Интервју (Internet ogledalo): Црква и нове технологије

- У уводнику за тему броја „Православног мисионара“ навели сте да је дилема „кандило или рачунар“ временом прерасла у тврдњу „и кандило и рачунар“. Значи ли то да у нашој Цркви висе нема отпора употреби нових информационих технологија или је знатно мањи него што је био?

Ту дилему „или…или“ су постављали људи ван Цркве упркос томе што она никада није имала отпор према информационим технологијама – тачније, имала је афирмативно-критички став који и данас негује. Примера ради, СПЦ је међу првима у Србији поставила функционалан wеб сајт који је редовно добијао позитивне коментаре у домаћим рачунарским часописима. Интернет пренос прославе Савиндана на Православном богословском факултету у Београду пре готово десет година у сарадњи са Еунетом је такодје био један од пионирских технолоских подухвата на овим просторима. Затим, треба навести да наша информативна служба и њен администраторски тим прате развој ИТ-а и редовно новелирају софтверска решења… Таквих примера је доста, а закључак је јасан: парадигма „и кандило и рачунар“ итекако је важећа када је употреба савремених технологија од стране наше Цркве у питању. Са друге стране, та употреба је увек критичка јер у случају када нека технолошка имплементација прети да наруши човекову слободу и интегритет, Црква је дужна да реагује, а не да се повинује законима тржишта. С тим у вези, подсетићу Вас да је прва српска студија о биометријским системима идентификације и њиховим импликацијама на приватност грађана урађена на иницијативу Синода СПЦ. На Западу се тим питањем баве првенствено академске институције (најпознатију студију те врсте је урадила Лондонска школа економије и политичких наука) и невладине организације, док код нас критичка свест о електронској приватности још увек није на задовољавајућем нивоу.

- Познато је да у Русији велики број свештеника учествује у форумима на интернету, бавећи се тако виртуелним мисионарењем и сирењем порука Цркве. Каква је ситуација код нас и да ли наши свештеници користе могућности које им интернет нуди за мисонарску делатност?

Код нас је далеко мањи број свештеника који се бави тим видом мисионарења, а мени лично је познато неколико случајева. Мислим да је најбољи српски православни сајт у мисионарском погледу Светосавље (www.светосавље.орг) који одржава неколико свештеника. Поред е-библиотеке и форума, од свештеника који одржавају тај сајт се електронским путем могу добити и духовни савети. Познатно је још неколико свештеника и ђакона који учествују на више форума или држе своје, али све је то далеко иза руских мисионара. Довољно је да погледате сајт ђакона Андреја Кураева, рецимо, (www.кураев.ру), па да схватите о чему говорим. Мој лични став је да је блог далеко боља варијанта мисионарења од форума И то из више разлога: нема дисперзије порука и мисли, боља је контрола коментара, модераторски посао је лакши, а речник је прихватљивији. Мисионарски форуми донекле имају смисла уколико су усмерени на актуалије, ако су поруке језгровите и смислене и уколико постоји систем строге регистрације корисника. Нажалост, велики број чудних порука често обесмисли мисионарско учешће на форумима које тада представља пуко губљење времена и смирења.

- На који се начин Црква бори против злоупотреба нових технологија, којих свакако има?

Малочас сам поменуо улогу коју је Црква имала у индуковању дебате о приватности у нашем друштву. Многе је збунило то што је Црква организовала стручне скупове и јавне дебате о електронској приватности, окупљајући стручњаке из ИТ-а, но ствар је једноставна: у случајевима када „закажу“ одговорне институције (у овом случају академске и невладин сектор) Црква пројављује своју цивилизацијску одговорност. Начин на који се Црква бори против злоупотреба савремених технологија данас је двострук. Примарни је тако што својим литургијским ритмом и подвижничким етосом гради људе који критички размишљају и преиспитују стварност око себе, било да су информатички стручњаци или обични корисници савремених технологија. Секундарни начин је учешћем у питањима која се односе на употребу савремених технологија. Пример за ово друго је Центар за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој који је међу првима дао критички осврт на Предлог закона о заштити података о личности, ослањајући се на Дата Привацy Лаw решење Велике Британије. Колико је озбиљно направљен извештај Центра (који се у ПДФ формату може наћи на сајту СПЦ) сведочи и чињеница да су његови закључци од речи до речи коришћени од више посланика у Парламенту.

- Др Синиша Влајић поставља питање: Како могу да будем приврзен информационим технологијама када ме оне отудјују од људи, од породице и од самог себе?. Какав је ваш однос према том питању?

Мислим да је др Влајић желео да каже да информационе технологије могу лако постати супституент наше свакодневне комуникације ако према њима не приступамо критички и уколико не размисљамо о времену које проводимо пред монитором. Овог информатичког стручњака лично познајем и знам колики ентузијазам гаји када су информационе технологије у питању. Сећам се да смо пре четири године заједно наступали на једној трибини у Београду, на којој је рекао да није приметио како му деца одрастају јер је огромно време проводио за рачунаром. Чини ми се да је то одговор на ово питање: у свему је потребна умереност. А др Синиша Влајић је ту умереност пронашао и показује је у свом животу и раду (отац троје деце, професор, песник, мислилац и што је за ову причу најважније, литургијски побожан човек). Иначе, о овим и сличним проблемима сам написао неколико десетина чланака, које можете наћи на мом личном сајту на адреси www.цовекитехнологија.цом.

- Отац Сава из дечанског манастира постао је познат у интернет круговима по ревносној борби за истину о Косову и Метохији, Цркви и Богу. Има ли још таквих примера у нас?

Да, отац Сава Јањић је човек посебних дарова. У западном свету је познат као сајбер-монах (цyбер-монк), управо зато што је био медју првим свештеним лицима која су на овим просторима користила интернет (колико ми је познато, wеб презентација манастира Дечани је и једна од најстаријих у Србији). Претпостављам да има јос таквих примера, иако их можда не знамо јавно. Својевремено је, рецимо, на yу.форум.религија било неколико „мисионара за тастатуром“, вођене су добре расправе са атеистима, ту је човек доста тога могао и да научи. Сећам се да сам у то време тек почињао са студијама теологије и да је било веома изазовно учествовати на таквом „виртуелном Ареопагу“ и укрстити копља са припадницима различитих религијских деноминација и философских доктрина. Неки од тих учесника су данас људи који имају редовне колумне у домаћим рачунарским часописима.

- Упркос томе што имамо сјајних сајтова који се баве духовношћу (спц.yу, светосавље.орг, верујем.орг…) верујем да је за прави духовни живот неопходан непосредан сусрет „очи у очи са другим, са Христом“. Да ли и колико виртуелни сусрет може да нас приближи основним духовним истинама хришћанства?

Виртуелни сусрет може да нас приближи, али не може да нам подари искуство сусрета са Христом. Оно се у пуноћи добија уласком у живот Цркве – кроз Литургију, подвиг, молитву… Једно је добити информацију о Христу, Цркви… а нешто сасвим друго постати део тога. Када је ово у питању, често сам склон да тврдим да свака православна интернет презентација треба негде да садржи Филипов позив Натанаилу: „Додји и види!“ (из прве главе Јеванђеља по Јовану). Дакле, да резимирамо: није довољно информисати се о животу Цркве, то је само први корак који треба да води ка активном литургијском животу.

-По моме схватању, суштина хришћанства је прича о љубави, непрестаној унутрашњој молитви и уподобљавању Христу. Да ли, у том смислу, нове информационе технологије могу да пробуде у цовеку заспалу искру која га води ка Богу?

Обожење, односно уподобљавање Христу како сте Ви навели, свакако јесте основни циљ живота сваког хришћанина. У том погледу, информационе технологије могу бити користан алат који ће „поравнити пут“ православним мисионарима новог доба и омогућити да Реч Господња допре и до најудаљенијих крајева света. Но, као што претходно рекосмо: то је само први корак, претеча онога што је кључно, а то је проналажење идентитета у Христу и живо учешће у подвижничко-литургијском животу Цркве.

Интервју објављен у часопису Internet ogledalo 99/2008.