ЕНЕРГЕТСКО-НУКЛЕАРНА ГЕОПОЛИТИЧКА ИГРА ШАХА

Сандра Милетаковић

Свет постаје велика шаховска табла. Такозвана Евро-Азија представља центар светске моћи, који се протеже од Немачке преко Пољске па на Исток преко Русије и Кине до Пацифика укључујући Блиски Исток и ирански потконтинент. Судбински задатак САД-а је да успе у намери да ниједна држава нити комбинација држава не буду у стању да истисну САД из Евро-Азије или да значајно умање његову одлучујућу улогу. Ову доминацију остварују Америка и НАТО заједно. Који су то сегменти на великој шаховској табли где ће се практиковати империјална доминација Америке? Два су у првом плану:

* Блиски Исток, са две трећине светских резерви нафте (око 675 милијарди барела).
* Каспијски базен са процењених 270 милијарди барела нафте и једном осмином светских резерви гаса.

Aзија је подручје се изузетним порастом регионалне трговине која смањује релативни амерички економски утицај и поред деценије америчке економске експанзије. Политички гледано, североисточна Азија тренутно је место на коме се сукобљавају интереси Кине, САД, Русије, Јапана... Кина настоји да увери свет како је њен утицај на обе Кореје већа гаранција за мир од америчког војног присуства. Пјонгјанг убеђује Сеул да су амерички војници на југу главни проблем у сарадњи две Кореје. Снажан замах корејанског национализма избрисао је године огорчења према Северној Кореји, али се нова пан-корејска братска осећања ипак сударају са суровом стварношћу подељеног полуострва. Све се то прати у Јапану, који се намеће са Кином око сфера утицаја, и који је у искушењу да понуди велику суму Пјонгјангу како би га приволео да се одрекне војног нуклеарног програма или да се бар врати преговорима око тога. Није сигурно да би Пекингу и Токију уопште одговарало уједињење две Кореје. Добили би економског џина у свом комшилуку.

Са своје стране, Руси настоје да буду активни учесници велике "Азијске игре" тако што Кини, Индији, Малезије и Јужној Кореји продају савремено оружје, Токио држе у неизвесности око Курила, мистификују везу с Пјонгјангом. Кина искоришћава сваки тренутак и свој корејски утицај да и даље врши притисак на Тајван. Јапан разматра да ли ће га регионалне промене натерати да и даље јача билатерална веза са Америком, или ће морати да се ослони на властите снаге или на регионалне савезнике, а не да буде под америчким кишобраном.

Укратко, политички и економски разлози довели су до тога да је Азија данас, уз Јужну Америку, континент који се најбрже наоружава. Азија је и подручје са највећум бројем потенцијално конфликтних ситуација, бременита нуклеарним арсеналима, са старим сумњама и територијалним споровима.

Проблем са "великом шаховском таблом " лежи у томе што је антиципирала перпетуирање америчке силе до недогледне будућности. Али, проблем је и што Русија, Кина и Иран имају друге планове, као што пише Шемус Милн у "Гардијану". Индија је ту и у интерајцији са обе стране , а бивше чланице совјетског Варшавског пакта подељене су на два блока. На страну НАТО стале су Чешка, Словачка, Мађарска, Пољска, Румунија, Албанија, Бугарска, Естонија, Литванија и Летонија.( Грузија и Украјна траже чланство).

На страни Русије а на "великој шаховској плочи", налазе се Јерменија, Азербејџан, Белорусија, Казахстан, Молдавија, Таџикстан, Узбекистан, Туркменија и Киргизија.

Циљ операција Американаца је Русија, односно кардинално руинирање њеног статуса као светског играча, који динамично добија политичку тежину глобалних размера. Они теже ка томе да оптуже, да осуде, да сломе политичку вољу руског руководства, да Русију сатерају у мишју рупу и тамо је затрпају како више не би ни извиривала, а камо ли сметала успостављању новог светског поретка "по амерички". Одмах после тога би се брзо, ослањајући се на глобални финансијски олигархат, разрачунали са Ираном, ставили под контролу његова налазишта нафте и гаса, изашли на Каспиј и Централну Азију, пришуњали се Кини, свом главном конкуренту у блиској будућности. Затим би, контролишући више од две трећине светских резерви нафте, бацили на колена стару онемоћалу Европу, завели "ред" у Јужној Америци, угушили отпор разбијеног исламског света и дозирали развој Индије.

Све остало просто не иде у рачун. Формира се планетарни простор хаоса, а за његово одржавање у различитим регионима света стварају се квазидржаве попут Косова, Израела, Грузије, "независног" Курдистана, квазиалијансе типа ГУАМ, уносе се елементи "демократије" у такве државе као што су Пакистан и урушавају их изнутра...

При том, од свега овог чак ни званичне личности САД не праве тајну. С. Ман, прeдставник председника САД за конфликте у Евроазији, прилично цинично говори о неопходности стварања хаоса , као "инструмента обезбеђења националних интереса САД". Да, проливаће се крв, страдаће десетине милиона људи, рушиће се градови и села. Државни департмент ће изражавати жаљење, па чак и слати хуманитарну помоћ, али ће главни задатак бити решен. Суштина тог задатка је јасно формулисана у Стратегији националне безбедности САД - "контрола над кључним регионима света, стратешким комуникацијама и глобалним ресурсима". То је у суштини формула светске доминације финансијског олигархата и политичке елите САД.

И опет се поставља питање, зашто је све то потребно и " финансијској интернационали" и Американцима? Људска цивилизација приближила се Рубикону иза кога светлуцају две алтернативе, које се темеље на дијаметрално супротним прилазима погледима на свет: или ћемо ми кардинално смањивати ниво потрошње и насиља над околном средином, или је природним и вештачким путем неопходно смањити број потрошача. Прва варијанта значи хумани излаз из те ситуације путем успостављања хармоније човека са природом, једни са другима, физичких и духовних начела. То је нова философија живота, чији приоритет ће бити морални идеал, духовно-интелектуални, а не потрошачки развој личности.

Међутим, за реализацију тих идеја нема геополитичког субјекта. А субјекат за остваривање друге варијанте, ето, подтоји. То је, као прво, оно што се уопштено означава као "Запад", а као друго, мајка-природа, систем суптилне хармоније који ми упорно рушимо.

Оно што данас демонстрирају САД јесте, заправо, свесни избор у корист смањења броја потрошача природних ресурса (на две-три милијарде људи). Плус успоравање развоја (пре свега путем хаоса и криза) земаља-гиганата и алијанси држава (таквих као што је ЕУ ).

Такав прилаз погледима на свет и такве врсте накана представљају експанзију у светској политици, економици и међународној безбедности безумних идеја. Једноставније речено, екскалацију лудила.

Две формуле доминирају у том безумљу: паре-власт-паре и власт-паре-власт. На првом месту су фанатичне тежње ка прекомерном богаћењу. На другом- фанатична тежња ка власти по сваку цену. А формула Белдербершког клуба обједињује и једно, и друго: власт- то је роба, зато морају да поседују најбогатије.

Заправо, те изопачености нису нове за човечанство. Али имају своју специфику у данашње време. Стога је крајње неопходно формирање новог здравог геополитичког субјекта. Његове конзуре назиру се у Шангајској организацији за сарадњу (ШОС). Нечег другог за сада, нажалост, не видимо. Закључци који су уграђени у основу идеологије те организације су:

* Једнополарно светско уређење није стабилно, опасно је по човечанство и има тенденцију успостављања војне диктатуре;
* Афирмисање либерално-тржишних односа у глобалним размерама може довести до дебиланса светске економике , заоштравања борбе за планетарне ресурсе, до изумирања велике масе становништва од глади и оружаних конфликата;
* Философија благостања " златне милијарде" неприхватљива је за људску цивилизацију, јер води у нарушавање хармоније између човека и природе, у катастрофални јаз животног стандарда по оси север-југ, у сукобе цивилизација.

Удаљавајући се од тих геополитичких закључака концептуално су припремљени предлози:

* О формирању другог пола човечанства, који се разликује од западног по принципима животне философије, по односу према околној средини, по приоритетима духовно-моралних вредности и колективних начела;
* О формирању квалитетно новог модела светске економике;
* О систему безбедности изграђеном на основу биланса снага и потенцијала, што треба да буде фундирано ригидним системом међународног права.

У темељу ШОС примрњена је архитектура коалиционе основе пет цивилизација- руске (евроазијске), кинеске, исламске, индуистичке и будистичке. Оне имају много заједничког: пре свега, приоритет идејно-духовних, колективистичких начела над индивидуалистичко-потрошачким. Такође су све оне против једнополарног уређења света, против доминације монетаристичке идеологије, за очување принципа међународних односа фиксираних у Повељи ОУН. Блиски по духу ШОС су Јужна Америка и Африка. Неке земље Европе су већ су спремне за сарадњу са ШОС. Њих 114 држава Несврстаних земаља су потенцијални учесници или савезници новог пола света.

На земље ШОС долази три петине територије Евроазијског континента,четвртина становништва света, а са посматрачима и већи део становништва планете. У зони одговорности ШОС налазе се најбогатији природни ресурси и бележе се највиши показатељи економског раста. Али ако се не промени ток светских процеса, на просторима ШОС могу завладати хаос, хиперпродукција сиромаштва, перманентни крвави конфликти. Безумље Запада досећи ће не само до Русије, него и до Кине, Индије, до читаве Источне Азије.

Данас, без обзира на сву драматичност ситуације у Јужној Осјетији, Русија је извојевала крупну геополитичку победу. Компоненте успеха су испољена одлучност да се заштите своји грађани, одбијање агресије и кажњавање агресора, одбачен је притисак САД и НАТО у погледу хитног повлачења војске из Абхазије и Јужне Осетије, уследио је процес признавања њихове независности, у одговор на војне припреме низа земаља НАТО у Русији је подигнута војна готовост неких јединица оружаних снага, замрзнути су односи са Северноатланском алијансом.

На овакав начин Русија делује први пут у новијој историји. Добијен је мостобран за развој тактичког у геополитички успех . москва је такође појачала дипломатску активнодт на свим стратешким правцима.

Алијанса халапљивости и безумља је поколебана и налази се у стању изгубљености . и тај моменат треба искористити док није дошло до прегруписања снага и кориговања стратегије њиховог деловања.

За одређивање контура будућег света и правца развоја човечанства под покровитељством ШОС неопходно је да се одржи међународни геополитички конгрес на који би биле позване земље и међународне организације које се залажу против једнополарне архитектуре уређења света, против либералномонетаристичке идеологије.

Наступио је моменат да здраве снаге светске заједнице преузму геополитичку иницијативу. ШОС је обавезна да предводи тај историјски неопходни процес, како би зауставио глобално безумље, које прети опстанку саме људске цивилизације.

Тако да се данас долази до неопходности суштинских промена у односу према Кини и другим БРИК земљама. Док су раније сви били заинтересовани за експлозивни раст земаља у развоју, данас је пажња усмерена на Бразил, Русију, Индију и Кину (БРИК), земље које неконтролисано брзо сазревају. Улогу САД би, на неодређено време , могле сада да испуњавају друге земље, а то би представљало велику историјску прекретницу. За развијене земље, пре свега латинске Америке, ситуација је нарочито другачија. Општи концензус је наставак раста цена основних прехрамбених производа, чак и у случају уласка САД у рецесију, јер храна је углавном један од последњих сектора које економски застој захвата. САД данас играју знатно мању улогу у светској економији а, акценат се ставља на нову улогу коју су преузеле БРИК земље.

Развој БРИК земаља, и амфирмација других суверених земаља, неукључујући ту и САД, наговештава будућност потпуно супротну од оне коју смо сви очекивали. Могуће је да се крећемо ка полицентричној будућности у којој ће САД свакако остати велика сила, али у којој ће економије, валуте и глобална моћ бити боље распоређене између различитих рефионалних центара.