарда и достојанства, а не у функцији профита мултинационалних корпорација и уског слоја домаћих богаташа;
• Стратегија економског развоја која ће се заснивати на унутрашњим економским, природним, научним, културним, људским и другим ресурсима, и која ће на тој основи обезбедјивати партнерство Србије са другим државама и регионалним организацијама;
• мешовита привреда са снажним јавним сектором у енергетици, саобраћају, водопривреди, газдовању шумским богатством, путној привреди;
• стратегија која појефтињује (растерећује) производњу и извоз, а поскупљује увоз. (То су већ прихватиле најразвијеније земље);
• другацији однос према националном и државном питању са кристално јасним ставом да је Србија суверена и независна земља а српски народ, у Србији и изван ње, равноправан сваком другом народу, у својим легитимним интересима и стремљењима;
• другачији однос према националној култури и систему образовања који треба да буду у функцији очувања и јачања националног и културног идентитета, без комплекса и идолопоклонства према носиоцима образаца поданичког менталитета. Неопходно је јачање одговорности државе за развој науке, културе и образовања;
• стратегија уравнотежене спољне политике, са пуном отвореношћу за сарадњу са другим државама и регионалним организацијама на основама реципрочних интереса, без политичких условљавања и уцена.
Пошто је криза свакако дугорочна, она се ни на националном плану не може лечити краткороцним мерама, најмање, дневно-политичким и пропагандним. Потребан је стратешки прилаз и промене у систему. Снажан јавни сектор само је један од елемената.

Живадин Јовановић, Београдски форум
за свет равноправних

Политика